ДУШАН ЗАХАРИЈЕВИЋ, НАЈМЛАЂИ ЛАУРЕАТ „ПЕЧАТА“

Примајући награду „Печат авроши сремскокарловачке“, на јучерашњем свечаном уручењу, 15. марта 2021.године, лауреати су говорили по једну своју песму у просторијама Бранковог кола у Сремским Карловцима, које много памте. За нову малу панораму награђене поезије у Бранковом колу, доносимо фотографију са јучерашњег догађаја, цртицу о Душану Захаријевићу, и једну његову песму.

Душан Захаријевић (рођен 1992. године у Косовској Митровици, живи у Београду) награду „Печат вароши сремскокарловачке“ добија за књигу поезије „(Не)доглед“ (Битије, Нови Сад, 2020). После првенца објављеног 2017. године у Бранковом колу, и награде „Стражилово“, ево нове, друге по реду збирке поезије Душана Захаријевића.  Ово је поезија која не жели да занемари традицију,  поезија која се искива из пропламсаја оних песника који су стварали нове речи и синтагме, нови језик за сва времена. Отуда, ето нам севова из трагова Лазе Костића, Винавера и Настасијевића. Неуобичајено зрела младост пева у овој књизи, доноси оно „нешто своје“,  и наново нас уверава да песници заиста немају године. Ово је поезија импрегнирана и филозофским „певом“, на онај начин да та врста мисаоности поседује душевни импулс израза.

ЗА БУДУЋЕ ПЕСНИКЕ

Опрости, Мајко, моја су хтења

Истекла из неких тешких нада

Осакаћених неких дана

Кад хтедох песму, а добих рана

Моје је сунце речи сагорело

По језику мртва риба скаче

Не жалим што нисам певао више

Него што нисам певао јаче

И све што је себи одолело

Што речима није ствари дотакло

Песма, песма, моја Мајко

Песма је оно што ме је болело

Ја сам само археолог смисла

Ископавам будућност света

Цедим светлост умрлог дана

Да спевам живот што кроз смрт цвета

За славу живота, за смрти веснике

И све што снаге нису смогли

Певам за све будуће песнике

Који ће рећи оно што ми нисмо могли