О ОСНИВАЊУ ФИЛОЗОФСКОГ СИМПОЗИЈУМА НА БРАНКОВОМ КОЛУ
И међу филозофима има боема, није та појава резервисана само за песнике. Ерудита, интелектуалац са широким интересовањима, нарочито за свакодневицу и њене животне манифестације, носио је у себи жар за еросом овога света, сијао емоцијом која има свест о себи, попут песничке душе осећао и волео Сремске Карловце, њихову историју, културу и песнички амблем. Упознали смо се пре нешто више од четврт века када смо, на његов предлог, кренули са новим програмом на Бранковом колу. Био је то Филозофски симпозијум (1995) у Сремским Карловцима на 24. Бранковом колу, у сарадњи са Српским филозофским друштвом.
Симо Елаковић носио је кликтаву радост у својим предлозима и визијама, притом озбиљан у намери да се то заиста и реализује. С обзиром да је једно време радио као професор у Карловачкој гимназији, и не само зато, било му је много стало да Филозофски симпозијум заживи у оквиру Бранковога кола. И мени лично био је то нов и интригантан, значајан и изазован задатак. Видео сам спону, чак, и у биографији Бранка Радичевића. По одласку из Карловачке гимназије (1841), Алексије Радичевић је у Темишвару две године учио мудрољубије (филозофију)! То је било, као иницијална искра, довољно да се распламсамо у озбиљан Филозофски симпозијум на Бранковом колу, који и дан-данас траје.
Први филозофски симпозијум на Бранковом колу, одржан је у Карловачкој гимназији, у петак, 22. септембра 1995. године, у 17 часова. Тема – Филозофија као дијагноза времена. А учесници, све највећа имена, од којих нека поодавно нису међу живима: Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Јован Аранђеловић, Михаило Ђурић, Никола Милошевић, Миладин Животић, Владета Јеротић, Мирко Зуровац, Симо Елаковић, Слободан Жуњић, Јован Бабић, Драгољуб Мићуновић, Ксенија Марицки Гађански, Милан Узелац, Младен Козомара, Светлана Књазев Адамовић, Милан Брдар, Живан Лазовић, Ђорђе Вукадиновић, Татјана Глинтић, Радомир Ђорђевић, Илија Марић, Ненад Даковић, Милорад Беланчић, Милорад Ступар, Богољуб Шијаковић, Саво Лаушевић, Милован Митровић, Миленко Перовић, Александар Крон, Никола Грахек, Мирослав Прокопијевић, Светозар Сунђелић, Здравко Кучинар, Жарко Видовић, Слободан Самарџић и Миле Савић. Четрдесет филозофа на једном месту, реткост и привилегија! И тако из године у годину четврт столећа.
Прикључивала су се, непрестано, нова имена: Слободан Кањевац, Предраг Милидраг, Божо Стојановић, Ненад Цекић, Никола Кајтез, Раде Калик, Радивоје Керовић, Слободан Самарџић, Сретен Петровић, Мирослав Дринић, Дивна Вуксановић, Зоран Арсовић, Миленко Бодин, Зоран Аврамовић, Владимир Цветковић, Милан Ћирковић, Ирина Деретић, Југослав Рајковић, Вера Јанићијевић, Слободан Дивјак, Зоран Обреновић, Душан Пајин, Александар Гордић, Александра Зорић, Тања Мијовић, Предраг Чичовачки, Милош Тодоровић, Света Стојановић, Драго Перовић, Мишо Кулић, Часлав Копривица, Драган Проле, Предраг Крстић, Данило Баста, Машан Богдановски, Алекса Буха, Загорка Голубовић, Дамир Смиљанић, Синиша Ђокић, Радомир Ђорђевић, Мирослав Ивановић, Стојан Шљука, Здравко Кучинар, Радомир Виденовић, Богдан Лубардић, Марија Тодоровска, Александар Петровић, Душан Крцуновић, Андреј Јандрић, Петар Грујић, Биљана Радовановић, Горан Буџак, Ивана Петковић, Бранко Ромчевић, Иван Миленковић, Тања Мијовић, Јадранка Пешти, Бранко Стаменковић, Уна Поповић, Драгомир Давидовац, Бранкица Поповић, Лазар Атанацковић, Вук Миљановић, Владимир Дрекаловић, Горан Рујевић, Никола Таталовић, Горан Ружић, Бранкица Поповић, Душко Прелевић и други.
Било је и филозофа из света: Вернер Зауер (Грац), Георг Мегле (Лајпциг), Ентони Елис (Вирџинија), Моника Канто – Спербер (Париз), Волфганг Гомбоц (Грац), Бојан Борстнер (Марибор), Аудун Офести (Трондхајм), Тимоти Вилијамсон (Оксфорд), Александар Јокић (Портланд), Драгана Божин (Осло), Андре Лакс (Лил) и други.
Симо Елаковић напустио нас је пре пет година. Рођен 1940. године у Требињу. Поред поменуте Карловачке, радио је као професор и у гимназији у Дубровнику. После дипломирања филозофије у Београду, наставио је специјализацију у Немачкој. Радио је и у Загребу, као професор социологије на Филозофском факултету, па преселио у Београд, где је био шеф катедре са филозофију, али и шеф одсека за историју на Филозофском факултету. Аутор је значајних и занимљивих књига: Филозофија као критика друштва, Правци и смисао кретања савремене филозофије, Социологија слободног времена и туризма – Фрагменти свакодневља, Социокултурне промене под утицајем туризма на јадранском подручју, Расправе о Европи и филозофији на крају 20. века, Кант наш савременик и друге.
У овом сећању на Симу Елаковића поводом петогодишњице смрти, а у сусрет јубиларном 50. Бранковом колу, нећемо препричавати садржаје симпозијума, нити цитирати делове излагања присутних учесника, то би било готово немогуће (и није таква врста овог текста) већ ћемо се усмерити пре свега на Елаковића као личност и пријатеља, човека који је у себи носио видљиву боју разлике у односу на остале.
Филозофски симпозијум усталио се као тродневни. Почињао би сваке године поподне, у други петак манифестације, у 17 часова, трајао сутрадан (две сесије) и у недељу (генерална сесија). Пре почетка у петак, сат времена раније, редовно смо правили коктел у просторијама Бранковог кола у Сремским Карловцима за тек пристигле госте. Грожђе црно и бело, вино карловачко такође, и још понека ситница, то је био домаћински гест Бранковог кола за добар почетак новог симпозијума. Четрдесет филозофа, плус неколико нас из Бранковог кола, нашло би се у том несвакидашњем, романтичном амбијенту, на коктелу пре Свечаног отварања Филозофског симпозијума, у просторијама што давно беху собе за становање послуге баронске породице Рајачић.
Све остале трошкове тзв. репрезентације током три дана делили бисмо заједно, Бранково коло и Српско филозофско друштво. Симо Елаковић је тражио да после вечерњих сесија симпозијума, у карловачким или новосадским ресторанима, где се већ задесимо (чешће у карловачким) обавезно буде музика, али – флута, виолина и слично – озбиљна музика: Брамс, Равел, Гершвин...
Дабоме, касније би се прикључили чувени сремски или бачки тамбураши. Симо је имао душу за дерт, онај фини господствени, са много шарма и слуха, са осећањем да се налази баш у Бранковим Сремским Карловцима. А тек – на Стражилову, чију смо лепоту и симболику поткрепљивали лирским упадицама и пријатељским расположењем за столовима уз стихове Бранка, Црњанског, Антића и других. Ко је желео могао је и своје песме да говори, па таман дотад и крио да је песник. А уз карловачко вино и мезетлук и те како се душа отварала. А и запевало се, и то веома добро, чуле су се песме од Сомбора до Дубровника, староградске, наше старе. Дабоме, Бранкове, Ђурине, а без Змајеве Бранкове жеље није могло проћи, тамбураши који нису знали ту песму певати (у било којој верзији), наредне године не би били позивани. Једино ако науче правилно бар почетак, средину и крај. Ову песму је много волео да чује Симо Елаковић, а ја бих придодао причу са ретким детаљима о првом покушају (1878) и потом успелом преносу (1883) земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово. Јован Јовановић Змај написао је песму о томе – као да Бранко пева, толико је исти стилско-језички израз:
Ја познадох што несам познав’о,
Први санак ја сам већ одспав’о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира вечитога.
– Прелетела лêтом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђем завичају.
Шта то тресе моје ледне груди?
– Трошни пеп’о лако се не буди.
Канда брује топови са стране
Где сам младе проживов’о дане.
Ил’ се руши, ил’ се нешто зида,
Ил’ баш раја окове раскида?
Свиће л’ зора оне среће лепе
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л’ вила из србинских гора?
Је л’ већ ора која доћи мора?
Јесте, јесте – бој се љути заче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит’ крви;
Крв ће тећи потоком и реком,
Где се сузе ронише лелеком;
Крв ће тећи преко српски’ страна,
Ал’ ће суза бити убрисана;
Полетеће велико и мало,
Да одбрани што се српско звало;
Заиграће коло витезова,
Дивна слика моји’ млади’ снова,
Што сам негда тако жељно чек’о, -
– А мој пеп’о да је на далеко!
Ово „гробовања мога“, с почетка песме – у трећем стиху, тамбурашке банде обично отпевају као – „робовања мога“, па смо Симо или ја исправљали и молили да више не греше. А онда би се песма наставила Бранковим зазивом слободе, збацивања вековног јарма с врата, нешто је актуелно и данас, и увек:
А кад буде, па ти мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем,
А јунаци овенчају венцем,
Српске земље оките се миром,
Српска деца ружом и шимширом,
Српске моме струком рузмарина,
Српска мајка кад загрли сина, –
Кад се сунце на школе осме’не,
Ај, на школе и дарове њене;
Мудре књиге кад полете лêтом,
Да Србина изједначе с’ светом;
Кад запева Равијојла вила:
"Сад је јава што сам некад снила!''
– Зар ни онда, кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе?
Туђа рака ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ли се лешка,
Туђина је и мртвацу тешка.
Ај, Србине, а мој живи брате,
Задркћем се кад помислим на те!
Српска момо, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета -
Туђа нога по њему се шета.
Српски доли, пуни рајска чара,
Српске горе, жељо моја стара,
И потоци што жуборе туди,
Мртво срце још за вама жуди, -
За потоком, за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за пољем росним и зеленим,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!
Тамбурашке банде, сремске и бачке, банатске и сакадарлијске, обично овај део Бранкове жеље скрате, из незнања, или ко зна од кога су и када учили, и да ли је ико икад видео написану песму, можда у скраћеном облику, од ува до ува. Отуда било им је потребно указивати на то, зато што певају на Бранковом колу антологијску Бранкову жељу, нама песницима и филозофима, и свим нашим гостима на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду. Понекад сам тамбурашима умео дати свој приемрак књиге о Бранку, где у целини има ова подугачка Змајева песма – деведесет један стих.
Симо Елаковић је сматрао да без те књиге не бих могао бити на челу Бранковог кола, и ту би се веома уозбиљио. А ја на то испричах да је Вујица Решин Туцић на једном великом песничком скупу у Српском народном позоришту јавно ми одао признање што сам одмах по доласку у Бранково коло написао књигу о Радичевићу, која је хвала Богу имала пуно издања, највише у Заводу за уџбенике и наставна средства у Београду. Симо Елаковић је доста знао о Бранку, али је волео да чује и нешто ново, па му је дабоме следио примерак са лепом стражиловском посветом. Узвратио ми је својом књигом необичног наслова: Социологија слободног времена и туризма: фрагменти свакодневља, на Стражилову, из торбе на рамену.
А онда опет – с тамбурашима поред Бранковог чардака, пазећи да не погреше у стиху, да не одузму, да не додају. Наравно – бакшиш, ту је Симо био праве господске руке, чашћавао је музику и очекивао да то и домаћин учини. Тако смо се попут каквих приложника из Бранковог времена помало надметали у томе. Тамбуре су јаче звучале, нема сумње, а тамбураши намигивали једни другима и нама:
Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ков’о,
Теби пев’о, о теби сам снев’о,
Ал’ од тебе нешто и за’ тев’о:
Кад ме смртца отргне од људи,
Да ме примиш ти у твоје груди!
Зар ти никад није на ум пало
Што си негда Бранку обећало?
Србе брате, и Српкиње селе,
Којима се јоште данци беле,
Растав’те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па и’ нос’те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају.
Пренес’те и’, браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров’о,
Па на оно мирно Стражилово;
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, браћо, кости закопајте,
Ту би’ мртав права мира дост’о -
– Србадијо, не било ти просто!
Филозофи цене и воле песнике и поезију. Чувена је она максима – кад филозоф не може до краја својим језиком да изрази мисао, тада се служи песничким сликама и метафорама. Из мога искуства, а понајпре кроз удивљеност Симе Елаковића према лирици и песничком говору, схватио сам да је филозофима поезија насушна потреба, да чак поседују неку врсту здравог, никако сујетног комплекса што и сами не пишу поезију. Осећали су се освеженима и препорођенима боравком на Бранковом колу. Симо би тражио да се говори поезија, пева, он је био покретач те атмосфере. Све то чинило је наше дружење јединственим и незборавним.
Почетком овога века два пута сам, из године у годину путовао у Немачку, на Дане српске духовности у Берлину и на Хумболтов универзитет, али узгред и на неке студентске културне манифестације и догађаје. Након првог одласка 2001. године, поново сам се наредне нашао на сурчинском аеродрому чекајући авион у предвечерњем термину за Берлин. Утом се однекуд појави Симо Елаковић, онако веселог ока, озарен, и пита ме где путујем. У Берлин, рекох, па и ја, одговори, онда ћемо истим авионом. Испричах му да сам прошле године на Славистичкој катедри на Хумболдтовом универзитету, код Весне Цидилко, наступао као песник, али говорио и о савременој српској поезији, но беше посебна посластица говорити студентима о српском народном благу, крајишкој ојкачи. На то се Симо брецне, и каже – ма немој, то је дивно!
Знао је, дабоме, за ту моју књигу о ојкачи, имао је потписан примерак с посветом, и често смо, на његову, жељу знали запевати ту чудовиту вековну мелодију у више нијанси. Нарочито је ценио снагу римованих десетерачких двостихова. Честитао ми и рекао да је то моје гостовање у Немачкој важна мисија за српску културу. А ја све растем, пазим да не пропаднем. Ушли смо у исти авион, али седели на удаљеним местима.
Већ наредне године, на Стражилову, помињали смо тај сусрет, Симо се инетересовао како је протекло то моје друго наступање у Берлину. А онда је на сав глас изрецитовао ојкачки двостих из Кочићевог времена: Тешко части кад робује власти,/ туђој власти у вријеме пропасти! И, дабоме, додао још један пример, вуковске, црвенбанске провенијенције: Мисли драга да је у рај вуку/ док је јаја по стражњици туку! А онда би запљескао и тражио да певамо и сремске бећарце сличне садржине, оне масне, који иду у чувено Бачко коло, у поноћ. Живот, него шта, његова дионизијска лепота, царство боемске нирване. Управо онако како је Бранко певао у Ђачком растанку. Све што би рекао уживо о томе, Симо је претварао у врхунски есеј, такви су то били коментари. Па, певај Бранко, није случајно да је твојој првој књизи пуних једанаест година по изласку било забрањено да се нађе на полицама у Матици српској:
Коловођа коло вија,
Коло лети, зној пробија,
Ал` у твоји` недри туде
Окле снега до две груде?
Чудо селе, дивно чудо,
Ала би се млађан груд`о.
У хотелу Боем у Сремским Карловцима, који је био важно боемско место за многе песнике, уметнике и уопште учеснике Бранковога кола, и не само ту током одржавања симпозијумâ, где смо се знали наћи на ручку или вечери, Симо је почесто имао један мали ритуал. У неком тренутку, док траје закуска уз чувено карловачко винце, он би из унутрашњег џепа извадио у марамици замотан суви црвени, сад већ браон феферон и загрицкао га с врха, па опет – и остатак вратио у џеп. Све у свему, то му је био народни рецепт, нека врста лека за срце и крвну слику. Ето, и то се дало научити од Симе. И много тога, носио је у себи спој медитеранског и динарског, а волео да осваја панонско.
Током четврт века успешне сарадње, а последњих пет година без Симе Елаковића (осетило се и те како) на Бранковом колу у оквиру Филозофског симпозијумна, из године у годину, имали смо ове теме, које су потом све одреда укоричене, штампане као значајне књиге: Филозофија као дијагноза времена (1995), Апсурдно и трагично у нашем времену (1996), Филозофија, језик, заједница (1997), Дијалог и моћ (1998), Слобода и зло (1999), Филозофија на размеђу миленијума (2000), Метафизички и практички основи слободе (2001), Појединац и држава (2002), Одговорност и истина – Аналитички и континентални приступ (2003), О Канту – 200. годишњица смрти Емануила Канта (2004), Човек у (пост)модерном друштву (2005), Култура дијалога (2006), Појам границе (2007), Смисао филозофије и смисао у филозофији (2009), Интерпретације и вредновања (2010), Вера и знање (2011), Разумевање традиције, традиција разумевања (2012), Филозофија и култура, како мислити будућност Европе: једнакост и неједнакост, идентитет и разлика (2013), Наука и метафизика (2014), Стварност и привид: филозофски проблем представљања (2015), Наука и савремени свет (2016), Појам категорије (2917), Појам узрочности (2018), Појам наде – „Надо моја ниси ваљда пена“, Б. Радичевић (2019).
Има једна, поред осталих, фотографија у албумима Бранковога кола на којој се виде Симо Елаковић и Зоран Глушчевић на програму Бранковога кола, у оквиру Теме манифестације, која је на 31. Бранковом колу гласила – О генијалности. То програм је изван Филозофског симпозијума, одржан 13. септембра 2002. године у Градској библиотеци у Новом Саду. Елаковић и Глушчевић су говорили на ову тему надахнуто и својски, са пуним капацитетом сопственог интелектуалног и животног искуства. Ова тема одмах асоцира на велеумље, таленат, интелигенцију, видовитост. С обзиром да је и аутор књиге о Канту, Елаковић је цитирао овог филозофа: „Геније је таленат којим природа прописује правило уметности. Лепа уметност је искључиво производ генија.“ Из дана у дан, о овој теми говорили су и ови парови: Раша Попов и Јовица Аћин, Светлана Велмар Јанковић и Небојша Дугалић, Дивна Вуксановић и Ђорђе Писарев.
До свога одласка са овога света, Симо Елаковић је учествовао у припреми сваког Филозофског симпозијума на Бранковом колу, имао важну улогу око доношења одлуке о коначној теми, о облицима организације и слично. Узме ли се у обзир његова стваралачка радост у свему што је припремао и реализовао, његова љубав према животу и људима, боемска нијанска филозофске и људске природе, свест о емоцији и разуму у исти мах, чини се да опис таквог човека могућ је тек песничким језиком. Уза све оно што досад насписах о драгом пријатељу, а имајући у види да филозофи, већ рекох, кад не могу изразити до краја своју мисао посежу за песничким језиком, ево и мене у таквој позицији – да о Сими Елаковићу проговорим језиком поезије, у песми која носи његово име у књизи Сремскокарловачке терцине.
Сремски Карловци – Нови Сад, 7. мај 2021.
Ненад Грујичић
На фотографији Бранка Лучића, из албума Бранквога кола: Ненад Грујичић са Симом Елаковићем, Слободаном Дивјаком, Светозар Стојановићем, Ненадом Даковићем и другима на 31. Бранковом колу, у Карловачкој гимназији, на отварању 8. Филозофског симпозијума, 13. септембра 2002.
Ненад Грујичић
СИМО ЕЛАКОВИЋ
Филозофи и песници
чудаци су за грађане,
уистину и весници
да ће живот да им гране.
А песници воле слику
са музиком да загреју,
кад је песма на видику
ситне звуке у њу веју.
Филозофи, пак, то нису,
они дар свој и идеју
заснивају на мислима
у спирали, то умеју,
да се мис’о на крилима
од центра у бескрај креће,
концентричним круговима
вечне теме да покреће,
па се онда назад врати
све полако, друкче неће,
путања се тиме сјати
и круг цео ту затвара.
Песник, кажу, више пати,
емоцијом свет отвара,
а пречица-метафора
као кугла чуњ обара,
нема ништа изокола,
песма мора попут стреле
одапете у сокола
да погоди срце мете.
Симо боем Елаковић
дубровачке оне феле
волео је да обнови
с песницима лирско слово
и Карловце да ослови
као место увек ново
из старине која слави
и Бранково Стражилово.
Једном му се тако јави –
филозофски симпозијум
не часећи да постави
у чувени гимназијум
са Бранковим колом хитно
као овај римаријум
што се склапа неумитно.
Четрдесет филозофа
надахнуто и елитно
у септембру сваког года
у Карловце Сремске стижу,
брујем тихог разговора
што моћ има, цену дижу
малом граду ал’ без премца,
док естардни мамци гмижу
да преваре љутог Сремца
што уз вино песму тражи.
И уз Симу академца
виолина добра важи,
и бећарац ту се нађе,
да Карловце опет снажи,
а уз гајде још је слађе,
филозофска је сесија
ту успела да се снађе,
јер народна поезија
има мудрост таложену
која свакој глави прија
уз музику приложену.
И док звуци карловачки
у хотелу Боем жежу,
из свог џепа Симо вади
суву бордо-феферону
да љутином јача, слади
своје срце, све у тону
виолине, њеног скика,
рајског звука у Сиону
филозофа и песника.
(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2021)
Антологија песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије
