ЗЛАТНИ ТРОЛИСТ

ЉУБАВНА ПОЕЗИЈА ПЕТРА  II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША, ЛАЗЕ КОСТИЋА И ВЛАДИСЛАВА ПЕТКОВИЋА DISA

Пише: Момчило Голијанин

У антологијама наше љубавне поезије три пјесме оправдано заузимају  врхунска мјеста: Његошева  Ноћ скупља вијека, Костићева Santa Marija della salute и Дисова  Можда спава.

Прва се стидљиво прикрадала  Горском вијенцу и Лучи микрокозма, другу је књижевна критика поставила на пиједестал недодирљивости, са обавезним високим мјестом на антологијском трону, док су за  ову трећу биле потребне деценије да се са ње скине мрачни застор који је неправедно, (са наглашеним анимозитетом према таквој врсти поезије) ставио неприкосновени Скерлић. Ајде  да разумијемо његову љубав према „здравој“ родољубивој поезији, да разумијемо његову одбрану Шантића од ригорозне Поповићеве осуде, али никако да разумијемо , да прихватимо као исправно, као добронамјерно његово гиљотирање  једне читаве генерације младих писаца , чији су главни представници Дис и Пандуровић. Колико ли је његова „бритка коса“ сасјекла цвјетова под изговором сасијецања корова (као да корова није било и прије и послије Диса!)! Колико ли је времена требало Дису да се прене из сна, да се подигне испод мртвачког покрова који на њ стави  „непогрешиви критичарски суверен“. Ако је икако било могуће  устати „из мртвих“ послије оне немилосрдне  Скерлићеве критике из 1911.-„Лажни модернизам у српској књижевности“ гдје је гoворио о Дисовим „Утопљеним душама“.   Нијесу ли мало претјерани епитети којима Скерлић „дарива“ Диса: Порок, Проклетство, Зло, Фаталност, Пакао, Кајин, Сотона? Много, заиста много, ако ће бити и од једног великана, какав је Скерлић.

За разлику од Костићеве пјесме, за коју су еуфорично гласали  и они који су се поводили за судом  позванијих, мада понекад нијесу ни осјетили  мирис њене душе и дубину емоције, Његошева „Ноћ...“ је дуго држана на дистанци због, не баш лаганог, стила, а нешто и због неспојивости ауторовог позива и тематике пјесме. Јер, забога! коме пада на памет да доводи једног владику у везу са љубавним заносом, ту негдје „испод поља звјезданије“. Чудно! Па није ли  се, двије године касније,  у „Вијенцу“, тај исти пјесник одушевљавао љепотом снахе Милоњића ( „Кад је виђу ђе се смије млада, свијет ми се око главе врти“). Неважно је шта је у питању: ил је ђаво, или су мађије. Његова занесеност љепотом иде толико далеко да завиди мртвима којима та љепота бјеше намијењена: “Благо Андри ђе је погинуо, дивне ли га очи оплакаше, дивне ли га уста ожалише.“ Уистину је несхватљиво што је требало неким каснијим црквеним великодостојницима да лишавају пјесника  најљепших, најплеменитијих осјећања, оног божанског дара у  нама-љубави!

Када је покренута идеја о канонизацији  поетског горостаса испод Ловћена, појавио се одмах и отпор тој идеји. Наиме, поред бројних Његошевих „гријехова“, озбиљних или оних профаних, (један од Његошевих пријатеља који је са њим на Цетињу био четири године, каже да је за сво то вријеме владика одслужио само једну литургију; приписује му се да је више живио свјетовним него духовним животом, да је стално био у црногорском одијелу, да је склонији грчкој философији него православљу, па, чак да је у „Лучи...“ запао у јерес...)  уписује му се у гријех и бављење љубавном поезијом. Ту се превасходно мисли на пјесму „Ноћ скупља вијека“.

Можда у свему овоме има истине, али је сигурно да има више недовољног  разумијевања пјесниковог. Јер, пјесма је поетско ткање, лирски излив, и слика, и симбол, метафизичко разлијевање  у мноштво рукаваца. Присјетимо се , уосталом, слика из „Горског вијенца“: опис Стамбола као духовног центра ислама, или  Мустај-кадијина слика Фатиме иду у најживотније дескрипције „Вијенца“. Ако се тако нешто уплело у дјело са историјско-рефлексивном тематиком, какво је онда чудо да се сусрећемо с таквим сликама у једној  пјесми која је, поред дескрипције и мисаоности, ипак понајвише на емотивном фону.

Не улазимо у полемику око тога је ли Његошу мјесто међу свецима, колико је био религиозан, да ли су неки његови поступци одговарали владичанском   позиву. Његова приврженост поезији сигурно је у раскораку с неким владичанским поступцима, с његовим обрачуном с политичким противницима, с погубљењем неких виђенијих Црногораца. Доста је сурова слика мртвачких глава на кољу око двора. Када је један Енглез, који је био Владичин гост на Цетињу, затражио да овај „уклони тај ужасни накит“, Његош је   то одбио, уз напомену да звјерство није звјерство ако се чини у одбрани: „Зло чинити, од зла се бранећи, ту злочинства нема никаквога“.

Неке од наведених сцена из „Вијенца“ приближавају се својом поетичношћу сликама из „Ноћи...“. Треба само видјети пјесниково одушевљење природом  у његовом дјелу. А природа је умјетничко дјело, она је збир свих умјетности. Ту се, по Николају Велимировићу, који се бави раним Његошевим дјелом, а преко Николаја и по Његошу, приближавају пјесник и Бог, оба као творци умјетничких творевина. Природа доказује, али не показује Бога, како би многе Невјерне Томе хтјеле да  га виде, јер је његова суштина недоступна људском сазнању.

Треба ли наглашавати да су ова Његошева дјела настајала у његовој раној младости („Горски вијенац“ у пјесниковој 24, а „Ноћ скупља вијека“ чак у 22. години живота). Па зар и у Библији  (Светом писму старог завјета)  не налазимо „Пјесму над пјесмама“, која није лишена еротике, младалачког заноса, љубавне зажаре ( додуше, метафорски приказане свадбене јеврејске пјесме са ликовима јеленчета и кошуте).

„Ноћ скупља вијека“ ( с приједлогом „од“ означава једну ноћ која је вреднија и скупља од читавог живота) је пјесма која је карактеристична не само по, за једног духовника необичној, љубавној тематици, него и по својој композиционој структури. Састављена је од 64 шеснаестерца  са парном римом и цезуром послије осмог слога. Иако је написана 1845, у штампи се појавила тек 1913. године.

Први дио пјесме, тачније првих 26 стихова су химна природи, њеним чарима и љепотама, а преко  природе и химна Богу као творцу те љепоте, тог умјетничког дјела, збиру свих умјетности.  Ту је састајалиште Бога као творца, и пјесника који се утапа у тај свијет поезије, свијет еманације Бога, његове свјетлости и плама. Из тог свијета природних љепота  пјесник се градацијски „приближава“ љубавној тематици. Полазиште је, дакле, природа, одушевљеност њоме, њеним даровима која она пружа „испод поља звјезданије“. Метафорска замјена  звјезданог небеског свода звјезданим пољем као да се пјесник поступно спушта са космичких простора, као да се приземљује, јер „красота ми ова божа развијала умне силе“.  Тај мирни неспокој, то блаженство природе уздиже душу „те са небом душа људска има своје сношеније“. Ту се сусретоше слух и душа, чу се тихи шапат  да се приближава тренутак кад треба да му позавиде „сви бесмртни на тренутак овај свети“. А онда, помало бајковито, долази вила са најљепшим даровима : „цјелителни балзам свети најмирисни аромати/ што је небо земљи дало на усне јој стах сисати“. Малопређашње одушевљење природом и њеним описима сада је замијењено описима љепоте, али љепоте женског тијела. Оне љепоте коју Бог даје као  што даје љепоту природе. Све је то дјело оног животворног огња који загријава и оживљава  васељену. Да, али као да се пјесник овдје опредјељује више за свијет људи, јунака, него светаца. Владика Николај за ту Његошеву опредијељеност јунацима  каже да је то „инстикт  над којим он сам није властан и у коме он нема никакве заслуге“. Пореди то са неукротивим планинским потоком. Очито је да је бујица тог потока занијела и пјесника у једном тренутку екстазе.

   *   *   *

Костићева Santa Maria della salute спада у обимније лирске пјесме. Писана је у апострофи. То је покајничко обраћање пјесниково  велелепном здању, храму у који су уграђени борови са наших простора, које је он некад и зажалио, али прије него се сусрео с љепотом у коју су ови борови уграђени. Покајник правда своју својеврсну неупућеност у процјену  неких вриједности.

Прве строфе пјесме, писане у октавама, од девет и десет слогова, са ријетким изузецима од 11 слогова  („презри, небеснице, врело милости“, нпр.) су увод у својеврсну исповијест гријехова, залута у позним годинама живота, кад обично сводимо рачуне својих поступака. Признаје пјесник да је много гријешио, али и патио, да су његови животни напитци били чемер и мед, да су ну се смјењивали и држали га у неким лажним надама, свјесном заваравању, прије, а посебно послије  доласка „жуте гошће“  која је прихватила драгу му особу. Пјесма је пуна трагичних тонова који се наглашеније појављују од 4.октаве. Но, за то своје страдање пјесник  не криви никога; искључиви кривац је он сам, његове честе непромишљености. Све су то, међутим, биле слатке муке од којих он не бјежи. Напротив, као да ужива у њима, као да је то мазохистичко уживање у патњи. Истина, запитаће се пјесник у тренуцима „отрежњења“ од егзалтичних заноса:: "Зар мени јадном сва та дивота? / Зар мени благо толико све? / Зар мени старом, на дну живота / та златна воћка што сад тек зри?“ Пјесник је располућен, он се, не својом вољом, нашао на страшном разбојишту, гдје се сукобљавају двије силе: разум и срце. Болна је његова побједа разума. Свесно се лишава најсветијег, најплеменитијег осјећања-љубави.“Утекох од ње- а она свисну. /Помрача сунце, вечита студ , / гаснуше звезде, рај у плач бризну, /смак света наста, и страшни суд.“ Је ли Santa Maria, тај величанствени храм постао њено обитавалиште, је ли се, неком чудном метаморфозом, ОНА претворила у тај трајни споменик да опомиње о свом сталном присуству и да буде предмет опјевавања? Душе су се коначно ту спојиле у неки платонски брак из кога ће потећи њихов пород- његове пјесме.

Књижевно дјело Лазе Костића  је разноврсно, мотиви у поезији различити, али ако бисмо тражили оно највредније у његовом дјелу, оно чиме је посебно задужио нашу књижевност, то је његов језик. Ријетки су писци који су у толикој мјери обогатили тај језик, који су  дали толико кованица, неологизама као што је Костић.  Има ту веома смјелих скраћеница, типа „глед“, мјесто „поглед“,  „дир“ мјесто „додир“, „жес“ мјесто „жестина“, или кованица  типа „безњеница“, гдје су приједлог и замјеница дали именицу, итд. Било је у његовој поезији можда узора на које се угледао, али  је знатно више оних који су се угледали на њ. Успјешно, или неуспјешно- мање је важно.

    *   *   *

Талас „декадентне“ књижевности у српској Модерној, чији су главни представници били Дис и Пандуровић, наишао је на жестоки отпор ауторитативног Јована Скерлића, тада најпризнатијег критичара у српској књижевности. Требало је да протекне вријеме да се са ових прокужених младих пјесника скине та етикета „уклетих“. Можда су поједине критичаре иритирали наслови неких збирки (Дисове „Утопљене душе“ или Пандуровићеве „Посмртне почаст“, нпр.), али, ево, ти  „уклети“ пјесници и збиркама и појединим  пјесмама из тих збирки, дају еуфемистичке наслове. Дис, примјера ради, у  својој најљепшој, или једној од најљепших пјесама, избјегава ријеч „смрт“ и даје наслов „Можда спава“, иако је јасно о каквом  „сну“ се говори.

Пјесма „Можда спава“, објављена у „Новој искри“ у периоду 1907/ 1908. год., има у себи елемената из некролога, који је Дис посветио рано преминулој и изузетно талентованој београдској глумици Софији Цоци Миљковић-Ђорђевић, која је преминула у својој 28. години живота. Некролог „Цоца“ је настао 1904. године.   И у некрологу, и у касније насталој пјесми „Можда спава“ често се појављује еуфемистичка синтагма „она спава“.

Пјесма је „ишчупана“ из сна, њу је  пореметило јутарње буђење, отело је из ноћног миљеа и дало до знања „Да у дану губе звезде беле одоре/ Бледи месец да се креће у умрлу ноћ“. Зар је уклет пјесник што жали, због буђења, снове. Није ли речено да је сваки сан радост: ако је сан био лијеп, радовали смо се  док смо га доживљавали, а ако је био ружан, радујемо се што смо изашли из њега. Дис жали за њим јер му је пружао часове среће и задовољства. Били су то часови дружења са неким очима, са неким лицем, са неком аријом која га је увесељавала. А сада пјесник сјетно  размишља о том лику. Долази до спознаје, у ствари слути, („а слутити још једино знам“) да су те  очи биле (да ли и сада?) његова водиља кроз живот. Он халуцинативно види те очи, то лице; они га посјећују, еда  би сазнале шта он сада ради, кад је сам, кад је без њих. И сада, у будним сновима, он „види“ драгу, види њену љепоту, осјећа мирис даха, мирис косе, види у коси цвет. Али, у трену свега нестаје. Јава покрива и њу и његов сан. Нестаје  са видика. Је ли се опет вратила у сан, сада њен сан, у ствари, у бијег од виђења. Тек сад када је изгубио сваку наду у поновни сусрет, пјесник надање да спава замјењује слутњом  да „гроб тужно негује јој стас“.

Пјесма „Можда спава“ је сва у преливима надања и сјете, снене радости и тужног буђења, слика љепоте ове чаробнице, игра варки у које пјесник запада и покушава да снове преточи у јаву.

Иако му , за тренутак, тешко пада побједа дана над мјесечином, звијездама и њиховим бијелим одорама, пјесма је далеко од утопије, а пјесник од уклетих. Ако је љубав грешна, ако је машта о срећи недопустива, ако је визија њене љепоте проклетство, онда је Дис уистину и уклет и проклет.