КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жуто доле веће пада;
Зеленога више ја никада
Видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадањи рају, –
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих глед`о твоје сунце јарко, –
Слуш`о грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој реци и твојем извору, –
Мог живота вир је на увиру!

О песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади`!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да вас све обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
У траљама отац вас оставља.

УКОР

Де си, душо, де си, рано?
Де си, данче мио?
Де си, сунце огрејано?
Де си досад био?
Та синоћ се теби млада
Баш зацело нада`!
Сунце зађе, паде тама,
А ја оста` сама!

Ала љубиш, моје лане,
Ала грлиш славно!
Љуби, грли, док не сване –
Та већ неси давно!
Већ недеља дана прође
Како ми не дође!...
Јао злато, тако т` Бога,
Та како си мога`?!

КЛЕТВА

Зелена је трава,
Мома на њој спава;
Ви`ар ветар пирну,
У сукњу јој дирну,
Сукњица се шири,
А ножица вири...
Ао, ноно бела,
Вода те однела,
Па мени донела!

?

Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с` у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!
Ти`о вече ко да те донело
Сред анђела са божија крила,
У ма` с` дивно мени појавила,
У ма дивну вече те однело.
Сам остадо` са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком
Сам са ноћи тавном, ал` без санка.
О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал` без бела данка.
На те мислим душо без престанка!

ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ

Кад сам синоћ овде била,
И водице за`итила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока,
Поздрави ме, зборит` оде:
„Дајде, селе, мало воде!”
Ове речи, слатке стреле,
Минуше ми груди беле.
Скочи` млада, њему стиго`,
Диго` крчаг, руку диго`.
Рука дркта . . . крчаг доле . . .
Оде на две, на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али где је онај лепи?
Кад би сада опет дош`о,
Ма и овај други прош`о!

МОЛИТВА

Месец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори вељи Боже,
Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Тиу реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Дуом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми Боже јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова
И њу мени ти дарова.

Фала боже на дар ови,
О помози благослови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!

ПУТНИК НА УРАНКУ

Тама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,

Само што се кашто петли,
Само клепка што се чује,
Само с` онде малко светли,
Јер се данак приближује.

Бела зора већ је туна,
Јоште путник један – глај!
Поред стене, поред жбуна
На врлетни стиже крај.

Како стиже, сунце грану,
Светли с` гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:

„Ој, сунашце, што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој, ти небо, штоно рониш
Росне своје сузе на ме,

Ој, ти горо, штоно гајиш
Миле песме, миле `тице,
Ој, ливадо, што се сјајиш
Пуна росе и травице, –

Дôле, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој, изворе – здраво, здраво!

Здраво и ти , момо, туди, –
Да дивна си, селе пуста!
Ходи амо, ход` на груди,
Да т` пољуби браца уста!“

ВРАГОЛИЈЕ

Момак иде враголан,
По гори се шири,
Леп је кано лепи дан
Што кроз гору вири.

А са горе, крај потока,
Стазица се дала,
Једна мома милоока
Ту је рубље прала.

Ал` кад смотри враголана,
Повикала сека:
„Ој, стазице, ој, танана,
Донес` га менека!”

Викну мома, па ти брже
За жбун један зађе,
А момак се чисто трже
И чудо га снађе:

„ Јао мене, и до сада
Шетах ја по горе,
Али не чух још никада
Да славуји зборе!”

Тако рече момак туна,
Па с` млађан захуја
Да он види иза жбуна
Тог чудног славуја.

Ал` и мома из заседе
Поскочила ома –
Бежи, селе, ето беде, –
Бежи мајци дома!

Бежи мома, ману рубље...
Бежи л` дому своме? –
Све у гору бежи дубље,
А момак за њоме.

Бежи мома, до колена
Ноне јој се беле, –
Беле ноне до колена
Момка су занеле:

„Та да имаш крило лако
Да прнеш облаку,
Не би мене, чедо, јàко
Утекла јунаку!”

Па се, млађан, за њом стисну,
Дохвати је саде:
„Јао мене!” она врисну,
Па под липу паде.

О да чудна ваљушкања
По зеленој трави,
О да чудна љуљушкања
Да т` подиђу мрави!

Лаки ветрић осмехну се,
Листак лиска дирну,
Бели данак покрену се
Па кроз липу вирну.

Липа брсне гране шири,
Шапће дану сјајну:
„Вири, дане сјајни, вири,
Али чувај тајну!”

МИНИ КАРАЏИЋ У СПОМЕНИЦУ

Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год хоћу:
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ` звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.

ЦИЦ!

Ал` се небо осмежива,
Ал` се река плави,
А рибарче у чун снива
Јасно к`о на јави.

Он `итнуо удичицу,
Рибицу је стек`о,
Метнуо на `еравицу
Па је тако пек`о.

„Жеравице, де се руди,
немој тако споро“.
Рибица му веће руди,
Готова је скоро.

Руди риба – јоште мало –
Сад му је печена,
Срце му је заиграло:
„Амо сад, милена!

Доле ћемо јàко сести.
Ал` ће да се слади,
Мор`о би` те рибо јести
И да није глади“.

Па је узе, па њом брже
Да примакне к усти,
Чун се љуљну, он се трже,
Оде санак пусти!

ИЗ ЂАЧКОГ РАСТАНКА

Ој Карловци место моје драго,
Ко детенце дошао сам амо,
Игра беше једино ми благо,
Слатко зва` ја мед и смокву само.
Дете мало – голушаво тиче,
Дође тиче па се ту навиче,
Овде овде де криоце мало
Први пут је сретно огледало,
Испочетка од гране до гране,
Од дрвета једног до другога,
Док је могло крила своја лака
Небу дићи тамо под облака.
Под небо се диго тић и сада,
Ал` весео није ко некада,
Гледа дôле, реку, врело, луга,
Дрва, жбуне, горе и врлети,
Па му с` чине до толико друга,
Са толико успомена свети`,
С киме дане прелепо пробави,
Па и` сада мора да остави.
Тешко му се тешко раставити,
Али шта ће када мора бити.
За њи` срце њему младо туче,
Али нешто на далеко вуче,
Он не може више одолети,
Па се вине и у свет полети.
Ој Карловци лепо л` живе` туде,
Ал` што мора бити нека буде,
Та и мене нешто даље вуче,
Ево пружам свога раја кључе.
Па када би` имо каку жељу,
Једну б` имо само али вељу,
Кад би тако смањао се туди
Да те могу притиснут` на груди,
Та на груди и на своја уста –
Ох жељице ала си ми пуста!
Лака песмо оди ми у помоћ,
Јера ено већ је близу поноћ,
Де пригрли песмо, моја снаго,
Па ижљуби све мило и драго!
...

Ој ви српски витезови,
Ви змајеви, соколови,

Та има вас на `иљаде,
Ал` бројити немам каде,
Та кад би вас све бројио,
Кад би јадан винца пио!
Ој Шубићу,
Јуранићу,
Турске главе
Бе`у траве,
Мачи ваши бритка коса,
Крвца ваша беше роса,
Роса росну, јавор с` диже,
Певац иза њ гусле здеља,
Па бугари што сте били,
Што л` десницом починили,
Дела ваша сунцу равна
Неће скрити нојца тавна.
Ноћи, ноћи, тавна ноћи –
Ко би Србу у помоћи?
Ој Чупићу, љута гујо,
Ој Ћурчијо, мрки вујо.
Ао Луко,
Турска муко,
Ао Петре,
Пла`и ветре,
Што довати турско море
Па о српске разби горе!
Ој Поцерче, ој Милошу,
Наш соколе, славо мила,
Ал` на славу Турком лошу,
Јер им сломи пуста крила,
Сруши Дрину у дубину
Ону страшну орлушину:
Ви звездице нашег неба,
Што сијасте кô што треба,
Звезде трепте, звезде сјају,
Али данка још не дају,
Ђорђе дође, сунце грану,
А Србији дан освану.
...

Коло, коло
Наоколо,
Виловито,
Пла`овито,

Наплетено,
Навезено,
Окићено,

Зачињено,
Брже, браћо, амо, амо
Да се скупа поиграмо.
Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!
`Рваћане, не од лане
Одувек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
`Де станује живи пламен!
Ао Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште терô?
Ти си кано `итра муња
Што никада не покуња.
Ао Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува.
Ој соколе Далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та са песме из старине
Пуне славе и милине!

Ој Славонче танани,
Банаћане лагани!
Ој Бачвани, здраво, здраво,
Ко ј` у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други `де је Драва,
И сви други тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Ватите се кола тога,
Од вишњег је оно Бога!

(Прва варијанта "Ђачког растанка" коју је Бранко написао на немачком језику као ученик Карловачке гимназије)

Сунце љуби вршак брега, стадо тражи преноћиште, златна буба лист; сјајна коса не сјакти више; осим мојих груди све радосно дише.
О Хелиосу, не спуштај кола(!) да обухватим погледом драго место, да се милим местом још једном насладим. Јер ујутро ја путујем у туђину, и твој златни зрак ће притиснути ватрен пољубац на мене далеко одавде.
Збогом, збогом, мили граде, у коме се Србин уме на крилима на Хеликон да вине! Збогом, бреже, што ово место, Карловце у земљи сремској, то станиште муза, као мати сина притискаш на груди.
Збогом, Дунаве, реко лепа, који ноге овог слатког места запљускујеш сребрним таласом! Збогом, о реко, у чијим сам валовима често расхлађивао жар свог тела и често се, брзином муње, преко чистоте твог зрцала клизао у чуну.

Превео Милан Кашанин

ИЗ “ГОЈКА”

Гусле моје, овамоте мало!
Амо и ти, танано гудало,
Да превучем, да мало загудим,
Да ми срцу одлане у грудим`:
Та пуно је и препуно среће,
Чудо дивно што не пукне веће!

Зоро бела, сунце огрејано,
Лисна горо, поље обасјано,
Цвеће мило, росо, бистро врело,
Па ти јоште, моје чедо бело!
Ко да гледне чарне очи твоје
Па у срцу да му не запоје!

Ао, свете, мио и премио,
Красно ли те вишњи удесио!
Само, само, да још мрети није!
Ал` већ нека, кад инако није.
Данас, сутра, час ће ударити,
Јарко сунце мени заклонити,
Из руку ми јасне гусле тргнут,
Моје тело под земљицу вргнут;
Ал` што певах неће пропанути,
Након мене хоће останути,
Док се поје, док се винце пије,
Док се коло око свирца вије,
Докле срце за срцем уздише,
Е па дотле, а куда ћу више!