Данашње Бранково коло, поред осталога, наставља традицију чувеног сремскокарловачког листа Бранково коло (1895-1914). Иначе, за синтагму Бранково коло први пут се чуло 1847. године у Бечу, поводом поеме Ђачки растанак Бранка Радичевића. Тада је Алексије Радичевић, богодаровити песник, неуспешни студент права, а потом и медицине, одлучио да своју прву књигу, Песме, потпише именом које ће у преводу са грчкога језика (Алексиос) на српски гласити – Бранко.
Затим се за Бранково коло навелико чуло 1895. године када је писац и професор Карловачке гимназије, Павле Марковић Адамов, основао и покренуо лист за забаву, поуку и књижевност, који ће излазити све до почетка Првог светског рата. То је био културни пројекат јединствен на српским и јужнословенским просторима, Балкану и шире, са крупним амблемом Бранковога имена.
После гашења обновљеног новосадског Стражилова (1892-1894), у Сремским Карловцима, 6. јула 1895. године изашао је први број Бранковога кола. За време Паје Марковића Адамова, који је десет година као власник и уредник водио лист, Бранково коло је имало велики углед. Концепцијски садржајан и богат лист, био је право огледало бурног времена на прелому два века.
Уредник Адамов нарочиту је бригу поклањао књижевности и свакодневном културном животу. Бранково коло је постало широка јавна трибина савремене литературе око које су се у импозантном броју окупљали сарадници, не само из Војводине, и Србије, већ и из осталих јужнословенских крајева, нарочито из Хрватске. Лист је имао велик број претплатника и кретао се до хиљаду и шест стотина. Прве деценије излазио је недељно, а потом двонедељно, и ређе.
У првих десетак година, нарочито до појаве Српског књижевног гласника (1. фебруара 1901), Бранково коло је имало модерну и утицајну концепцију која се огледала у широкој лепези рубрика што су многоструко сликале културне и друштвене прилике онога времена, доносећи увек свеже и ретке прилоге и информације.
После Паје Марковића Адамова, лист су уређивали Милан Будисављевић (1905–1911), професор Карловачке гимназије, писац и преводилац с грчког и латинског језика, затим Драгутин Илић (1912) из чувене песничке куће Илића и, на крају, Душан Котур (1913–1914), културни посленик који се није, попут претходника, бавио стваралаштвом. Адамовљевим настављачима није било лако да одрже квалитет и углед, које је он засновао.
Од свога почетка Бранково коло је, осим савремене белетристике (приповедака, песама, драма) доносило мноштво преведених текстова са руског, немачког, енглеског, француског, италијанског, пољског, чешког, словачког, мађарског, те многих скандинавских језика, а драгоцени су и преводи са грчког и латинског језика. Ту се Бранково коло максимално отварало и постајало европским листом. Оно је, на пример, чекало приспеће нових Толстојевих књига и одмах објављивало преводе. Тако на страницама Бранковог кола читамо радове Љермонтова, Хајнеа, Бајрона, Петефија, Игоа, Рилкеа, Чехова, Горког, де Лила и других. Значајне рубрике овог писта биле су „Књижевност и језик“, „Историја“, „Етнографија“, „Позориште и уметност“, те „Ковчежић“, рубрика необично интересантна и жива, а садржавала је, између осталог, књижевне оцене и приказе, књижевне белешке, просветни и друштвени кутак (гласник), читуље, редовне прилоге о музици, сликарству, науци и друго.
Посебну улогу Бранково коло је одиграло објављујући реалистичку прозу. Сусрећемо данас већ антологијска остварења Јанка Веселиновића, Стевана Сремца, Симе Матавуља, Иве Ћипика, Вељка Петровића, Светозара Ћоровића, Антуна Густава Матоша и других. Поезија је представљала слабију страну листа, мада су своје место нашла одлична остварења Алексе Шантића, најзаступљенијег песника (написао је чак три песме посвећене Бранку Радичевићу), те Милете Јакшића, Вељка Петровића, Јована Дучића, Силвија Страхимира Крањчевића, Антуна Густава Матоша, Симе Пандуровића, Милорада Митровића и многих других данас сасвим анонимних аутора.
За илустрацију живе концепције Бранковога кола послужићемо се неколиким примерима. У броју од 4. септембра 1897. године где наилазимо на приказ Летописа Матице српске. „Летопис овакав какав је, није оно што треба да је. Преобразити га неће нико, па ма ко био уредник његов, док год се не преиначи начин издавања Матицом награђених предмета. Из оваког Летописа не може се видети право стање наше књижевности, а камо ли што опширнији преглед целокупног нашег културног живота. Време је да се поради како да се згодније удеси с књижевним публикацијама Матичним и да Летопис буде оно што му је намењено већ и по имену.”
Бранково коло с подједнаким интересовањем прати рад Српског народног позоришта у Новом Саду и Хрватског земаљског казалишта у Загребу. У броју од 13. јуна 1902. године пише: „Српско народно позориште отишло је из Новог Сада у Сентомаш крајем јануара о. г. Онде се бавило месец дана и дало је двадесет приказа. Како се сентомашка омладина јако заузела била, ту је позориште у Сентомашу врло лепо прошло. Било је сувишка 2178 круна. Из Сентомаша је отишло у Сомбор где се бавило од 2. марта до 23. априла. За то време је приказивало 39 комада, међу овима и и три новине (драму Франсиљон, лакрдију Кинематограф и комичну оперу Проба за оперу. У Сомбору је било сувишка 659 круна. Из Сомбора дружина је отишла у Вел. Бечкерек, где се бавила преко наших Духова. Из Вел. Бечкерека бануло је на неколико представа у Темишвар.“
О репертоару Хрватског земаљског казалишта Бранково коло пише: „Репертоар у прошлом мјесецу био је обилат и пун красних оперних и драматских дјела, а додамо ли к томе, да је гостовала славна талијанска пјевачица Ђема Беличиони, онда можемо с правом тврдити да је прошли мјесец био мјесец умјетничког уживања, што га је пожртвовна управа својој публици пружила.“
Лист је помно пратио живот Николе Тесле у Америци. У броју од 27. новембра 1897. године стоји: „Име Николе Тесле у Америци популарно је у нижим и уважено у вишим научним круговима. Име Тесла даје се тамо посебним врстама чаја, шешира, лампи итд., а људи га од науке овековечују тим што га дадоше једној речици где се сад тражи злато."
Бранково коло често прелистава иностране листове и преноси занимљиве вести. Тако из Цариградског гласника (бр. 39) преноси: „Прослављени и омиљени песник српски, др Јован Јовановић Змај, од неко доба доста заболео. Сада јављају из Змајевца, из Каменице у Срему, где песник у новије време борави, да му стално иде набоље и да се надају потпуном оздрављењу.“
Поводом педесете годишњице смрти Петра II Петровића Његоша, Бранково коло се бројним прилозима посветило овом великом српском песнику из Црне Горе. Тако је 31. јануара 1902. године на насловној страни, у самом врху, као поднаслов листу, истакнуто: „Петру II Петровићу Његошу у спомен педесетогодишњице његове смрти“. На насловној страни је изванредна Његошева песма „Мисао“, која почиње стиховима што доносе питања о „ништавном“ телу телу и „пламену“ неуништиве душе, о односу пролазног материјалног и вечног духовног: „Пламен божанствени у ништавном храму,/Каква те је судба у њему зажегла?/ Али си ти т`јелу вјечно мученије, /Али т`јело теби времена тамница,/ Таинствени закон какав вас сједини?/ Какво ли вам право ово својство даде?“
У листу се појавио дотад непознати Његошев портрет, за који уредник каже: „Лик песников, који доносимо у овом броју, јесте по једној литографској слици Владичиној, а добили смо је, хвала му, од г. Т. К. Поповића из Херцег-Новога.“ У том броју појављује се и песма Бранка Радичевића коју је он, уз своју прву књигу, послао Његошу:
Ој, владико, Црној Гори главо,
наша дико, наша веља славо!
Ево тебе једне књиге беле,
чеда мила моје крвце вреле,
крвца врела, а чедо несташно,
на весеље свако је попашно,
а душа му и ноћу и дању,
сваку празну разбити лобању.
Ох, опрости, ако с права пута
кадикада млађано залута!
Та боље је спреда оберучке
него страга ударити мучке,
боље чедо и пређаволасто
нег` богаљче и слепо и кљасто:
да уз туђи корак на`рамује,
да га туђа рука за`рањује
(У Бечу, 7. јануара, 1847)
Од заглавља Бранковог кола, портрета Његошевог и Бранкове песме, направили смо колаж за ову прилику. А књижевна историја даље каже – по добитку Бранкове прве књиге, и песме, Његош ће одговорити младом Радичевићу овим стиховима:
П`јевче драги, Србе врли,
искро жива ђачког круга,
нек Аполо тебе грли,
нека Орфеј тражи друга.
У вилинском пјеваш колу
као славуј усред луга,
тебе за род пјесма грли
као небо вита дуга.
Ајде роде, колу амо,
да јуначки попјевамо,
глас нек јечи, нек се чује,
нек цркају љуте гује!
Када ми је изашло треће издање књиге „Бранко“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991), затекао сам се са првим примерцима у просторијама Српске књижевне задруге у Београду. Било је подне, ту се задесио и Стеван Раичковић коме сам поклонио и потписао примерак. Стеван је почео да листа књигу, задржао се на одељку „Бранко и Његош“, у себи прошаптао Бранкову песму, а онда као да га је надахнула и покренула, наглас прочитао Његошеву посвећену Радичевићу. Урадио је то тако посвећено, као да говори своју песму – да је за оним великим столом у Српској књижевној задрузи на сасвим конкретан начин зазвонила вековна песничка снага која никад уминути неће.
Сремски Карловци – Нови Сад, 16. април 2021.
Ненад Грујичић
Ненад Грујичић
БРАНКОВО КОЛО
Оно прво, на прелому претпрошлог и прошлог века,
жртвом Павла Марковића, прославило српски Сион,
у Карловце навраћали, пријатељу свом из прека,
Стеван Сремац и Матавуљ, Бен Акиба, био и он,
елита се окупљала, наздрављала листу снова,
све цареви књижевности, нико пацер, нико пион,
Коштану је своју Бора штампао код Адамова,
и Сремчев се ту Вукадин и Поп ћира и поп Спира
премијерно појавили, ту су песме Љермонтова,
Јован Дучић, Густав Матош, стихови им к’о с клавира,
ту Алекса Шантић трипут о Бранку је спев’о риме,
Бајрон, Хајне и Петефи, Бодлер, Рилке, све до Лила,
па Силвије ту Крањчевић, и сомборски Вељко с њиме,
славни Јанко – Хајдук Станка народ хоће као ’алву,
те Радоје Домановић, сви надиру попут плиме,
то Бранково коло било. Адамов је своју главу
заложио за пројекат каквог тада на Балкану
није било ни у снима, донело је Коло славу
Карловцима, нашем роду – све било по Божјему плану.
Два су светска рата прошла, Словени се јужни грле,
цвета Југа, Срби дају, а себи одузимају.
Оживело опет Коло, песници одсвуда хрле,
Стражилову стижу синци све до гроба Бранковога
на ком пише: српски народ, и чују се песме врле.
А камене коцке стоје као букет око гроба:
Фрушка Гора, Пљешевица, Клек, Велебит и Авала,
Брег од Вршца и Динара, Ловћен – нема са Косова.
Десанка је са шеширом направила свима хлада,
Антић муца, али сева, његов напев народ воли,
а Петровић Брана клеца, шири руке, светом влада,
Иван Лалић дим отреса, а Ракитић тихо збори,
Светлана се Велмар краде кроза сенке, мислиш – пашће,
Раша Попов очи бечи, сваку речцу рукотовори,
посматра их све Црњански, Стражилово са „р“ збори,
Пекић, Павић и Селенић пристижу на ходочашће,
прозна свита, к’о песничка, таленат их таквим’ твори,
са квргавим штапом Душко пење се, к’о младић дахће,
помешани лете к Фрушкој славуј – кобац, исто јаје,
песма живот повезује, матерњи је језик саће,
Бранко меда стражиловског при доласку сваком даје.
(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло)
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије