ПАВЛЕ МАРКОВИЋ АДАМОВ

У сусрет јубиларном 50. Бранковом колу (септембар, 2021) и 200. годишњици (2024) рођења Алексија-Бранка Радичевића, свакако је потребно јаче осветлити личност и дело Павла Марковића Адамова који припада збиру бисера српске књижевности и културе из друге половине деветнаестог и с почетка двадесетог века.  Посебно значајна беше његова мисија везана за Бранка Радичевића кроз етаблирање великог српског песника, пре свега, у сремскокарловачком и стражиловском миљеу, а онда и шире, на укупном српском језичком простору. Адамов је чак и своме сину наденуо име по Радичевићу чија се прва књига песама појавила у Бечу (1847). Опчињен Бранком и његовом поезијом, Адамов је конкретним акцијама у Сремским Карловцима допринео да се трајно установи култ великог песника српског романтизма. Без дилеме, и са великим поносом, данас можемо казати да је Павле Марковић Адамов поставио и конкретан темељ за постојање данашње институције Бранково коло.

Паја Марковић Адамов био је приповедач, романсијер, песник, драмски писац, преводилац, новинар, публициста, професор, уредник, потпредседник књижевног одељења Матице српске и председник Друштва српских књижевника, новинара и уметника. Власник и први уредник листа Бранково коло у Сремским Карловцима. За почетак излажења Бранковога кола, Павле Марковић Адамов заложио је сав иметак свога оца и тиме показао до које мере је посвећен општем културном интересу српскога народа и са колико судбинског и безграничног жара ради на одржању овог пројекта.

Рођен 1855. године у Срему, у Сасама (данас Новим Карловцима), после основне школе у родном месту, похађа чувену новосадску, а потом и пожунску (братиславску) гимназију. У Грацу уписује студије права, али их напушта, па у Прагу и Бечу зачиње и завршава студије класичне филологије. Као двадесетпетогодишњак, обасјан неколиким талентима, пун знања и великих амбиција, Павле Марковић долази у Сремске Карловце у којима борави све до своје смрти, од 1880–1907. године.

 За нешто више од четврт века живота у чувеном месту српске културе и духовности, оставио је неизбрисиве трагове. Aгилан, даровит, образован, зналац је неколико европских језика. Немачки, на пример, говорио перфектно, преводио дела германских писаца, али и са српског језика на руски, чешки, словачки и словеначки. У најстаријој нашој гимназији предавао грчки и латински, српски језик и књижевност. Био је и педантни библиотекар чувене гимназијске библиотеке у Сремским Карловцима, где се стално бринуо о проширењу фондова и читаности књига.

Адамов је био на челу Одбора за пренос Бранкових земних остатака 1883. године из Беча на Стражилово. Први покушај преноса, пет година раније, пропао је због сукоба Лазе Костића и Јована Јовановића Змаја. Свечани чин преноса Бранкових костију, догађај од националног значаја, један енглески часопис тада назива највећим културним догађајем у Европи. С Јованом Грчићем (не с песником Миленком), Павле Марковић Адамов је уређивао обновљени часопис Стражилово од 1892. до 1894. године. Но, прави уреднички посао животно ће надахнути Адамова одмах после гашења новосадског Стражилова.

У Сремским Карловцима, 1895. године, Павле Марковић Адамов, сада као власник, покреће чувени лист за забаву, поуку и књижевност, Бранково коло. Целу деценију биће уредник овог незаобилазног листа модерног сензибилитета, који је излазио двадесет година. У првој половини свога трајања, лист Бранково коло био је култивисани пример савремене књижевне периодике, врхунски бедекер кроз литерарне и културне догађаје на укупном српском, али и јужнословенском, пa добрим делом и европском простору.

У једном тренутку, у првих пет-шест година, пре појаве Српског књижевног гласника у Београду, Бранково коло је, изузимајући кратковеки Српски преглед Љубомира Недића, био једини релевантан књижевни лист на укупним српским просторима, једина широко постављена трибина литературе. Ту се појављују и преводи са многих језика, озбиљни прилози прозе и поезије, прикази књига и позоришних представа, те разноврсне рубрике и богати „ковчежићи“, коментари, културни водичи и вести – све што је било у калеидоскопу особеног уређивачког концепта Павла Марковића Адамова. Критика не беше битнија страна Бранковога кола. Можда зато што је Адамов волео да истакне „критичарску настраност и пакост“. За часног Павла Марковића Адамова могло се тада чути –  „идеална поштењачина“.

У редакцију Банковога кола, која се налазила у Адамовљевој кући у Карловцима, данас у Змај Јовиној 4, навраћали су Стеван Сремац, Симо Матавуљ, Бранислав Нушић, Драгутин Илић, Јован Грчић, Милан Савић и други. Најзаступљенији песник у Бранковом колу је Алекса Шантић, затим, Драгутин Илић, Милета Јакшић, Светислав Вуловић, Светолик Ранковић, Вељко Петровић и други. С почетка песме објављују и Јован Дучић, Сима Пандуровић, Милан Ћурчин, Милорад Митровић, Силвије Страхимир Крањчевић, Антун Густав Матош и други. Од страних песника ту су са својим стиховима Љермонтов, Бајрон, Хајне, Петефи, Бодлер, Ендре Ади, Рилке, Леконт де Лил и други.

Најјача страна Бранковог кола били су прозни писци, међу првима Јанко Веселиновић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Ксавер Шандор Ђалски, Вељко Петровић, Антун Густав Матош, Светолик Ранковић и други. Данас посматрано, најистакнутије место припада Стевану Сремцу, који је у Бранковом колу премијерно објавио дела Вукадин, Поп Ћира и поп Спира, и Кир Герас, као и Бори Станковићу чија је Коштана по први пут изашла управо код Адамова. И не само та дела. Није прошла ни једна велика годишњица везана за српску и светску књижевност, а да на озбиљан начин није обележена у Бранковом колу. Посебно место су налазили вредни прилози из књижевне историје и грађе захваљујући понајвише Тихомиру Остојићу.

Паја Марковић Адамов био је непоновљив и самосталан дух, који је пазио да не упадне у дневнополитичке маказе лисичијег закерања, то јест „писличарења“, како је волео да каже за страначка чангризала тога времена, која се не разликују од данашњих. Избегавао је дневно-политички ангажман и партијску закључаност, бирокрастку свест шалтерашких чиновника, додворица сваке власти.  Знао је да та врста деловања даровитог и уметнички мотивисаног човека, а способног да рационално и вредно поступа и организује књижевни и сопствени живот, представља унапред потписан пораз духа и талента, крај потенцијалне стваралачке каријере.

Кад је након осам година више него успешног рада Бранковога кола увидео да губи мецене, да нема средства за нормалан излазак Бранковога кола, 1903. године, у писму пријатељу Милану Шевићу, писцу и преводиоцу, професору и педагогу, пише: „Мислио сам, искрено да ти кажем, промениће се патријарх, па ће доћи некакав писменитији, који ће увидети да није право ни пред Богом ни пред људима да један сиромашан професорчић шћерда тековину свога бáбе за књижевне цêли, те ће ми алалити дуг – бар онај штампарији. Ја сад осећам да дотле нећу моћи истрајати.“

Скрхан болешћу и, потом, прераном смрћу 1907. године, он ће предати Бранково коло Милану Будисављевићу, Драгутину Илићу и Милану Котуру. Они ће живот чувеног листа продужити све до 1914. године до почетка Првог светског рата. Истина, тај период излажења Бранковога кола био је обележен падом квалитета, лист се спустио на гране провинцијског и малограђанско-конзервативног гласила. Више него очигледно, недостајала је Адамовљева животна енергија, посвећеничка вера у мисију Бранковога кола, безрезервна љубав према литератури, визија опстанка српске културе и народа.

У Адамовљевим писмима, која је у новије време ишчитала и  делом објавила вредна Даница Вујков,  проналазимо важне и, често, непознате погледе и увиде, реаговања на живе теме и разне проблеме тога времена. Мноштво писама је још необјављено и требало би све учинити да до тога напокон дође. Писана су уредно, лепим рукописом, лако су читљива. Адамовљева писма, пре свега, поседују свест о будућем добу, али су и кардиограми актуелног времена. Та писма су, у исти мах, врцави, топли и искрени пропламсаји упућени пријатељима којима је, директно и са аргументима, увек говорио истину, некима мање или више лепу. Из писама се види да их не пише књижевни чиновник, већ талентовани писац који уме да се нашали и на сопствени рачун, детаљиста који води рачуна о нијансама, увек има квалитетне предлоге и виђења.

Интелектуалац највишег реда, Павле Марковић Адамов, брани сељачку и паорску природу човека из Срема, доказујући његову мудрост, особену и другачију у односу на остала поднебља. У писму Милану Савићу, из 1883. године Адамов каже: „Има баш у нашем народу идејâ, има карактера те још каквих. Треба бити само момак па их разумети; па да видиш, какав би се ту користан роман могао написати. Сети се Ауербаховог Луцифера и других његових приповедака. Наравно роман из српског паорског живота не би могао представити паркетâ и салона. А српски роман написати тешко је и с тог, па с тог баш и теже, што у њему морају бити Срби људи и људи Срби. Писац тог романа не сме никоме имитовати, ни Росегеру ни Тургењеву. Већ мора ново створити, бар толико ново, у колико се разликују народ од народа. А разлика има.“

Затим додаје да му је главни циљ био да покаже да у народу има „карактера обележених, да има и идејâ“. У писму из Загреба, где се налази у посети колегама писцима, упућеном Јовану Грчићу 1886. године, Адамов каже да Еуген Кумичић не може, колико су добре, „доста да ми нахвали моје приче“.  Било је то поводом Адамовљеве прве књига приповедака „Слике и прилике из српског народног живота“ (1883).  „Молим те, немој да ме укориш хвалисањем“, каже Адамов Грчићу у реченици у загради. А затим додаје да је Кумичић рекао да „тако треба да се пише и тако треба да се зна језик“. У истом писму додаје: „Змаја, Јакшића и Бранка дижу сви у звезде. Признају да немају таквих песника, ни приповедача као Лазаревића и (опрости!) Адамова. (Јово, не хвалим се, сами ми то признају.)“

Адамов наводи да је критичар Шрепел наумио у тамошњем Вијенцу писати студију о Лазаревићевим и његовим приповеткама. По повратку из Загреба, убрзо ће доживети разочарење. Миливој Шрепел га жестоко напада говорећи да у његовим причама читалац ће „узалуд уходити траг дубљој психологији“ и да у њима нема „мушкога хумора“. То је животно погодило Адамова, показао је чудну преосетљивост.

А кад је Милан Савић био намерио да пише о његовим причама у листу Отаџбина, Адамов у писму из 1887. године каже: „Молим те одустани од тога. Молим те озбиљно, братски. Боље је нека остане на овоме, што је до сада било. Ја не желим да се икада више говори о мени као приповедачу. Ако хоћеш дакле да посведочиш своје пријатељство према мени, ја ти опет и озбиљно велим, окај се тога и окај се мене, па пиши штогод паметније.“ Адамов говори притом да се књиге Јанка Веселиновића расуше као алва, а он своје није ни продавао тек „колико да покријем поштарину око растуривања“. „Боље дакле перо затурити у дупе“, разочарано вели.

Адамов одлучује да прекине са писањем и сав се посвећује уредничким пословима. Ако нешто и објави, то је под псеудонимима. У то време умире му супруга Софија, а одмах затим обе младе кћерке, Смиља и Нада. Требало је после такве трагедије смоћи снаге па опстати у животу са болешљивим сином Бранком.

Милан Савић пише о његовим приповеткама и каже да је Адамов „најдушевнији у описима природе и природних појава, а најснажнији у приказу психологије сељакове... да захвата у пуно врело народнога живота и да износи оданде ситно овејано бисерје“.

О нападима Јована Скерлића, од чијег су пера у то време зависиле многе судбине, Павле Марковић Адамов у својим писмима каже: „Тај човек чисте памети напада мене и све што је од мене. А видим раскорачио се тамо по Београду, па он води главну реч, он сазива на зборове кога хоће, он је – већ и као професор српске књижевности на универзитету узео под своје критику и књижевност и српску и светску. А највише се окомио на Бранково коло и мене. “

Овде се могу видети замеци разлога зашто је Павле Марковић Адамов до данашњих дана на известан начин остао полуосветљен као писац. Адамов је несумњиво антологијски приповедач однегованог стила, мајстор кратке уметничке реченице, писац богате лексике, у суптилним нијансама тематско-мотивских кругова, другачији од својих савременика. О Адамову афирмативно пишу Драгутин Ј. Илић и Војислав Ј. Илић – млађи. Овај други се директно супротставио Скерлићевим оценама.

О Скерлићу Адамов даље пише: „У њему сад кулминира она клика прекосавска, која у нама пречанима ништа добро не види, која и не уме да паметно суди о нашим приликама, те и књижевности и књижевницима. Чини ми се да он без француских рецепата и бланкета, што их је покупио онде док је компилирао своје студије о француској књижевности, не уме ни написати ништа па ни у српској књижевности. Чини ми се да тај Скерлић онде, где је положио докторат о књижевности, да је затражио какво место, не би га добио ни за професора књижевности у каквој трговачкој академији или шегртској школи; а у Београду је одмах проглашен за врховног судију српске књижевности.“

Дакле, Адамов и Скерлић су се у много чему разликовали. Пре свега, Скерлић се школовао и интелектуално развијао на крилима француског језика и културе, а Адамов у оквиру немачке и прашке школе. Затим, Скерлић је по вокацији био историчар књижевности, критичар и публициста, а Адамов, пре свега, чист писац, белетриста, дакле. Имао је оно што Скерлић нема – поглед изнутра на књижевно дело, из епифанијске ватре стваралачког процеса. То је била његова предност. Затим, сâм је створио институцију Бранково коло. Скерлић је имао отворена врата у свим београдским листовима и часописима за добре хонораре. Концепција Бранковог кола била је заснована на пре свега књижевно-уметничкој димензији, лишена страначког уплива и патетично-горљиве дневнополитчке и идеолошке повике. Скерлић је био прамац једра у које је дувала политика тога времена, имао је јасан идеолошки концепт заснован на нужном друштвеном погледу и заносу.

Адамов је као писац стварао прозу чији јунаци нису били само у равни свакодневнице, већ су домаштавали своје животе и отварали тихе просторе фантастике. То Скерлићевом поимању литературе није одговарало, обрушавао се на примере таквог писања, све што је имало наглашен индивидуални печат, поготово песимистичне провенијенције, било је метом његовог напада и елиминисања. Адамов је, дакле, сметао Скерлићу и као писац и као уредник Бранковог кола. Једноставно, Павле Марковић Адамов је био већ довољно самородна и, у једном периоду, књижевно моћна личност, актер и посленик вредан поштовања, а тиме и опонент ономе ко би желео да на другачији начин артикулише и дефинише целину српске књижевне и културне сцене.

Адамовљева мисија кретала је из Сремских Карловаца, из епицентра стражиловске линије певања, са конкретним резултатима на плану афирмације роја концентричних кругова таквог лирског амблема у целини српске и јужнословенске културе и књижевности. Паја Марковић Адамов одлично је познавао и друге уметности. Када говори о позоришном животу, истиче да је потребно „да се извучемо једампут из којекаквих туђих лакрдија и болесних драма, које иду само за ефектом, па да приближимо наш прост свет, наш паорски живот к срцу наше више класе.“

Адамов истиче да разлику између то двоје „дели читав понор“: „Нашу интелигенцију, тај наш виши свет делим ја у двоје: у праву интелигенцију и надриинтелигенцију. И једни и други су јако измакли испред народа, поготово су се отуђили од њега. Најпосле ћемо дотле дотерати, да ће нам права интелигенција писати и радити у духу за којим је паор ужасно заостао; а надриинтелигенција ће се наслађивати туђинштином.“

Павле Марковић Адамов је ретка списатељска и људска судбина, поета у прози са темама из живота обичног човека-паора и мотивима доведеним до универзалних значења, културни прегалац какав се ретко рађа у једном етносу, непоновљива личност која је после Бранка Радичевића у Сремским Карловцима несумњиво била највећа. Све што је радио, било је на ползу српскога народа, широког погледа и изван локалних домашаја, у радости досезања стваралачке и личне слободе. На нама је да у распонима својих моћи и дарова непрестано чинимо конкретне и јасне потезе у част и корист јединственог живота и дела Павла Марковића Адамова.

Сремски Карловци – Нови Сад, 17. април, 2021.

                                                                                                                                        Ненад Грујичић

Ненад Грујичић

ПАВЛЕ МАРКОВИЋ АДАМОВ

     Чини ми се да Скерлић без француских рецепата, што их је покупио онде док је компилисао своје студије о француској књижевности, не уме написати ништа па ни у српској књи-жевности. Чини ми се да тај Скерлић онде, где је положио докторат о књижевности, да је затражио какво место, не би га добио ни за професора књижевности у каквој трговач-кој академији или шегртској школи; а у Београду је одмах про-глашен за врховног судију српске књижевности.

                                                                                                         (П. М. Адамов)                                                                         

Приповедач, романсијер, песник врли, драмски писац,

публициста, преводилац,  па уредник и професор,

целог века чувао се да га какав вешти лисац

не увуче у маказе, не убаци у компресор

политике-курве дике, већ да буде живописац

који својом главом мисли, са народним интересом.

Волео је у брк рећи, све директно, и на чистац,

све имање свога бабе у Бранково дао коло,

и створио лист велики чији амблем јоште сија,

а за пренос земног Бранка, чак из Беча, снаге смог’о.

Сматрао је да се паор, без паркета и салона,

до јунака мора дићи, и кумио милим Богом,

да се писци тога лате, теме која нема клона,

већ трепери нашим зраком, далеко од Тургењева,

Росегера, било кога, то му беше тачка стона.

У Загребу боравио, кафански га све до неба

по рамену тапше рука Еугена Кумичића,

а критичар Шрепел му је обећао, к’о са брега:

Славићу те у Вијенцу –  и Лазу Лазаревића!

По повратку из Загреба, не прође ни месец дана,

а Миливој Шрепел куди књиге Павла Марковића.

То животно погодило Адамова са сто рана,

повуче се и престаде да се бави прозним радом.

Милан Савић намерио, без икаквог другог плана,

о Павловој приповеци написати текст са пламом,

ал’ Адамов одби љуто, неће помоћ пријатеља,

не треба му ништа –  неће, и објасни са галамом:

Окани се тога сада, не треба ми помоћ веља,

одустани од хваљења, молим те к’о милог брата!

Наставља да води Коло, не одлази му са чела,

но, засмета и Скерлићу који српски дух својата,

препрека му лист из прека, концепција јака, смела.

Адамов је самосталан, отворио свима врата,

не зависи од странака, политике и шаблона,

а Скерлић се за власт хвата, идеолог-татамата,

ко год има јаку личност, и није из ешалона,

Скерлић на њ’га шаље огањ и с видика јавног склања.

Адамов се није дао, говорио без пардона,

но линија животворна сваким даном све му тања,

па му стварност чемер суну – и Софија жена мину,

а две ћерке Смиља, Нада, одлетеше с душом младом,

с болешљивим сином Бранком бачен грубо на ледину.

После Павла Марковића, Коло оста с малом снагом,

десет лета вијорило јужнословљем сред Балкана,

наставило нових десет без успеха и нетрагом,

лист се сроз’о у локално, беживотно, и без плана,

Први светски рат нагрну, по Србима бљују, туку,

оста судба згарављена к’о песма недопевана.

Тек после шездесет лета, у повести страшном хуку,

основано ново Коло, карловачки Бранко млади,

ево траје пола века у песничком своме луку,

Богу хвала на уздарју, котрља се, живи, ради.

                                                  (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)