ПАНОРАМА ПОЕЗИЈЕ ЂАКА КАРЛОВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ УСКОРО У ИЗДАЊУ БРАНКОВОГА КОЛА

Сремски Карловци - Нови Сад, 15. јул 2021.

Панорама поезије Песме после нас, коју је приредила др Маја Стокин, професор књижевности у Карловачкој гимназији, излази 21. јула. Оно што круцијално одређује ову необичну књигу као особену јесте њена младолика основа, поезија из кошнице младих талената, песме ђака Карловачке гимназије, а у духовној аури чувених Сремских Карловаца и Бранковога Стражилова. То је та привилегија, јединствена и непоновљива, обоготворена стопа сваког ученика и про-фесора Карловачке гимназије, дар који припада реткима и одабранима. Доносимо текст профсорке Маје Стокин о поетикама младих аутора.

              Алекса Вилић (Шид, 2004) у свом досадашњем опусу већ има објављене две књиге песама, Учећи моју мајку како да преболи  и У ноћи када је црвени месец плакао. Млади песник током карловачког школовања успешно је на-доградио стилске темеље на којима почива његова разгра-ната, наизглед насумично склопљена поетика, понекад чак предстваљена и у облику прозног записа. Па ипак, он ретко када иступа из мотивског круга свога ја, мада то врло успешно чини у тематском и језичком дуализму којем у нас-ловима и поднасловима песама често прибегава. Његова синтакса и лексика одају индивидуализам који, обогаћен емоцијом човека што интелектуално тек узраста, у наред-ним годинама много обећава.

            Исидора Антонијевић (Нови Сад, 2004) опчињена је природом, из ње инспирацију црпе сва њена осећања, понекад радосна, пуна усхићења, понекад пак тмурна и меланхолична. Али како и о чему другачије може да пева нежна душа која о себи и свом окружењу промишља свега осамнаест година? Традиционална српска љубавна лирика није јој страна, чини се да је то извор на којем се најрадије напаја ова млада песничка узданица. Без претензија да зади-ви или фасцинира модерним стилским финесама, она пит-ким и пријемчивим језиком исписује дневник своје мла-дости и љубавних успона и падова. Има ли драгоценије успомене за непредвидиво, турбулентно доба које је пред њом?

            Наталија Ђорђевић (Нови Сад, 2004) пажљиво негује форму стиха, притом се осврћући на различите теме и лична запажања. Свака строфа вешто је исткана, нема у њима „празног хода“ нити метафоричног претеривања. Све је подређено једном циљу: да се кроз мисаоност и моћ речи (колико нам оне то дозвољавају) оцрта тренутак постојања, било да је реч о маслачку, сунцокрету, властитој слободи избора или скучености живота у савременом граду. Све је код Наталије једноставно исказано, па чак и љубавна зане-сеност, али у бити ове младе песникиње буја дубоко проми-шљање о смислу живота и постојања. Као да је већ свесна да се на оваква и слична питања једино у поезији одговори и утеха могу пронаћи.

            Ива Максимовић (Нови Сад, 2004) пева о самоћи, онако детиње и у римованом стиху, јер је то само један од-раз њене досадашње песничке лектире. Љубав је неизос-тавна тема свих поета њених година; у љубави се ужива, лети, али и с муком сазрева. Сваке је хвале вредан Ивин искорак у родољубиву поезију, па песма Србија остаје као вечити белег, траг једног наопаког времена чије ране, на-жалост, осећају и генерације тек свршених средњошколаца.

            Николина Дикић (Нови Сад, 2004) је у свом поетском изразу склона краткој, сажетој форми, али се успешно опробала и у класичном облику неримованог соне-та. Рефлексивност просто блесне из њеног стиха док се наизглед бави својим запажањима у окружењу и природном амбијенту. Само један детаљ, призор тек, довољни су да одгонетну осећања лирског субјекта, попут оних столова у школском дворишту (песма Касниш) који су постали симбо-лом младости и заљубљености многим генерацијама.

            Хелена Будимир (Нови Сад, 2004) је, без обзира на своје младе године, већ изградила сопствени поетски израз храбро одговарајући стихом на многе запитаности, путене изазове и трептаје женског срца. Модернистички скројена строфа, костур речи у којем пулсира чиста емоција. Па и ка-да се окрене мотивима из природе или друштвеног миљеа, јасно јесте да је Хеленина најважнија преокупација оно са-да; где сам, шта чинити, да ли сам вољена? Сигурно је да ће у свом будућем певању и промишљању пронаћи и свету подарити још мноштво стихова. 

             Панорама поезије „Песме после нас“ биће  на различите начине промовисана и представљена на јубиларном 50. Бранковом колу у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. То је прилика да Карловачка гимназија, поред осталога, обнови своје традиционално присусутво на Стражилову, другог дана манифестације, увек у суботу. Тако би у што већем броју ученици славне Гимназије, као у ранијим временима кренули у ходочашће најчувенијем карловачком ђаку, Алексију Радичевићу, песнику Бранку, који се у Карловачкој гимназији, заједно са братом Стеваном, школовао од 1835 -1841. године.

Ненад Грујичић

У КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

На почетку беше зграда приземљуша дуга, ниска,

ту су браћа из Земуна, Радичевић презимена,

наставили школовање –  крену прича гимназијска.

Алексије и с њим Стеван, оба доброг педигреа,

уче школу на немачком, латински је обавезан,

српски служи само да се понекада, с новом мером,

у нијанси протумачи страна речца, падеж један.

У рубрици за владање стоји censor inventutis,

што за браћу значило је да су пример изванредан.

Стигли ђаци одасвуда, широки су Божји пути,

и велика царевина: из Лике је дош’о један

с козом – да га здравље служи, козје млеко лек је љути.

Из Баната Немци млади, српски не зна баш ниједан,

те са Драве и из Пеште, Босне, Бачке, Славоније,

да, из Срема, понајвише, сваки момак срчан, вредан.

На Дунаву јулска граја, ништа боље тада није

од пливања и роњења, фискултуре, гимнастике.

Бранко ког су звали Аца, ни од кога то не крије,

и мишице показује, тад ни трага од јектике.

Једном, чамцем група ђака кренула до рајске Аде,

међу њима Арса Путник, добар пливач, из навике

први скочи и зарони, у дубину он се даде,

али више не изрони, да га траже сви кренуше –

заплео се у жилама и биљкама поред кладе,

једва Арсу извукоше, давао је знаке душе,

али нико од дечака да помогне – то не знаде.

И у Ђачкоме растанку Бранко о том сетно пише.

Развила се гимназија, дивно чудо нове зграде,

вавилонски она сија, трећи век јој на плећима,

као пчеле стражиловске ученици саће праве,

та има их на хиљаде, сетити се увек прија,

и пре Бранка ту су били Димитрије Давидовић,

и Милован Видаковић, с њима Сима Сарајлија,

Магарашевић је Ђорђе, и Стерија ту Поповић,

и Јосиф је, гле, Рајачић раширио јака крила,

онда Стеван тај Шупљикац, и с њим Јован је Суботић, 

два Руварца – Иларион, Димитрије –  умна сила,

и Јован ту Живановић, а касније Васа Стајић,

Михиз, Дејан Медаковић, ено Гојка Николиша,

па Ксенија, да, Марицки, с њом и Вида Огњеновић.

На Бранковом колу, елем, када сваког года крене,

и у марту и септембру, гимназијом дух се нови

с песницима одасвуда, с гласовима хора прене,

стигао је Радичевић, васкрсла је с вером нада,

а свечаност на лицима у ореол се одене:

Најславнији Карловчанин, из Брода на Сави, мада.

                 (Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)