MИХАИЛО МИЋА ВАСИЉЕВИЋ

Сремски Карловци - Нови Сад, 9. новембар 2021.

О ПРВОМ ДИРЕКТОРУ БРАНКОВОГА КОЛА

Пролазе године и бледе успомене на неке важне људе и догађаје у Сремским Карловцима.  Време је немилосни млин што меље сенке нашег постојања и баца их у заборав, често и неправично, а тек понекад избаци на површину мирисе и боје неувелих цветова из прошлости. И, гле, појави се тако прилика, и такав буде моменат, да временски млин на трен застане и покаже затурени исечак неког периода који нам је од великог значаја.  

Пре моје маленкости, на челу Бранковога кола био је Михаило Мића Васиљевић. Елем, у Сремским Карловцима 1972. године, и само тада, млади песник Перо Зубац, са Миком Антићем и другима, организовао је прво Бранково коло, био главни оперативац. Но, већ наредног лета дошао је Михаило Мића Васиљевић, режисер по струци, који ће преузети улогу главнога човека у организацији Бранковога кола `73,  и бити spiritus movens на дуже време.  Већ наредне, 1974. године он ће бити званично именован у првог директора установе Бранково коло и ту остати целу деценију. 

Чуо сам се с господином Васиљевићем телефоном из просторија Бранковога кола с пролећа 1983. године када сам дошао да радим у ову институцију. Прво на пробу, првих шест месеци –  да покажем умем ли организовати 12. Бранково коло. Господин Васиљевић је већ неко време имао теже здравствене проблеме, и морао је напустити обавезе у Бранковом колу. 

Нисмо се познавали, осим што сам 1979. године као нови лауреат Печата вароши сремскокарловачке (заједно с Илеаном Урсу и Гораном Симићем) на Стражилову видео ужурбаног у послу чика Мићу, тако су га звали у Бранковом колу. Руковали смо се, онако како протокол захтева, он ми је честитао награду, па  у жару посла, отишао даље.  

Ни у сну нисам могао помислити да ћу за четири године доћи на његово место, и до дана данашњега водити Бранково коло. На Стражилову,  тада, 15. септембра 1979. године, нама лауреатима, песницима младим као роса, пред фином поетском публиком, образложење жирија прочитао је Јован Делић, а награде уручио Милан Живановић, уредник културе у новосадском „Гласу омладине“, недељнику који је тих година проглашавао добитнике овог признања. Награда је био „Печат...“ у печеној теракоти,  рад вајара Милана Тркуље.

У оном телефонском разговору, тадашњи директор је посаветовао будућег младога  како да ради, то јест – настави његов посао у Бранковом колу. Рекао ми је и да не журим са објављивањем својих нових књига. Добар је то био савет. Није дуго прошло, навршивши шест деценија живота, средином 1984. године, Михаило Мића Васиљевић напустио је овај свет. Ово је можда прво писано, јавно сећање након толико година.

Рођен у Новом Саду 28. августа 1930. године, Мића Васиљевић основну школу и гимназију учио је у родном граду и Ваљеву. Био је од 1945. до 1967. године,  у три маха, члан Српског народног позоришта, прво као в. д. економа, па инспицијент и помоћник техничког шефа, потом као помоћник редитеља, и на крају редитељ и оперативни директор.  Као редитељ био је ангажован и у сремскомитровачком, зрењанинском и сомборском театру. У Српском народном позоришту имао је широку лепезу одговорних дужности, али највећи траг оставило је његово стваралачко пријатељевање са редитељем Ј. Љ. Ракитином, чији ће једно време помоћник режије бити, а онда и асистент у Средњој позоришној школи у Новом Саду. Одласком из Српског народног позоришта 1967. године, постао је секретар Савеза аматерских позоришта Војводине, а потом први званични директор установе Бранково коло од јануара 1974.  до октобра 1982. године. Добитник је Октобарске награде Новог Сада (1980).

После првог Бранковог кола, већ наредне, 1973. године, из просторија  Културно-просветне заједнице Војводине у Новом Саду, на чијем челу је био Милан Пражић,  кренуло је организовање Бранковог кола`73  у Сремским Карловцима. У просторијама Културно просветне заједнице Војводине, иначе, боравио је режисер Михаило Мића Васиљевић, саветник за аматерска позоришта у Војводини.  Ту је свакодневно  из Сремских Карловаца долазила млада Рада Петронијевић, као секретарица, а Мића Васиљевић водио послове, припремао и уређивао манифестацију Бранково коло ’73. Председник КПЗ Војводине, Милан Пражић, имао је разумевање  за привремено уступање просторија и градио веома позитиван однос према новим припремама и већ одржаној претходне године манифестацији са знаком имена и дела Бранка Радичевића.

Осетио се својеврсни наставак концепта из претходне године, али са уочљивим обогаћивањем иницијалног концепта Бранковог кола. Нема сумње да је богатијем садржају Бранковога кола `73  допринела, најпре и највише,  жива и свестрана, на неки начин самоука природа директора Михаила Миће Васиљевића. Види се да су га одликовали стваралачка упорност и разиграна машта у повлачењу конкретних потеза.  Била је то велика мрежа једног новог културног догађаја у месту које броји свега осам хиљада становника, а има огроман српски културни и духовни значај из дубине времена, у то време прикриван и затрпаван идеолошко-политичким механизмима нове историјске епохе.

Бранково коло ’74 било је од велике важности за Мићу Васиљевића и његове сараднике, морало је да успе и потврди снагу манифестације из претходне године чиме би се показао пун креативни потенцијал. Наиме, почетком 1974. године, Нови Сад основао је Бранково коло са седиштем у Сремским Карловцима и, потом, поставио директора Михаила Мићу Васиљевића који је тиме добио задатак да припреми и реализује септембарско-октобарску манифестацију.

Прве просторије Бранковога кола биле су у делу музеја  Завичајна збирка Сремских Карловаца,  здесна, прилазећи из баште у палату Илион. Тај простор је био у компетенцији Музеја Новог Сада с којим ће Бранково коло 1976. године потписати уговор за нове просторије, на неодређено време,  под истим кровом, тада на адреси Маршала Тита 16, а данас Патријарха Рајачића 16. У том простору се и данас налази Бранково коло,  а књиге староставне  кажу да су те просторије припадале послузи барона Рајачића.

За просторије Бранковога кола, директор Васиљевић набавио је бидермајерски намештај, те и дан-данас амбијент одише сентиментом романтизма. То уочавају сви гости Бранковога кола и одушевљавају се у односу на другачије, махом „савремене“ просторе других институција. И многи амблеми у Бранковом колу,  велико зидно огледало и неки од лустера, на пример,  две столоваче од ораховине, радни и писаћи сто, кухињски астал и други елементи намештаја имају тон Бранковога времена. Све то амблеми су бидермајерске епохе која је у грађанском делу друштва стварала повећан интерес за књигом, писањем, плесом и поезијом, али и хобијима попут шаха.

За столоваче се, пак,  прича да су са двора краља Александра Карађорђевића. Многи филмови и телевизијске серије, који се баве епохом романтизтма, долазе у Бранково коло и користе за снимање тај несвакидашњи простор. Све то тековина је Бранковога кола које је с почетка свога рада оплеменио чика Мића.

Михаило Васиљевић оставио је неизбрисив траг у Бранковом колу. Агилан и вредан, надахнут и упоран, успевао је да раздрма Сремске Карловце и отргне се од старе грожђебалске атмосфере која је прерастала у вашарску.  Поставио је основе за усавршавање и ново обогаћивање Бранковога кола. Још неки памте његове занимљиве позоришне и музичке програме, лепе поетске игроказе на Стражилову где су се у отвореном простору каткад појављивали и балетани и балерине. 

С обзиром да припадамо поднебљу које, нажалост, поседује бројне дисконтинуитете на историсјком и културном плану, у сусрет јубиларном 50. Бранковом колу, присећање на његовог првог директора, господина Михаила Мићу Васиљевића, додаје нову мотивацију и појачану свест о значају полувековног континуитета једне институције која слави најпознатијег Карловчанина, Алексија Радичевића, великог песника српског романтизма, вечно младога, стражиловског Бранка.

                                                                                                                             Ненад Грујичић

На фотографији: Михаило Мића Васиљевић, из албума Горановог прољећа (1978), на којем је и те године, у Загребу и Луковдолу, гостовало Бранково коло са својим песницима и уметницима.