"Недељни Блиц", 21. новембар 2021.
Пише: Ненад Грујичић
У сусрет 200. годишњици (2024) рођења Бранка Радичевића, осврнућемо се на његову антологијску поему „Ђачки растанак“ која је интригантна из више разлога, а посебно због чувеног „Кола“ у њеном саставу. То „Коло“ било је предметом разноврсних (зло)употреба, понајпре са становишта дневнополитичких и идеолошких интервенција у историјској пракси. Отуда, прилика је да објаснимо о чему је заправо реч у том „Колу“.
Но пре тога, поновићемо да је Алексије Радичевић рођен 28. марта 1824. године у Броду на Сави, данашњем Славонском Броду. Можемо казати – вршњак, то јест савременик, на пример неких европских писаца, Виктора Игоа и Лава Толстоја, по преклапању њихових календара у животима различите дужине.
Бранко је први модерни српски лиричар, Орфеј наше поезије, умире са двадесет девет година. Његова песма „Кад млидијах умрети“ комплементарна је, на пример, Гетеовој „Маријенбадској елегији“. Гете живи дуже од Бранка скоро пола века. Ех, да је Бранко доживео Гетеове осамдесет три године. Радичевићева поезија се, затим, може поредити и са осећањима код Љермонтова и Китса, младих светских песника, руског и енглеског, који су такође прерано отишли, први у двадесет седмој, а други у двадесет шестој.
Поводом једне раније Бранкове годишњице, Исидора Секулић саставила је писмо упућено Радичевићу, песнику, као своме (над)савременику, брату, пријатељу, па и љубавнику: „Драги и болно помињани Бранко – И сада још покашто, иако по лепим законима природним о смрти и равнотежи не би никако више могао постојати на земљи, и сада покашто, са твојом књигом на колену, запитам горко: Како је могао тако брзо нестати, како је смео тако брзо нестати? Судбина, твоја судбина је борца, јуришних предњака, оних који су боговима нарочито мили.“
Нема сумње да је Бранко Радичевић у српској поезији, али и шире, непревазиђен по зрелини младалачког талента који је оставио неуништиве и јединствене трагове врхунске песничке уметности. Не, није патетично: само богомдани дарови могу из раних својих корака извести дело до корачаја метузалемских граница, и даље, у вечност, дело које остаје у језику и народу.
И, певан је Бранко у свом народу, његова је поезија пре свега из тог зденца, па онда умивена индивидуалним талентом – без премца. И, да је зато таква, надвремено жива, оригинална и другачија, та поезија. Закључак је једноставан, али изведба таквог песничког пута је неповратна, а мера талента недохватна.
Борислав Михајловић Михиз на ту тему каже: „Уједињена омладина српска која је у свом крилу одгајила и Змаја и Ђуру Јакшића и Лазу Костића, прихватила је својски и срдачно и Бранка. Многобројне његове песме почињу да се певају, силазе у народ, у популарне лире, у пречанске прославе, академије, лумперајке. Бранко постаје народни песник.“
Некима се данас чини да могу писати као Бранко, и то лако, као – то није проблем; па, нека покушају, само да припазе да им стих не оде у гобленску раван, у римоване натписе на оним старим крпеним домаћицама изнад шпорета.
Елем, ево нас на пољу теме коју смо најавили. После Другог светског рата, у новој идеолошко-политичкој поставци нашега друштва, заснованој на синтагми братство-јединство, Бранко Радичевић је узиман као еклатантан амблем те доктрине, као песник југословенства, по Титу, песник братства и јединства. Сличан однос према Бранку био је и у Краљевини Југославији, када је југословенство, пре свега, Срба, Хрвата и Словенаца, да ли наивно, наметано као кључ решења вековних трзавица и проблема на овом тлу. Као доказ за то нуђен је и део из поеме „Ђачки растанак“, у којем Бранко разиграва, по тадашњим тумачима, нарочито у Титовој држави, коло југословенства.
Где су у то време били нестали тумачи поезије и књижевности српског романтизма, они који су знали шта Бранко уствари опева у Ђачком растанку. Као обично, у вуненим временима, давали су своју подршку новој идеологији и постали њене интелектуалне слуге. А неки су, пак, ћутали, о томе се није смело говорити. Па добро, да видимо како Бранко слика „Коло“ у „Ђачком растанку“:
Коло, коло
Наоколо,
Виловито,
Пла’овито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено –
Брже, браћо, амо, амо,
Да се скупа поиграмо!
Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!
‘Рваћане, не од лане,
Одувек си ти без мане!
Ој, Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
Где станује живи пламен!
Ао, Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште тер’о?
Ти си кâно хитра муња
Што никада не покуња.
Ао, Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не хвали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо – турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува.
Ој, соколе Далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој, ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та са песме из старине
Пуне славе и милине!
Ој, Славонче танани,
Банаћане лагани!
Ој, Бачвани, здраво, здраво,
Ко ј’ у песми већи ђаво!
И ви други, дуж Дунава,
И ви други, где је Драва,
И сви други тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Уколико се у овим стиховима налази визија југословенства новоустановљене (Социјалистичке) Федеративне Народне Републике Југославије, онда ћемо намах приметити да песник не помиње Македонце и Словенце, на пример, а о Албанцима да и не говоримо, и тако даље. Није ни могао Бранко тако певати, нити их помињати, из различитих разлога. Балкан је имао други распоред државних граница, две империје (османлијска и аустријска) надметале су се у поробљавању Срба. Бранкова идеја у „Колу“ у „Ђачком растанку“ била је сагласна историјско-географској слици његовог доба, када је српски народ био разуђен на Балкану. Нешто попут данашње деструкције нашег етноса у помами стварања нових државица на бившем југословенском простору.
У Бранковом времену, епохи националног препорода многих народа у овом делу Европе, и српски је имао своју потребу – да се уједини на целокупном балканском простору. Међу песницима у то доба било је популарно писати на тему родољубивих кола, локалних и ширих, па су се тако појављивале песме о славонском колу, далматинском, бачком и другим колима. И, штампане су у тадањој периодици песме са таквим називима и садржајима. Песници су били махом анонимни, аматери, што би се данас рекло, дакле, често и недовољно талентовани, понесени идејом локалног патриотизма, каткад и племенског.
Бранко је то пратио и читао, и увидео своју шансу. Као талентован песник, он је у „Ђачки растанак“ унео „Коло“ у којем призива Србе из свих крајева на јужнословенском делу Балкана, из аустријског и турског царства. Он их позива и именује по географским областима и (по)крајинама. Када каже: „Србијанче огњу живи/ Ко се теби још не диви“, он мисли на Србе који живе у Кнежевини Србији, на Србијанце. А када пева: „`Рваћане не од лане/ Одувек си ти без мане“, Бранко мисли на Србе на другом, аустријском делу географије, на Хрваћане, што је иначе назив од миља за Србе у тим крајевима, где вековима живе Банијци, Кордунаши и Личани, крајишки Срби.
И даље, у „Ђачком растанку“, Бранко се обраћа Србима по областима где живе, па их тако и назива – у Босни: „Ој, Босанче стара славо,/ Тврдо срце, тврда главо“; у Херцеговини: „Ао, Еро, тврда веро,/ Ко је тебе јоште теро?“; у Срему: „Ао, Сремче гујо љута,/ сваки јунак по сто пута“; у Црној Гори: „Црногорче, царе мали,/ Ко те овде још не хвали“; у Далмацији: „Ој, соколе, Далматинче,/ Дивна мора дивни синче“; у Дубровнику: „Ој, ти красни Дубровчане,/ Наш и данас бели дане“; те у Славонији, Банату и Бачкој: „Ој, Славонче танани,/ Банаћане лагани,/ Ој, Бачвани, здраво, здраво,/ Ко ј’ у песми већи ђаво!“ Затим, позива, и даље, све Србе расуте диљем Дунава и Драве, али пружа руку, дабоме, и њиховим комшијама да се, бар на трен, придруже, заиграју и осете окићено српско коло: „И ви други дуж Дунава,/ и ви други где је Драва,/ И сви други тамо амо,/ Амо да се поиграмо!“ Ваља уочити, и овај детаљ у „Колу“: Херцеговци и Далматинци, на пример, или Славонци, Сремци, Бачвани, и Банаћани – то нису што би се данас рекло конститутивни народи, то јест нису посебне нације. Њиховим именовањем Бранко уствари, и даље, помиње и не заборавља све крајеве где живи српски народ.
Бранко Радичевић као да је писао „Коло“ из визуре данашњег времена на Балкану. То његово „Коло“ и данас је и те како актуелно, могло би бити позив на уједињење српског народа после распада Југославије деведесетих година прошлог века. Само да је мудре главе да то види, објасни и у миру реализује. Ето, шта су песници – прекогнитивни чудотворци, они чак надскоче сопствене иницијалне идеје, релативизују време, то јест распрше у парампарчад наметнуте концепте током историјских фаза и разноразних идеологија и политика, које у сукобима и крви стварају и разбијају кратковеке државе.
У припреми преноса земних остатака Бранка Радичевића, у два покушаја, из Беча на Стражилово, у илустрованом календару „Орао“, 1877. године уредник Стеван В. Поповић, поводом дéла поеме названог „Бранково коло“ у „Ђачком растанку“, каже да је то “симболичка фигура којом песник спаја све Српство у једно; задахњује га успоменама на славна јуначка дела предака и одушевљава га за бољу будућност“. Затим додаје: „Вид поскочице којом јури овде поема на вис, тако је згодно изабран, да песниково одушевљење узноси свакога муњевитом брзином у оне више сфере, где престаје сва пределска и племенска разлика, но се све Српство спаја у једно коло.”
Дакле, Српство у „Колу“ Бранковом, и то великим словом исписано, живуће је и истинито, логично и природно као препородна идеја у 19. столећу. Век касније, Миодраг Поповић каже: „Коло братства, најпопуларнији Бранков текст, пева се и игра као посебна игра. Кола младих српских родољуба била су у Бранково доба знак националног пркоса и поноса.“ Ово Поповићево није било лако казати у Титовој Југославији, где се на придев српски гледало искоса и са исуканим оптужбама.
На радио-станицама су, на пример, у то време, песме и музика из дубље српске баштине склањане у страну или сведене на минимум присуства у јавном простору. Многе су песме, доцније, преименоване и бачене у наручје новокомпонованих народа и језика који су настајали у новој Југославији, а поготово њеним распадом. Све то, уствари, показује дубинску снагу српског бића и језика, коренску снагу стабла из којег изничу неке новокалемљене гране са чудним, новоименованим плодовима. Време је најбоље решето, што показује и ова прича о „Колу“ из „Ђачког растанка“, која долази скоро два века после објављивања Радичевићевог првенца у Бечу.
По неким сведочанствима, нема сумње да се „Коло“ Бранково појавило и 1846. године на једном балу у Бечу у сали „Софијиног купатила“. Коло је је повела Вукова кћерка Мина Караџић, Бранкова неостварена љубав, одевена у српску народну ношњу са фесом и кићанком. Уз Мину су се у коло хватали наши млади који су тада из свих српских крајева живели и школовали се у Бечу. Дабоме, било је и Бечлија, и других, у колу те вечери, и касније, и другде – да осете, што би Петар Кочић рекао, „слатку душу“ српску, распевану, разиграну, душу бранковску која воли и љуби сваког добронамерног, као сестру своју или брата свога пред Богом.
Дакле, „Коло“ Бранково релативизује све пределске и племенске поделе српскога народа расутог у аустријском и турском царству, а примарним делом настањеног у тадашњој Кнежевини Србији као нуклеусу српског друштва и државности. И у поеми „Пут“, пред осталога, Бранко Радичевић предочава српско јединство у борби за матерњи језик, извор народне чистоте, па се наспрам совуљаге као симбола српске раскорењености указује слика спасоносног јата уједињених птица одасвуд:
Једна – друга – баш читаво јато,
Али јато, брате, умиљато,
Све славуји са Дрине и Саве,
Са Неретве воде и Мораве,
И са Крке, Лима и Цетиње,
И са мора, оне воде сиње,
Долетеше, одма’ попадаше,
На јаворе дрва поседаше,
Запеваше српску царевину,
Српску славу, српску госпоштину.
И, коначно, и данас, на Бранковом гробу на Стражилову, на споменику подигнутом 1885. године, испод златног крста златним словима је исписано: БРАНКУ – СРПСКИ НАРОД. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака планина где живи расути српски народ, на којима је ћириличним словима исписано: Фушка гора, Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки брег, Велебит и Авала. Треба ли томе шта додати?
У Бечу, 1883. године, на челу са Пајом Марковићем-Адамовим, који ће касније постати власник и уредник листа „Бранково коло“ (1895—1914), формиран је нови Одбор за организовање и пренос Радичевићевих земних остатака на Стражилово. То је била изузетна идеја, високо изражена свест о значају таквога чина са митским предзнаком, то јест знаком имена и дела Бранка Радичевића, а тиме српског идентитета и континуитета.
За разлику од првог покушаја, 1877. године, све је кренуло како ваља: организоване су многобројне приредбе, сéла и забаве чији је приход био намењен за трошкове преноса Бранка. Новосадска „Застава“, 1883. године, из месеца у месец, доноси дуге спискове имена приложника из свих крајева где живе Срби, који новчано и на друге начине помажу из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Кикинде, Карловца, Будве, Загреба, Крупња, Вршца, Брода, Лознице, Граца, Беча, Дрниша, Каменице, Земуна, Котора, Херцег Новог, Суботице, Бечеја, Рисна, Руме, Вуковара и других градова. У низу наведних градова, и по ширини географије коју они показују, наново се, на јасан начин указало „Коло“ из „Ђачког растанка“. Најлепши венац, са Бранковим именом, искован од чистог сребра у Русији, поклонио је црногорски кнез Никола. Венац се данас налази у Завичајном музеју у Сремским Карловцима.
И, све се то догађало много пре Првог и Другог светског рата, који су донели стравичне дисконтинуитете у српској историји, то јест у онтолошкој вертикали српскога народа. Дошле су две Југославије, као државне творевине различитих идеологија, иначе, веома лепих замисли и претпоставки, но ипак патетичне идеализације јужнословенског братства на Балкану. У стварности, горко се испоставило, две велике утопије. У оба случаја, Југославија је уништавана од стране оних који нису хтели са Србима да живе у истој држави. Обе се разбијене, ова последња у парампарчад, не остављајући иза себе ни камен на камену. Једноставно, тадашње политичке елите нису биле дорасле југословенској идеји.
(Наставак у следећем броју "Недељног Блица")
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије