СЛИКАРСКА ПОРОДИЦА СОВИЉ ИЗ ПРИЈЕДОРА

СОВИЉИ У ГАЛЕРИЈИ "СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ" У ПРИЈЕДОРУ

Пише: Ненад Грујичић

У приједорској галерији „Сретен Стојановић“, 13. септембра постављена је изложба слика приједорске породице Совиљ: Милан, Радомир, Весо и Зоран. Изложба ће трајати  до 18. октобра.  Ту сам се затекао 17. септембра, дан по завршетку 53. Бранковог кола, на 52. Књижевним сусретима на Козари. Баш у тој лепој галерији, окружен сликама и уметношћу породице Совиљ, држао сам беседу поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића. Пре једног века, гле, у Приједору (1924) обележена је стогодишњица рођења Бранка Радичевића изведбом представе „Бранко и вила“. Затим сам, по замисли домаћина у Приједору,  у галерији „Сретен Стојановић“ читао своју поему „Козаро, сејо и прамајко“, која је објављена у августу прошле године на страницама Културног додатка у Вечерњим новостима, а затим и као књига у издању бањалучке Бесједе.

У ИРИГУ ОБЕЛЕЖЕНА ДВА ВЕКА ОД РОЂЕЊА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Сремски Карловци – Нови Сад, 4. октобар 2024.

НА 62. САБОРУ БИБЛИОТЕКАРА СРЕМА ОБЕЛЕЖЕНА ВЕЛИКА БРАНКОВА ГОДИШЊИЦА

У организацији Прве српске читаонице у Иригу (1842), данас је одржан 62. Сабор библиотекара Срема у знаку прославе 200. годишњице рођења Бранка Радичевића. Скуп су поздравиле у име Српске читаонице  и Организационог одбора Сабора, библиотекарке Милица Уверић и Бранислава Скоко.

Беседу о Бранку Радичевићу одржао је песник Ненад Грујичић, председник Бранковог кола, који је као мото целом догађају, чувеном Сабору бииблиотекара Срема, узео познати Бранков стих: " Ао, Сремче, гујо љута,/ сваки јунак по сто пута", што га је увело у објашњење значења кола у "Ђачком растаку", где Бранко у заједнички загрљај призива уствари Србе из свих области, крајева и предела на Балкану, где они живе под јармом Турске и Аустрије, и чезну за ослобођењем и независношћу. 

Грујичић је навео податак да је 1989. године у Првој српској читаоници у Иригу примио награду „Стражилово“ за књигу огледа, есеја и критика „Прокрустова постеља“, објављену код новосадског издавача „Стражилово“, који је уствари била едиција Прве српске читаонице,  а коју је уређивао Раде Обреновић, директор Змајевих Дечјих игара. Тада је у  публици, у првом реду седео Борислав Михајловић Михиз, познати књижевни критичар и писац пореклом из Ирига, који ће потом бити с Пекићем гост Бранковог кола (1991), а о чему Грујичић опширно пише у првом тому књиге "Коло, коло, наоколо - Појаве и портрети". Грујичић је 1990. године приредио алманах стихова „Аух што живот ушима стриже“, управо  за Прву српску читаоницу у Иригу, штампан поводом двадесет година постојања едиције „Стражилово“. Десетак година потом, гашењем ове едиције, Бранково коло ће преузети награду „Стражилово“, коју и данас додељује за најбоље прве књиге поезије објављене у Бранковом колу, али и за укупани песнички опус угледних песника.

У програму 62. Сабора библиотекара у Иригу, после Грујичићеве надахнуте једносатне беседе о Бранку, која је измамила одушевљен и дуг аплауз бројне публике, наступио је  Тамбурашки камерни ансамбл под управом Зорана Бугарског Брице изводећи Бранкове и Змајеве песме. Затим,  глумац Милан Мића Дудић инспиративно је говорио руковет песама Бранка Радичевића. Професорица Марија Вучковић из библиотеке „Доситеј Обрадовић“ из Старе Пазове поставила је изложбу о Бранку Радичевићу и представила историјски контекст, основе Бранковог животног пута и његове поетике. Нову песму о Бранку Радичевићу написао је Тодор Бјелкић, познати поета из Ирига, која ће наћи своје место у другом издању цветника песама о Бранку „Ао, данче, алка си ми бео“. Захвалница за пензионере-библиотекаре уручена је Вери Новковић, досадашњој управници Српске читаонице. У рубрици „Гост библиотекар писац“ запажено је наступио – Дејан Алексић, о коме је говорила Ана Гвозденовић. Публика није штедела дланове да би понаособ наградила све учеснике на 62. Сабору библиотекара Срема.

ОБЕЛЕЖЕН ЈУБИЛЕЈ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА У БИБЛИОТЕЦИ "РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ"

Сремски Карловци – Нови Сад, 2. октобар 2024.

У ВЕЛИКОЈ ПЛАНИ ОБЕЛЕЖЕНА ДВА ВЕКА ОД БРАНКОВОГ РОЂЕЊА

У библиотеци „Радоје Домановић“ у Великој Плани, синоћ је обележена 200. годишњица рођења Бранка Радичевића. На позив библиотеке, о великом песнику српског романтизма беседио је  песник Ненад Грујичић, председник Бранквог кола. У амбијенту где је библиотека „Радоје Домановић“ поставила изложбу о животу и делу Бранка Радичевића, уз банер Бранковог кола са ликом Алексија Радичевића (дигитална изведба јединог истинског Бранковог портрета – 1847 – по дагеротипији првог српског фотографа Анастаса Јовановића), беседника Грујичића представила је уредница програма Сања Петровић.

На столу су била изложена сва издања Бранковог кола поводом прославе два века од Бранковог рођења, која је песничка институција даривала библиотеци поводом великог јубилеја. Грујичић је поново истакао значај и величину 200. годишњице као својеврсне опомене свима нама у неминовној пролазности која ће у протоку времена донети и 300. годишњицу Бранковог рођења али нас земних и наше деце чак тада неће бити. То говори о потреби да скрушено и достојно приђемо великој двестотој годишњици у нашем времену, са осећањем да смо смртни наспрам бесмртног Бранка. Поводом Бранковог кратког живота, беседник је рекао да Бог узима понеке генијалне људе веома рано, који снагом свога по обиму невеликог дела већ намирују меру вечитости на земљи као да су живели и два-три пута дуже.

Бранкова поезија испевана на чистом српском језику, без артифицијелних натруна лексике, као никад пре донела је нашој поезији апсолутну музику; све је озвучено до најсуптилних струна матерње мелодије. Овом запажању, Грујичић је додао податак у великом броју (преко стотину) музичких композиција на Бранкове стихове, које су створили људи попут Исидора Бајића, Јосифа Маринковића и Стевана Мокрањца па све до Корнелија Ковача који је компоновао у нашем времену две Бранкове песме „Мини Караџић у споменицу“ ( Певам дању, певам ноћу...) и „Клетва“. Нове композиције  младих савремених композиторки премијерно су изведене и на Свечаном затварању 53. Бранковог кола.

ОД СТРАЖИЛОВА ДО КОЗАРЕ

Уз прославу 200. годишњице рођења Бранка Радичевића

О СВЕЧАНОМ ЗАТВАРАЊУ 53. БРАНКОВОГ КОЛА, МИТСКОМ ОРЕОЛУ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА, ИЗЛОЖБИ СЛИКА ПОРОДИЦЕ СОВИЉ У ПРИЈЕДОРУ И БОРАВКУ НА 52. КЊИЖЕВНИМ СУСРЕТИМА НА КОЗАРИ

Пише: Ненад Грујичић

"Блиц недеље", Београд,  22. септембар 2024.

И мину 53. Бранково коло у знаку великог јубилеја, два века од рођења Бранка Радичевића. Још у марту, на „Пролећним Бранковим данима 2024“, Бранково коло је кренуло пуном силином и и радосно да целе године обележава двестоту годишњицу песниког рођења. Ни тзв. већи језици и народи не улажу оволико креативне озарености и енергије у сличне прославе својих песничких великана.

Бранко је јединствен за Србе, боголики младић генијалног талента, певан у народу,  присутан у готово свим градовима по називима улица, школа и установа, са угледним наградама што носе његово име – од младих лауреата до светски признатих песника, изучава се у основној, средњој и на високим школама.

Ове године Бранково коло је оставило изузетан траг у времену штампајући важне књиге за велики јубилеј:  цветник песма о Радичевићу „Ао данче, ала си ми бео“, два тома „аутобиографије о другима“ – „Коло, коло, наоколо“, зборник радова „Живот песничког дела Бранка Радичевића“ и беседарник „Свечане речи (1972-2024)“. Ту су и четири песничке књиге штампане о двестотој Бранковој годишњици.

Као и ранијих година, током 53. Бранковог кола, у мноштву разноврсних, богатих и младоликих програма из света поезије, књижевности, драмске, музичке и ликовне уметности, фолозофије и хришћанства (сада у целини тематски посвећених великом јубилеју), нашло се и те како времана за разговоре, уз слатки карловачки бермет и закуску, о Бранку и његовом животу подно Фрушке горе и другде. Заметала се тканица еглена и људикања о непролазном Бранку, о легендама и бајкама на тему његовог песничког и животног пута. Никад краја тој магији причања о  једној песничкој судбини која се рабокорила до чистог мита и тако живи у конкретној стварности.

Ко би рекао да Бранко никад није написао нити прочитао ни једну своју песму на српском језику у Сремским Карловцима, нити икад наступио као песник у вољеној Карловачкој гимназији, нити пак негде другде у овом убавом месту и шире. Из Карловаца у Темишвар није отишао као формиран песник, нико ни слутио није слутио да ће досегнути висине (мада је написао школски састав на немачком језику о Дунаву и Карловцима). Устари о младом песнику тада није било ни говора у институцијама у Сремским Карловцима. Тек ће у Темишвару написати прву песму на српском језику („Девојка на студенцу“), а све остале у Бечу где су навалиле аркадијске стражиловско-карловачке слике и призори.

"СОНЕТИ О ЗЕМАЉСКОЈ ЉУБАВИ" НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

Сремски Карловци - Нови Сад, 20. септембар 2024.

Данас је у издању Бранковог кола (штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића), изашла књига „Сонети о земаљској љубави“ Ненада Грујичића, која садржи педесет осам песама. Књига има пет циклуса, уводни и завршни сонет. Опсежан поговор написао је Растко Лончар, уредник књиге. У књизи постоји и уводни песников текст у коме поред осталог каже: "На 26. Бранковом колу (1997), Тема манифестације, из дана у дан, текла је под насловом: „Земаљска љубав – анђео или демон“. На списку учесника били: Владета Јеротић, Павле Угринов, Оља Ивањицки, Александар Тишма, Радослав Петковић, Вида Огњеновић, Светислав Басара, Биљана Вилимон, Јовица Аћин, Бранислав Лечић, Милица Мићић Димовска, Бојан Јовановић, Марина Арсенијевић и Александар Јерков."

Ова песничка књига могући је наставак или, пак, почетак поменуте Теме манифестације. Уводни сонет у Грујичићевој  књизи носи наслов „Безимена“, где се на нов и оригиналан  начин реинтерпретира чувени Радичевићев стих: Ње више нема, то је био звук...

БЕЗИМЕНА

Ње више нема, то је био звук,

нити се икад родила за мене,

ја само видех надвремени лук

како избија из обриса жене.

Ње више нема, то је био звук,

као лаки прх из нестварне пене,

ка хоризонту стуштио се мук

бачен у светлост, на пут душе њене.

Ње више нема, то је био звук,

тек честице траг из очиње мрене,

рука ми прође кроз њен вити струк,

додирнух сенку опеване жене.

Ње више нема, то је био звук,                              

само ме каткад у сну трзај прене.