„ПЕСМЕ О МЛАДОСТИ“ – НОВА КЊИГА НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА

У издању Бранковога кола управо се појавила књига Ненада Грујичића, „Песме о младости“ (уредник Растко Лончар). То је четрнаеста по реду самостална Грујичићева песничка књига, уз осам избора поезије, са још петнаест књига разних жанрова. Нова књига песама је документаристичког карактера,  својеврсна аутобиографија предочена на поетски начин, и како се кроз сам наслов може претпоставити, обухвата период из студентског живота и првих корака на књижевној сцени. У седамдесет, углавном дугих песама у слободном стиху, на сто осамдесет страна,  обухваћене се јавне и анонимне личности у догађајима који су обележили рани живот овога песника.

То је основни ток књиге, који прате још два слоја. Први чине лирске минијатуре, песничке слике о разним врстама птица и призори из њиховога живота,  којима се, као самосталним творевинама, завршавају или започињу основне песме.  Тако се указује паралелни свет птица, нека друга стварност, која емитује своје знаке и поруке примарном току књиге, то јест  „главном“ јунаку. Овај поступак стварања поетских целина обухвата први циклус песама под називом „То јест – Титова смрт“, који  предочава случај забране књижевног листа „То јест“ на Филозофском факултету у Новом Саду 1980. године, чији је главни и одговорни уредник био Ненад Грујичић. Песме сликају особени друштевено-политички амбијент прохујалог времена у којем се нашла једна генерација са упитним обликом стваралачке слободе око које вребају замке идеологије  и притајени механизми државе.  И док песници у Југославији масовно пишу патетичне стихове и нестварне оде посвећене Јосипу Брозу у данима његове смрти и сахране, један  студент, песник-уредник књижевног листа младих, иако наговаран од старијих колега,  то не може и неће да учини, мада би песмом о Титу  „опрао љагу са своје ауре“ у деликатном и опасном моменту.

У другом по реду циклусу, „Млади песник“, појављује се нови слој књиге, где сваку нову страну са песмом отварају краћи прозни записи о кафанама у Новом Саду у 19. веку, где су навраћали песници, писци, уметници, новинари, адвокати и лекари тога времена. Наспрам кафанског и уметничког амбијента из старе српске Атине, главни ток овог циклуса песама  доноси конкретне догађаје из новијег времена у књижевним редакцијама и културним установама у Новом Саду, и у приликама око њих, на пример појавом песниковог првенца „Матерњи језик“ и реакцијама које он изазива.  Указују се и неки београдски часописи и листови као књижевна притока новосадским догађањима поводом стваралачке путање младог песника. Овде се песме завршавају одвојеним минијатурама о птицама које су уствари нека врста „пост скриптума“. Уместо ових минијатура понекад се у завршници нађу и кратки примери бећарца и ојкаче, то јест понеког стиха из претходних Грујичићевих или књига других песника.

Трећи циклус, „Жива сила“, доноси војнички живот младог и проказаног песника – бившег уредника листа „То јест“, сада обичног регрута у ЈНА  у Рашки, подно Голије, Копаоника и Рогозне.  Ту се, као у некој врсти спасоносног склоништа, песник задесио након немогућности да добије посао у Новом Саду и Београду. При крају војничке обуке за телеграфисту при пешадији,  из Рашке, како песник вели,  „Божја рука“ га  прекомандовала у Војну гимназију у Београд, где до краја војног рока ради као професор књижевности за питомце из целе Југославије. А војна јединица из Рашке већ сутрадан била је пребачена на Косово и Метохију.  У овом циклусу, песме као својеврсни мото имају краће документарне записе о живописном крајолику рашке области и завршавају се својеврсним „апендиксом“ о птицама, а понекад и са минијатурама на друге теме.

И, завршни, четврти циклус песама, „Оно мало живота“, доноси период после одслужења војног рока и поновног укључивања у књижевни и реални живот. Наглим обртом, песник добија запослење у Бранковом колу у Сремским Карловцима. О томе и о другим појавама и свакодневним чудима, о стазама и богазама  при корачању кроз нови интервал једне младости говоре песме из овог циклуса. И овде, дабоме, песме су крунисане одвојеним минијатурама о птичјем свету.

Као у каквом бревијару ране младости, Грујичић филмски прецизно гради своју поетски „романсирану“ биографију. Таква књига доноси разнолике, светле и тамне, интимне и јавне тренутке и догађаје, представља стварне личности у њиховом, каткад, изобличеном стању које намеће амбивалентна природа човека.  И, таман када се учини да би неким актерима из тога доба могао бити упућен какав прекор или животна замерка, песник опрашта свима. Укрштањем двеју епоха и многих судбина, са дистанце и прохујале катарзе, песник прашта, а поезија памти: „Опраштам./ Али је тако било, мајко.“, „Опраштам старијем колеги./ Целога се живота учи./ Песма не заборавља.“,  „Опраштам ситан да ситнији не могу бити.“, „Опраштам и то, свима./ Нећемо вечно дисати“, „И њима опраштам – на здравље!“