Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

Радичевић, Бранко

Песник

28. III 1824. Славонски Брод – 1. III 1853. Беч

likBrankaRdicevicaБранко Радичевић је био редак таленат који је, средином деветнаестог века, српску поезију оплодио чистим народним језиком. Написао је свега педесет четири и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Култ Бранка Радичевића је јединствен у српској поезији и шире.

Крајем седамнаестог века, Радичевићи су, у великој сеоби, дошли у Срем, у Бољевце. Бранков чукундеда Јефта пореклом је из округа крагујевачког. У Бољевцима живе и Бранкови прадеда Ђорђе и деда Стеван који, крстарећи Сремом, понајвише се задржава и у Купинову и Кленку, а затим у Земуну и Вршцу, одакле се доселио у Брод на Сави.

Бранков отац Теодор оженио се Ружом Михајловић, кћерком богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића, маја 1822. године. Бранко је рођен у Славонском Броду уочи светог Алексија по којем, на крштењу сутрадан, добија име. Касније, у Бечу, пред излазак прве књиге песама, он ће са грчког језика превести своје име на српски – Бранко. Бранко је имао и брата Стевана и сестру Амалију, који су умрли у двадесетој, односно, другој години живота.

У Земуну Бранко учи основну српску школу (1830-1832) и немачку (1832-1835). У Сремске Карловце, заједно са годину дана млађим братом, Бранко долази октобра 1835. године у чувену карловачку гимназију. У Сремским Карловцима борави до 1841. године. Најбољи је ђак, има калиграфски рукопис, прави најбољи хербаријум од биљака са Стражилова, никад није батинан у школи. Своју прву песму, у облику школског састава, пише на немачком језику у Гимназији. Знао је немачки, латински, грчки, чешки и словачки. У Темишвару, где му је данас сахрањен брат Стеван, борави од 1841. до 1843. године. У Бечу, послушавши оца, уписује права 1843. године, која му се "баш мрзовољним чине". Касније, болестан од туберкулозе, добивши стипендију кнеза Михаила, три године пред смрт, уписује медицину мислећи да ће сам себе излечити. Године 1848. Бранко, ослушкујући долазак револуције, из Беча, преко Загреба стиже у Брод и Вуковар, а потом у Срем, где посећује Карловце, Руму и Митровицу.

Бранкове "Песме" (1847) изазивају различита мишљења, често и праве буре. Слично се догађа и са другом књигом (1851). Трећу (1862) објављује његов отац после песникове смрти. Године 1883. Бранкове кости су пренесене из Беча на Стражилово. Две године потом подигнут је пирамидални споменик на Стражилову, који је конструисао београдски архитекта, родом из Баната, Светозар Ивачковић. Потребне радове извео је каменорезац Петар Китузи. Два доња степеника сачињена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака Фрушке горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког брега, Велебита и Авале.

Гoдинe 1883. Брaнкoвe кoсти су прeнeсeнe из Бeчa нa Стрaжилoвo. Двe гoдинe пoтoм пoдигнут je пирaмидaлни спoмeник нa Стрaжилoву, кojи je кoнструисao бeoгрaдски aрхитeктa, рoдoм из Бaнaтa, Свeтoзaр Ивaчкoвић. Пoтрeбнe рaдoвe извeo je кaмeнoрeзaц Пeтaр Китизи. Двa дoњa стeпeникa сaчињeнa су oд тoпчидeрскoг кaмeнa, a трeћи oд кaмeних кoцaкa Фрушкe гoрe, Динaрe, Клeкa, Лoвћeнa, Пљeшeвицe, Вршaчкoг брeгa, Вeлeбитa и Aвaлe.

Брaнкo je лирски угaoни кaмeн у грaђeвини српскe пoeзиje кoja сe дeли нa oни прe њeгa и пoслe. И њeгoвoj лирици нa гeниjaлнo jeднoстaвaн нaчин прeдoчeнe су измeнe силa eрoсa и тaнaтoсa. 

Пeсникoвo здрaвo и збoгoм jeсу пoeтички aмблeм oвe jeдинствeнe лирикe кoja je утицaлa и утичe нa пeсникe свe дo дaнaшњих врeмeнa. У њeгoвим пeсмaмa прoнaлaзимo oкo двe стoтинe рeчи кoje нe зaтичeмo у Вукoвoм Рjeчнику, штo гoвoри и o твoрaчкoj снaзи пeсничкoг дaрa. Нeскривeнo je oткривao свoja oсeћaњa и нaдaхнитo пeвao o живoту и смрти, млaдoсти и прoлaзнoсти. Диoнизиjски aспeкт њeгoвe пoeзиje чини гa пeсникoм рaснe eмoциje. A у дубини свaкe њeгoвe пeсмe кипти чистa мизикa српскoг jeзикa oвeнчaнa рaзличитим пeсничким фoрмaмa и пoступцимa.

Н. Грујичић

О БРАНКУ

ИЗ СЕЋАЊА МИНЕ ВУКОМАНОВИЋ КАРАЏИЋ

Несталан, као што су обично ђенијалне нарави, бјеше и Бранко, а особито кад је долазило до избора чега да се лати. Данас је с одушевљењем учио медицину, сјутра опет коју апстрактну науку. Данас би нам озбиљно рекао да ће се настанити у Црној Гори, а већ сјутра путује по Средњој Африци – пење се на Ливан – плови по Нилу итд. Па исто тако и сада, у пошљедњим тренутима живота – бјеше у њему сазрела мисао да остави медицину, да се баци на вјештину и да постане сликар. Најприје хтједе у Млетке ради здравља, па онда у Рим да учи. „Доста је мени двије године па да премашим Рубенса” – рећи ће с таквијем поуздањем да му човјек мораде вјеровати. Необузданом, гигантском духу његовом бјеше још мало, те наже опет новијем смјером да ствара, да се и ту уздигне до небескијех висина. – Ко би то могао одмјерити: може бити да би Бранко и ту далеко дотјерао. 

Али не бјеше суђено да му се оствари тај пошљедњи идеал његовијех жеља. Италије није могао видјети. Досада му је бôља подгризала живот потајно и полако, а сада му позли на један мах тако да већ бјеше на измаку. Након тешка боловања предигне се и опет, али како? Потајна грозница циједила му је живот непрестанце, и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље, а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечкијех љекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу...

ЂУРО ДАНИЧИЋ О БРАНКУ

Мени се све чини да ће се ова (1847) година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али – ако да Бог – као освитак томе лијепоме данку. Ово сам почео слутити како сам чуо за “Нови Завјет” да се спрема својијем истинитијем видјелом и Србина да обасја. И заиста се моја слутња све више навршује, јер досад различне прилике, и лијепе и доста их, пролетјеше више Срба по небу ведроме. Ја нијесам сад доколан да ти их овдје све набрајам; ако нијеси спавао, ти си их видио, а ако си спавао, мучи се сад и распитуј, не био се лијенити. Али ћу ти једну такву прилику казати коју ми овдје од неколико дана гледамо, а код вас се још не види. Та је прилика: Песме Бранка Радичевића. Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. Осим тога, у овој се књизи на неколико мјеста ударила права наша срећа са несрећом нашом, прави напредак наш са нашом погибли. – Још је у књизи овој језик као суза, чист. Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али “не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство.”

 

БРАНКОВО ПИСМО ЂУРИ ДАНИЧИЋУ

Ђуро Брате,
Ево већ два месеца како ми у Загреб писа. Ја сам од то доба био једанпут у Броду, једанпут у Карловцима, једанпут у Вуковару, трипут у Митровици, трипут у Земуну, двапут у Београду, двапут у Руми, де сам и сад. Што ти до сад јоште не одговори ни сам не знам. 

Наше ствари добро стоје, ако и несу баш како би ја и ти тели, али се надам да ће све по нашој вољи искочити. Јунаштва се чине да не могу бити већа. Десет Срба по сто Маџара отели. Код Сирига су 27 Србијанаца 5 до 600 Маџара растерали. Оби су нам дана Маџари шанац код Сентомаша отимали, њи је било око 30.000, наши око 2500. Кажу да је ту Маџара пало око 1000, наши су изгубили само тројицу. Тај су дан Маџари и на Турију ударали, Срби и дочекају и убију око 200 људи. Од наши код Турије није ни један пао. – Само код Футога и Вршца (пре 8 недеља) два мала боја изгубили, први лудошћу, други издајом, 

Кажи Максу да се још коју недељу претрпи, јер за сад му не могу ништа послати.

Ја сам код Вука оставио неки Schuldschein и Vollmacht за кројача. Зато пиши кројачу да теби дође, и подај му она писма, још му кажи да пише на Judicium delegatum militare mixstum у Праг, од кога ћу чути кад ће новце добити. ( Кројач седи: Neue Wieden, Lange Gasse 745). Учини ми то лепо те молим.

У Београду сам седео код твог брата. Ту сам и твоју матер нашао. Како ме виде одма запита: Шта је с мојим Ђоком? Њој неко каза да си у Прагу погинуо, те сам ти тако доста муке имао док сам је уверио да си жив, и да не беше писама што си ми у Загреб писао, би богами све моје речи узалуд биле... Други пут више.  

Поздрави ми Вука и његову госпу и Мину његову. Збогом.

У Руми 13./8. 848.
Твој
БРАНКО

Кад на ме адресираш додај: Beim Oberstuhirichter Јовани Стојчевић abzugeben.
Поздрави ми Натошевића ако је још у Бечу. Ни њему не могу још дуга да вратим.

 

КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жуто доле веће пада;
Зеленога више ја никада
Видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено! 
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадањи рају, –
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих глед`о твоје сунце јарко, –
Слуш`о грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој реци и твојем извору, –
Мог живота вир је на увиру!

О песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади`!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да вас све обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
У траљама отац вас оставља.

УКОР

Де си, душо, де си, рано?
Де си, данче мио?
Де си, сунце огрејано?
Де си досад био?
Та синоћ се теби млада
Баш зацело нада`!
Сунце зађе, паде тама,
А ја оста` сама!

Ала љубиш, моје лане,
Ала грлиш славно!
Љуби, грли, док не сване –
Та већ неси давно!
Већ недеља дана прође
Како ми не дође!...
Јао злато, тако т` Бога,
Та како си мога`?!

КЛЕТВА

Зелена је трава,
Мома на њој спава;
Ви`ар ветар пирну,
У сукњу јој дирну,
Сукњица се шири,
А ножица вири...
Ао, ноно бела,
Вода те однела,
Па мени донела!

?

Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с` у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!
Ти`о вече ко да те донело
Сред анђела са божија крила,
У ма` с` дивно мени појавила,
У ма дивну вече те однело.
Сам остадо` са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком
Сам са ноћи тавном, ал` без санка.
О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал` без бела данка.
На те мислим душо без престанка!

ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ

Кад сам синоћ овде била,
И водице за`итила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока,
Поздрави ме, зборит` оде:
„Дајде, селе, мало воде!”
Ове речи, слатке стреле,
Минуше ми груди беле.
Скочи` млада, њему стиго`,
Диго` крчаг, руку диго`.
Рука дркта . . . крчаг доле . . .
Оде на две, на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али где је онај лепи?
Кад би сада опет дош`о,
Ма и овај други прош`о!

МОЛИТВА

Месец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори вељи Боже,
Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Тиу реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Дуом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми Боже јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова
И њу мени ти дарова.

Фала боже на дар ови,
О помози благослови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!

ПУТНИК НА УРАНКУ

Тама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,

Само што се кашто петли,
Само клепка што се чује,
Само с` онде малко светли,
Јер се данак приближује.

Бела зора већ је туна,
Јоште путник један – глај!
Поред стене, поред жбуна
На врлетни стиже крај.

Како стиже, сунце грану,
Светли с` гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:

„Ој, сунашце, што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој, ти небо, штоно рониш
Росне своје сузе на ме,

Ој, ти горо, штоно гајиш
Миле песме, миле `тице,
Ој, ливадо, што се сјајиш
Пуна росе и травице, –

Дôле, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој, изворе – здраво, здраво!

Здраво и ти , момо, туди, –
Да дивна си, селе пуста!
Ходи амо, ход` на груди,
Да т` пољуби браца уста!“

ВРАГОЛИЈЕ

Момак иде враголан,
По гори се шири,
Леп је кано лепи дан
Што кроз гору вири.

А са горе, крај потока,
Стазица се дала,
Једна мома милоока
Ту је рубље прала.

Ал` кад смотри враголана,
Повикала сека:
„Ој, стазице, ој, танана,
Донес` га менека!”

Викну мома, па ти брже
За жбун један зађе,
А момак се чисто трже
И чудо га снађе:

„ Јао мене, и до сада
Шетах ја по горе,
Али не чух још никада
Да славуји зборе!”

Тако рече момак туна,
Па с` млађан захуја
Да он види иза жбуна
Тог чудног славуја.

Ал` и мома из заседе
Поскочила ома –
Бежи, селе, ето беде, –
Бежи мајци дома!

Бежи мома, ману рубље...
Бежи л` дому своме? –
Све у гору бежи дубље,
А момак за њоме.

Бежи мома, до колена
Ноне јој се беле, –
Беле ноне до колена
Момка су занеле:

„Та да имаш крило лако
Да прнеш облаку,
Не би мене, чедо, јàко
Утекла јунаку!”

Па се, млађан, за њом стисну,
Дохвати је саде:
„Јао мене!” она врисну,
Па под липу паде.

О да чудна ваљушкања
По зеленој трави,
О да чудна љуљушкања
Да т` подиђу мрави!

Лаки ветрић осмехну се,
Листак лиска дирну,
Бели данак покрену се
Па кроз липу вирну.

Липа брсне гране шири,
Шапће дану сјајну:
„Вири, дане сјајни, вири,
Али чувај тајну!”

МИНИ КАРАЏИЋ У СПОМЕНИЦУ

Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год хоћу:
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ` звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.

ЦИЦ!

Ал` се небо осмежива,
Ал` се река плави,
А рибарче у чун снива
Јасно к`о на јави.

Он `итнуо удичицу,
Рибицу је стек`о,
Метнуо на `еравицу
Па је тако пек`о.

„Жеравице, де се руди,
немој тако споро“. 
Рибица му веће руди,
Готова је скоро.

Руди риба – јоште мало – 
Сад му је печена, 
Срце му је заиграло:
„Амо сад, милена!

Доле ћемо јàко сести.
Ал` ће да се слади,
Мор`о би` те рибо јести
И да није глади“.

Па је узе, па њом брже
Да примакне к усти,
Чун се љуљну, он се трже, 
Оде санак пусти!

ИЗ ЂАЧКОГ РАСТАНКА

Ој Карловци место моје драго,
Ко детенце дошао сам амо,
Игра беше једино ми благо,
Слатко зва` ја мед и смокву само.
Дете мало – голушаво тиче,
Дође тиче па се ту навиче,
Овде овде де криоце мало
Први пут је сретно огледало,
Испочетка од гране до гране,
Од дрвета једног до другога,
Док је могло крила своја лака
Небу дићи тамо под облака.
Под небо се диго тић и сада,
Ал` весео није ко некада,
Гледа дôле, реку, врело, луга,
Дрва, жбуне, горе и врлети,
Па му с` чине до толико друга,
Са толико успомена свети`,
С киме дане прелепо пробави,
Па и` сада мора да остави.
Тешко му се тешко раставити,
Али шта ће када мора бити.
За њи` срце њему младо туче,
Али нешто на далеко вуче,
Он не може више одолети,
Па се вине и у свет полети.
Ој Карловци лепо л` живе` туде,
Ал` што мора бити нека буде,
Та и мене нешто даље вуче,
Ево пружам свога раја кључе.
Па када би` имо каку жељу,
Једну б` имо само али вељу,
Кад би тако смањао се туди
Да те могу притиснут` на груди,
Та на груди и на своја уста –
Ох жељице ала си ми пуста!
Лака песмо оди ми у помоћ,
Јера ено већ је близу поноћ,
Де пригрли песмо, моја снаго,
Па ижљуби све мило и драго!
...

Ој ви српски витезови,
Ви змајеви, соколови,

Та има вас на `иљаде,
Ал` бројити немам каде,
Та кад би вас све бројио,
Кад би јадан винца пио!
Ој Шубићу,
Јуранићу,
Турске главе
Бе`у траве,
Мачи ваши бритка коса,
Крвца ваша беше роса,
Роса росну, јавор с` диже,
Певац иза њ гусле здеља,
Па бугари што сте били,
Што л` десницом починили,
Дела ваша сунцу равна
Неће скрити нојца тавна.
Ноћи, ноћи, тавна ноћи – 
Ко би Србу у помоћи?
Ој Чупићу, љута гујо,
Ој Ћурчијо, мрки вујо.
Ао Луко,
Турска муко,
Ао Петре,
Пла`и ветре,
Што довати турско море
Па о српске разби горе!
Ој Поцерче, ој Милошу,
Наш соколе, славо мила,
Ал` на славу Турком лошу,
Јер им сломи пуста крила,
Сруши Дрину у дубину
Ону страшну орлушину:
Ви звездице нашег неба,
Што сијасте кô што треба,
Звезде трепте, звезде сјају,
Али данка још не дају,
Ђорђе дође, сунце грану,
А Србији дан освану.
...

Коло, коло
Наоколо,
Виловито,
Пла`овито,

Наплетено,
Навезено,
Окићено,

Зачињено,
Брже, браћо, амо, амо
Да се скупа поиграмо.
Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!
`Рваћане, не од лане
Одувек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
`Де станује живи пламен!
Ао Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште терô?
Ти си кано `итра муња
Што никада не покуња.
Ао Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува.
Ој соколе Далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та са песме из старине
Пуне славе и милине!

Ој Славонче танани,
Банаћане лагани!
Ој Бачвани, здраво, здраво,
Ко ј` у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други `де је Драва,
И сви други тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Ватите се кола тога,
Од вишњег је оно Бога!

(Прва варијанта "Ђачког растанка" коју је Бранко написао на немачком језику као ученик Карловачке гимназије)

Сунце љуби вршак брега, стадо тражи преноћиште, златна буба лист; сјајна коса не сјакти више; осим мојих груди све радосно дише.
О Хелиосу, не спуштај кола(!) да обухватим погледом драго место, да се милим местом још једном насладим. Јер ујутро ја путујем у туђину, и твој златни зрак ће притиснути ватрен пољубац на мене далеко одавде.
Збогом, збогом, мили граде, у коме се Србин уме на крилима на Хеликон да вине! Збогом, бреже, што ово место, Карловце у земљи сремској, то станиште муза, као мати сина притискаш на груди.
Збогом, Дунаве, реко лепа, који ноге овог слатког места запљускујеш сребрним таласом! Збогом, о реко, у чијим сам валовима често расхлађивао жар свог тела и често се, брзином муње, преко чистоте твог зрцала клизао у чуну.

Превео Милан Кашанин

 

ИЗ “ГОЈКА”

Гусле моје, овамоте мало!
Амо и ти, танано гудало,
Да превучем, да мало загудим,
Да ми срцу одлане у грудим`:
Та пуно је и препуно среће,
Чудо дивно што не пукне веће!

Зоро бела, сунце огрејано,
Лисна горо, поље обасјано,
Цвеће мило, росо, бистро врело,
Па ти јоште, моје чедо бело! 
Ко да гледне чарне очи твоје
Па у срцу да му не запоје!

Ао, свете, мио и премио,
Красно ли те вишњи удесио! 
Само, само, да још мрети није!
Ал` већ нека, кад инако није.
Данас, сутра, час ће ударити,
Јарко сунце мени заклонити,
Из руку ми јасне гусле тргнут,
Моје тело под земљицу вргнут;
Ал` што певах неће пропанути,
Након мене хоће останути,
Док се поје, док се винце пије,
Док се коло око свирца вије,
Докле срце за срцем уздише,
Е па дотле, а куда ћу више!