| | | | k | | | |
AEȎ, AO e 28. 03. 1824. ao o - 1. 07. 1853. e
aa aea je jee oj oej e. aje eaaeo ea, ae , eoj eo, o e, oee. ao ea Jea oeo je oa ajeao. oea e ao aea oe ea ea oj, ae eo, oaje e aaa o e, a a e , oae e oeo o a a. ao oa eoo oeo e o ajo, eo oao
oao
oa Jaa ajoa, aja 1822. oe. ao je oe
aoo o o eo Aeja o oje, a e aa,
oja
e. aje, e, e aa e e eaa, o e a o
jea
ee oje e a ao. ao je ao aa
eaa
e Aaj, oj aeeoj, ooo, oj
o oa.
e ao oo o (1830-1832) ea
(1832-1835). ee aoe, ajeo a o aa a ao, ao oa ooa 1835. oe e aoa aj. e aoa oa o 1841. oe. ajo je a, a aa o, a ajo eaj o aa a aoa, a je aa o. oj e, o oo aaa, e a eao je aj. ao je ea, a, , e oa. ea, e je aa aae a ea, oa o 1841. o 1843. oe. e, oa oa, je aa 1843. oe, oja e "a oo e". aje, oea o eoe, o ej ea aa, oe e , je e e a e a ee e. oe 1848. ao, oj oaa eoje, ea, eo aea e o oa, a oo e, e oeje aoe, o. aoe "ee" (1847) aaj aa ea, eo ae e. o e oaa a o o (1851). e (1862) ojaje eo oa oe eoe . oe 1883. aoe o eeee
ea a aoo. e oe oo o je aa oe
a ao, ao je ao ae ae e oeje oja e e a o e ea oe. eooj a ejao jeoaa a eoee ee a eoa aaoa.
Н. Грујичић
О БРАНКУ ИЗ СЕЋАЊА МИНЕ ВУКОМАНОВИЋ КАРАЏИЋ Несталан, као што су обично ђенијалне нарави, бјеше и Бранко, а особито кад је долазило до избора чега да се лати. Данас је с одушевљењем учио медицину, сјутра опет коју апстрактну науку. Данас би нам озбиљно рекао да ће се настанити у Црној Гори, а већ сјутра путује по Средњој Африци – пење се на Ливан – плови по Нилу итд. Па исто тако и сада, у пошљедњим тренутима живота – бјеше у њему сазрела мисао да остави медицину, да се баци на вјештину и да постане сликар. Најприје хтједе у Млетке ради здравља, па онда у Рим да учи. „Доста је мени двије године па да премашим Рубенса” – рећи ће с таквијем поуздањем да му човјек мораде вјеровати. Необузданом, гигантском духу његовом бјеше још мало, те наже опет новијем смјером да ствара, да се и ту уздигне до небескијех висина. – Ко би то могао одмјерити: може бити да би Бранко и ту далеко дотјерао. ЂУРО ДАНИЧИЋ О БРАНКУ Мени се све чини да ће се ова (1847) година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али – ако да Бог – као освитак томе лијепоме данку. Ово сам почео слутити како сам чуо за “Нови Завјет” да се спрема својијем истинитијем видјелом и Србина да обасја. И заиста се моја слутња све више навршује, јер досад различне прилике, и лијепе и доста их, пролетјеше више Срба по небу ведроме. Ја нијесам сад доколан да ти их овдје све набрајам; ако нијеси спавао, ти си их видио, а ако си спавао, мучи се сад и распитуј, не био се лијенити. Али ћу ти једну такву прилику казати коју ми овдје од неколико дана гледамо, а код вас се још не види. Та је прилика: Песме Бранка Радичевића. Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. Осим тога, у овој се књизи на неколико мјеста ударила права наша срећа са несрећом нашом, прави напредак наш са нашом погибли. – Још је у књизи овој језик као суза, чист. Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али “не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство.” Бранково писмо Ђури Даничићу Ђуро Брате, Ево већ два месеца како ми у Загреб писа. Ја сам од то доба био једанпут у Броду, једанпут у Карловцима, једанпут у Вуковару, трипут у Митровици, трипут у Земуну, двапут у Београду, двапут у Руми, де сам и сад. Што ти до сад јоште не одговори ни сам не знам. У Руми 13./8. 848. Кад на ме адресираш додај: Beim Oberstuhirichter Јовани Стојчевић abzugeben.
|
ao ae je o ea aea oj je, eo eeaeo ea,
oej ooo ao jeo. aao je ea
eee e ea e eaa, a ooa e eaa, aee
oa
aa jea ooo a . 
oj je oao
eoa aea, oo aaa, eoa ao.
oee aoe eo je aeoea ea . a oa eea
aea o
oeo aea, a e o ae oaa e oe,
ae,
ea, oea, Ϛeee,
ao ea, eea Aae. 
eoo ao
oo je oe ae oe jeee e
oja je aa e a ee e o aa eea. eo
eaa
oaao
oo e
oe e oje e aeo oo je, o
oo o oaoj a eo aa. eeo je oao oja
oeaa
aao
eao o o , ao oao. oj
ae eoe oeje
a eo ae eoje. A ae eoe
ee a a o jea oeaa a e
oaa
oa. 