СЛОВО ЗАХВАЛНОСТИ БОШКА СУВАЈЏИЋА У ИМЕ ПЕСНИКА НАГРАЂЕНИХ „ПЕЧАТОМ ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ“

Бранко – наш првак и првенац

Бранково коло је манифестација на којој се сваке године обнављају сусрети савремене српске поезије и родоначелнички младог Бранка у Сремским Карловцима.

„Бранко је првак и првенац наш. Првак је као културни борац из Вукове гарде. Првенац је по лирици младој, свежој, народног и човечног духа“, написала је једном приликом Исидора Секулић. И доиста:

Бранко је био првак у ђачкој игри и првенац у лирској радости.

Бранко је био првак у ритму и првенац у мелодији и звуку.

Бранко је био првак у елегији и првенац у сатиричној и алегоријској поеми.

Бранко је изазивао буре у српској књижевности.

Бранко је био бура у српској књижевности.

На Фрушкој Гори од 1883. године почива стражиловска линија наше поезије. Од Црњанског је она месечевим луком посребрена. А од Васка Попе поноћним сунцем злаћена.

Од Бранковог рођења протекло је 195 бурних година. Каква је рецепција Бранкове поезије данас? Можда она постоји само као сведочанство једне епохе? Као реликт прошлости? Ово питање је  постављано и када је поводом стоте годишњице песниковог рођења Павле Поповић припремио за Српску књижевну задругу књигу његових песама у изврсном критичком издању. Скоро сто година касније Бранко је у српској култури животворно и благородно присутан: у Сремским Карловцима, на Стражилову, у Бранковом колу. Али и у историји српске књиже­вно­сти, књижевној критици, антологијама, школским читанкама.

Бранко је био првак и првенац и у форми. Родоначелник српске рома­нтичарске лирике, песничкој будућности завештао је много више епских стихова. Према Павлу Поповићу Пут је „песничка алегорична сатира“ – посве нов „род“ у српској поезији. Бранко је био класично образован песник. Најближи му је ипак био Вук Караџић и народна песма. Не само у певању народним језиком, у распону стихова, у песничкој сензибилности. Народна песма му је била и неисцрпни ре­зервоар тема и мотива, формула и фигура, ритма и звука.

Максимом „Ал' што певах неће пропанути, / Након мене хоће останути“ (Гојко: 21-22), млади Бранко се прикључио романтичарској плејади песника уве­­ре­них у божанску моћ поезије, коју је лапидарно формулисао А. Мицкјевич у исказу: „пе­сма ће преживети“. И овде, на Бранковом колу, у Бранковим Карловцима, сведо­ци смо да је Бранкова песма преживела. Бранкова „песма лакокрила“ (Безимена III: 1).

Бранка смо стално и изнова преиспитивали преиспитујући на тај начин и на­ше ту­ма­че­ње и разумевање поезије. Две деценије после његове смрти појавили су се кри­тички су­дови Лазе Костића, а почетком 20. века и Јована Скерлића. Новембарски број ча­сописа Књижевност из 1953. године донео је сада већ класични есеј Ми­ла­на Кашанина „Између орла и вука“. Сви ови критички приступи само су потврдили и оснажили значај „премјене“ коју је Бранко оличавао у српској поезији.

Тако, између славе и оспоравања, између „орла и вука“ и у 21. веку опстаје овај вечити младић српске лирике. Између оца, Тодора, преводиоца Шилера, басно­писца и библиофила, чиновника који је својом великом библиотеком и љубављу према поезији извео Бранка на пут, и „оца српске књижевности“, Вука, који је том путу дао смисао и правац, кретао се Бранко у свом кратковеком метеор­ском жи­воту.

Стихови Бранкове „Девојке на студенцу“, настали 1843. године, симболички су важни не само због тога што отварају једну песничку судбину већ и по префињености слика и сублимираности лирских осећања, истовремено сензуално-чулних и дечачки невиних: „Ова сублимна слика, чији се прави смисао једва дотакне наших чула, више сугерише него што казује оно дубље, унутрашње у песниковој имагинацији“ (Павле Поповић ).

Бранково коло је сусрет песника са поезијом у њеном суштаственом виду. Богат програм и бројни, пре свега млади учесници, сведоче о значају ове манифестације и о популарности Бранка Радичевића међу младима.

„Печат вароши сремскокарловачке“ Бранковог кола, низом имена добитника, угледом традиције, али и лирским достојанством младости, чини част и обавезује. У име свих добитника ове престижне песничке награде за 2018. годину, овог осунчаног стражиловског признања, захваљујем: Бранковом колу, организаторима,  стручном жирију. Али пре свега песнику лирске радости и сете, љубави и умирања, туге и опомене – Бранку Радичевићу.

У Сремским Карловцима, на Свечаном отварању „Пролећних Бранкових дана 2019“  15. марта, на дан Бранковог рођења, по јулијанском календару.

Бошко Сувајџић