ПЕСНИЧКА ДУША ДРАМСКОГ УМЕТНИКА: Михаило Миша Јанкетић, пријатељ и лауреат Бранковога кола

У протеклих неколико деценија, сваки Мишин долазак на Бранково коло у Сремске Карловце и на Стражилово зрачио је истинском радошћу што се налази у обасјању вечно младог Бранка Радичевића и његових песама. Миша је био жедан поезије и гладан њеног присуства у свакодневном животу. Отуда је Сремске Карловце и Стражилово доживљавао као особена места српске поезије и културе у којима се преображавао у онај део себе који је вапио за апсолутним песничким остварењем, умивао се опипљивим митом српског Сиона и српског Парнаса.  Он се хранио  неусахлим духовним кореном Сремских Карловаца и вечитом свежином Стражилова, и њиховим симболима и природним темељима, које је Бог несебично даривао људима, а ови на махове, упрљани пролазним идеологијама и политикама, запуштали и заборављали.

Био је надахнут овим јединственим културним миљеом на простору Балкана и Европе, а уз то велики поседник знања о поезији и песницима, о књижевности и уметницима, о писмености и култури. Тиме је лакше разумевао и сам живот, његове лепоте и тешкоће, парадоксе и апсурде, у којима се нашао врло рано – као ратно сироче.

Миша Јанкетић је целим бићем волео песнике и умео на врхунски начин да казује поезију, непогрешиве звонколике дикције и заноса. На Бранковом колу стапао је у једно  Бранка и Његоша, Диса и Шантића,  Дучића и Црњанског, Ујевића и Драинца, Б. Петровића и Раичковића, Миљковића и Антића,  а онда Јесењина и Мајаковског, европске и светске песнике, све у звездолико „побратимство лица у свемиру“.

Наступајући на свечаним отварањима Бранковога кола,  или у програмима „Моје уметничко Ја“,  у најстаријој српској гимназији, где се Алексије Радичевић школовао пре непуна два века, Миша Јанкетић је добијао додатни стваралачки замајац за своју инспирацију да уживо казује поезију на месту од култне важности за српску културу и дух. Својом појавом и даром увеличавао је Бранково коло и давао му антологијски значај.

После наступа, разговори  и људикања са Мишом били су ризница нових и ретких доживљаја, коментара и анегдота – никад краја душевном еглену. Све је врхунила ултрасвест о поезији и песницима и њиховом значају у свим временима, са акцентом на вечито младог Бранка и непресахли жубор матерње мелодије у сваком његовом стиху: „Мог живота вир је на увиру.“

Михаило Миша Јанкетић био је прворазредни професионалац и „укроћени“ боем у послу којим се бавио, уметник неприкосновене одговорности и распеваности, креације и става. И кад је у младости, заједно са певачем Томом Здравковићем,  наступао у кафанама фатално казујући поезију наших и иностраних песника, и кад је касније на Стражилову, са Браном Петровићем, Иваном В. Лалићем, Слободаном Ракитићем и другима учествовао на Песничком маратону, Миша је увек,  и у исти мах, сагоревао и попут Феникса васкрсавао на крилима неуништиве Поезије и стражиловског чина певања.  Волео је игру ероса и танастоса, рано је научио њихова правила и законитости, умео је да посаветује друге на ту тему.

Миша Јанкетић је по свему био песник, не само по томе што је студирао и књижевност, и наново читао и проучавао Хомера и нашу епску поезију, већ зато што је и свом глумачком послу прилазио као poeta vates и poeta doctus.  A многобројне награде, међу којима је и „Велика повеља Бранковога кола“ за животно дело, чиниле су га poetom laureatusom. На поменутој Повељи,  уз име Михаила Мише Јанкетића стоји запис: „За надахнути допринос лепоти и моћи  поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића.“

Сремски Карловци, 16. маја 2019.

                                                                                                                       Ненад Грујичић

                           http://brankovokolo.org/galerija?galerija=38