Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

Управо изашла из штампе књига: „ТРЕЋИ КРУГ СНОВА“ НАТАШЕ БУНДАЛО МИКИЋ

slika

Поезија је жива, вечна и младолика – она не умире. Бесловесне су тврдње да је дошао крај песницима и поезији, и да с њима нестају књижевност, уметност и култура. Та врста немоћи у повицима долази поред осталога и као последица убрзаних технолошких иновација које, иако у кратким интервалима једу саме себе, збуњују и фрустрирају један број духовних и књижевних, уметничких и медијских посленика.

     Један од највећих америчких писаца 21. века, Џонатан Френзен, на питање – у којој су мери Интернет и „друштвене мреже“ утицали на књижевност, рекао јасно: „Тај утицај је погубан. Друштвене мреже су обична глупост, губљење времена, а могу бити и врло опасне. Чуди ме што је чак и писцима потребно толико времена да увиде да је тај медиј чиста антитеза свему што представља књижевност. Можда је потребно да прође мало времена, али људи то полако увиђају.“

     Има нешто пре књиге, нешто пре настанка сваког познатог нам медија, а то је таленат, у овом случају – за поезију. Док год постоје људи рођени са талентом за поезију, не треба да се плашимо њеног нестанка. Можда ће сви поменути медији нестати, али та неуништива и примарна,  боголика и здрава  клица људског бића – таленат,  увек ће проналазити решења да антологијска песма (читана, казивана или певана) допре до људи и отпочне живот за сва времена.    

     Највиши облик духовне, а тиме и књижевне писмености остварује се у поезији, у привилегованим капацитетима песничких талената, у прекогнитивним замасима имагинације и визија. Поезија живи и одвија се у матерњем језику, у еросу мелодије и значења сваке речи у контакту и прожимању са другим речима. Она је одувек домаштавала овај свет и предвиђала којим путем ће он кренути, па је тако, још у Хомеровим делима, наслутила појаву технолошких феномена о којима данас говоримо.

     Књижевни живот обилује и свакодневним проблемима, сујетама и чумама, неталентима и пајацима. На књижевној и културној сцени, а тиме и у јавности у целини, потребно је препознати, формирати и сачувати своје Ја, на сопственим леђима носити крст талента који у исти мах поседује и питоме и разуздане силе.  Способност препознавања Јанусових лица талента омогућава песнику да се усавршава и  траје кроз време.

     На самом отварању књиге Трећи круг снова  Наташе Бундало Микић сусрећемо спасоносну песму под називом Имам песму, која предочава стваралачки процес, начин како се „хвата“ епифанија, како се пише, то јест пева: „Кад пожелим да је задржим, запишем/ Да не побегне/ Брзо утрчим у купатило/ Погледам себе у огледалу/ И почнем да рецитујем/ Тако сигурније делујем/ Тако храбро загризем/ То што ми се одједном/ Створило у глави/ Ту песму, неиспевану и крхку/ Пажљиво је придржим међу зубима/ Пажљиво и чврсто у исти мах/ Одлучно погледам у своје очи у огледалу/ И декламујем, декламујем/ Истрчим из купатила/ Хитро до најближе столице/ Уграбим оловку, мали папир/ И на колену/ Бележим, бележим, бележим/ Имам је!

     У једној другој песми, она говори, пак, о проблему недостатка мотива за песму, о немогућности да напише песму: „два месеца не умем/ да напишем песму/ занемела сам/ вративши се/  у оно кармичко гнездо/ у неке топле дугачке руке/ немуштог дрвета“. Песма је често тема самој себи, и то бива сврсисходним, јер се на тај начин преиспитује разлог настајања песме, то јест смисао постојања песника (и човека) на овоме свету. А с друге стране, отвара се потрага за ониричким, за сном и сањарењем, предосећајима, слутњама и визијама.

     Можемо казати и овако – сан је сама поезија. Поред низа функција, сан може бити и својеврсно пророчанство, прикривена порука о неком критичном догађају, прошлом или будућем, где се његово порекло приписује некој небеској сили: „Невероватно светло/ Све је било бело/ Два анђела су ме погледала/ Необично зеленим очима/ И ћутала/ ‒ Нисам још спремна за вас!/ Викнула сам/ И тргла из сна/ Који сам једва чекала/ Да се заврши.“ На једном другом месту песнкиња каже: „Немој бринути/ Узећу књигу/ Између две одaбраћу ону/ Чији су листови као свилена спаваћица/ У којој сам те сањала.“ Овде се књига посматра као извор снова, сањарења и бајколиког маштања, као амајлија која отвара најлепше ониричке светове.

     Постоје Наташини стихови који на дискретно духовит, а лирски начин отварају поље младоликих жеља и заљубљености што прерастају у непресушну љубав: „Да ниси рекла свом сну/ Kако се надаш некој књижевној награди?// Да, то сам сањала онога дана/ Kада ме је први пут испратио/ До наше клупе/ Где сам љубичастим лаком исписала/ Прва слова наших имена/ На дрвету/ Та слова су иста/ Толико блиска/ Колико су се наше душе препознале.

     Наташа Бундало Микић пише и о страховима, о нелагодама, о демонским сенкама у свакодневном животу, у књижевном амбијенту,  чији амблеми и појаве каткад настањују њене снове који јој служе као стваралачка ризница: „У сну ми се јавио Мефисто./ Дуго нисам срела његов поглед,/ Брада му је израсла као чекиње.../ Понижавајући својим прљавим језиком/ Рекао је/ ‒ Остаћеш вечита слушкиња књижевних људи!/ И искезио се попут хијене чији снажни зуби/ Кидају месо и ломе кости/ Трнци су прошли мојим телом/ Али дух ми није сломио/ Вилица се тресла/ Поглед неумољив,/ Одлучно сам одговорила/ ‒ Нећеш се смирити док не умреш/ А радо служим искључиво књижевној речи.

     Однос мушког и женског принципа дат је у конкретним сликама свакодневице, у распону од сентименталног до иронијског, горког и болног: „Никада ниси крив?!/ Само жена/ Увек жена твоја/ Али ничија./ На јави/ Између свађе и слагања/ Не посежем за његовим вратом/ Већ одлазим у купатило/ И дуго плачем.“ Изражена је потреба за љубављу, за андрогински складном пунином једног и другог бића. Али живот режира неочекиване обрте, зјапећу празнину и неспоразуме, а све је пролазност: „Венчани прстен закључан/  У ројал – ковчегу из кога је/ У неком прошлом животу сервиран/ Један тањир,/ Кашика, виљушка и нож.

     И свугде је песма, у свему што се компликује или хармонизује, у свакој дневној, љубавној или душевној ситуацији. Еклатантан пример је песма О кнедлама и поезији, која креће изјавом Роберта Фроста да свака песма започињем кнедлом у грлу:  „А тако волим кнедле/ Оне са шљивама/ Kоје ми је бака правила/ Kада сам била мала/ А мама наследила рецепт.// Данас кнедле никако да направим/ Зато правим песму/ Али већ дуго/ Не могу да напишем праву/ На шта Он каже:/ ‒ То је нормално.//...Замислим се и кажем:/ ‒ Ти ми требаш за песму/ Зар ниси чуо?/ ‒ Знам./ Ево долазим./ У међувремену/ Пристави кнедле.

    У трећој по реду књизи поезије Наташе Бундало Микић, Трећи круг снова,  проналазимо „грозницу“ талента да се испољи и покаже сва своја лица која ће потом бити контролисана духовним краснописом, то јест самосвешћу песникиње да цео процес стварања држи у својим рукама, под својом контролом.  Већ у наслову књиге уочавамо јаке симболе: три, круг и сан. Сан је у овој књизи носилац разноликих симбола. По Јунгу, сан је спонтана и симболичка сапоспознаја несвесног, а по Фројду сан је израз, чак и испуњење потиснуте жеље. Дакле, сан је израз оне менталне делатности која живи у нама, која мисли, осећа, доживљава, умује, на рубу наше свакодневне активности и на свим нивоима, од најбиолошкијег до најдуховијег, а да то и не знамо. 

                                                                                                           

                                                                        (Из рецензије Ненада Грујичића)