НАЈКРУПНИЈИ ДУХОВНИ ГРОЗД

Сремски Карловци, 18. септембар 2019.

Реч Ненада Грујичића поводом „Повеље Града Сремских Карловаца“ - за вишедеценијску мисију посвећену афирмацији Сремских Карловаца, кроз конкретне и континуиране акције Бранковог кола

„Повељу Града Сремских Карловаца“ доживљавам као најкрупнији и најслађи грозд из богатих винограда подно Стражилова, као духовни плод  чије капи вина небески светлуцају у маштарским очима  и распламсавају нове снове и животна прегнућа. Сремски Карловци су и моји и Бранкови, с њима сам створио вертикалу своје биографије и каријере. Свестан сам  привилегије и јединственог пута којим сам досад бродио и настављам да ширим кругове једног особеног животног смисла и путешествија.

Хвала Богу на поклонима којима ме је, ситног и обичног, звездано обасуо у непревазиђеном карловачком и стражиловском амбијенту, у духовном миљеу Мушицкога и Бранка, а ја потом трудио се да другима, младима и старијима, нашима и песницима из света, дарујем што више од те светлости, немерљиву песничку радост и срећу приликом њиховога боравка и наступа на Бранковом колу.

Бранко Радичевић је најчувенији Карловчанин, а да притом није рођен у Сремским Карловцима, већ у Славонском Броду, одакле се с породицом био настанио и у Земуну.  У Карловцима  је живео само шест година,  од своје једанаесте до седамнаесте, где се школовао у најстаријој српској гимназији, па онда у Темишвару и Бечу, одакле су песникови земни остаци, као у каквом античком миту,  пренесени на „рајско Стражилово“.  Данас при помену Бранка одмах помислимо на Сремске Карловце и Стражилово , и обрнуто. То су дивна и крилата чуда која ретке људе и места чине надземнима у нашој стварности.

У своме малом животу, неким вишим промислом нашао сам се у Бранковим Сремским Карловцима, „убавом месту“ између Новога Сада и Београда, на идеалној средокраћи која зрачи чистом поезијом и културом, вером и историјом, и која ми омогућава да, где год се окренем,  отварам магистралне стазе духа,  непресушна надахнућа и афирмацију онога што носим у себи .

Рођен сам у Банату – у Панчеву, живим у Бачкој –  у Новом Саду, а радим у Срему, у Карловцима. Тако својим скромним животним хабитусом обухватам целу Војводину, цео животворни север Србије.  А по очевом и мајчином  корену потичем преко Дрине, из Босанске Крајине. Ране селидбе мојих родитеља по Војводини крунисане су доласком у Шајкаш,  у епицентар славне шајкашке области. Речи крајишник и шајкаш значе исто – граничар.

 У Шајкашу смо направили прву кућу, али је немирни и распевани отац желео да се вратимо Приједор, у његов и мајчин родни простор.  У Поткозарју сам завршио основну и средњу школу, и позлатио своје рано младићство најдубљим фантазмагоричним сликама. Но, необјашњивим преокретом младости, вратио сам се поново у Војводину, сâм, у Нови Сад где сам студирао машинство, па онда књижевност на Филозофском факултету.

Као студент објављујем две песничке књиге и млад добијам „Бранкову награду Матице српске“ и „Печат вароши сремскокарловачке“, што ме је судбински, сада то видим, водило у Бранкове Сремске Карловце.  И после завршеног факултета, одласком у војску у Рашку,  у мојој јединици налазио се војник Бранко Радичевић. Затим, по повратку из војске, незапослен,  у делегацији од шест младих југословенских песника одлазим у Грузију и тамо наилазимо на њиховог младог песника wunderkinda,  који говори двадесет пет језика, и који нам се обраћа рецитујући на српском Бранкову песму „Девојка на студенцу“.  И, по повратку из војске, убрзо, опет неким необјашњивим животним обртима,  добијам посао у Бранковом колу. А да сам био на правом путу, и да се судбина није шалила са мном, много година касније, показао је и датум рођења моје друге супруге –  28. март, што је у ствари рођендан Бранка Радичевића.

Сремске Карловце доживљавам као своје ново родно место, као град мога духовног и животног устоличења и узрастања. Кроз неколико деценија креативног срастања са Сремским Карловцима,  овај чаробни град пригрлио сам као Божји дар, као велику животну и стваралачку предност.