Будимир Дубак: БРАНКО РАДИЧЕВИЋ – ПРОРОК ПОЕЗИЈЕ

Бранко Радичевић је по свему изузетна појава у српској књижевности. Још као гимназијалац се огласио, под утицајем њемачких романтичара и на њиховом језику, а забрујао искон-мелодијом српског језика, подстакнут радом Вука Караџића и надахнут нашом народном поезијом.

            Пјесникови преци су из Црне Горе дошли у ове крајеве. И његов кратки живот био је у знаку сеоба, од Брода у Славонији, гдје је прије 195 година рођен, до Беча, у ком се завршио његов земаљски пут 1853. Имао је и једну посмртну сеобу – од Сан-марксовог гробља до Стражилова. Тридесет година након упокојења испуњен је пјесников аманет да почива на „рајском Стражилову“. У „Ђачком растанку“ назначио је јасно: „Ту нек ми се ладна копа рака, / Ту ће мене земља бити лака“.

            Бранко је безусловно прихватио Вукову реформу и бранио га од противника, који су говорили да би Вуку подигли споменик од крста и вјешала. Бранко им је поручио да „за слепца није сунце!“ За Вуков однос према Бранку Милан Кашанин каже: „Он је Вука познавао, но Вук њега није“.

            Међутим, Његош је у писму Вуку далекосежно оцијенио Бранка. Пише: „Бранко је приличан пролећњему лептиру који лети са цвијета на цвијет: он исто по запуштеној српској ливади ради“.

            Мина Караџић, Бранкова „звезда међу звездицама“, његову појаву је овако доживјела: „Дојако не видјех тијех очију, и тешко их је овдје и видјети... И сјај и израз бјеше им сасвијем необичан, рекла бих надземан, и вјеран тумач пјесничке душе“.

            Ђура Даничић каже за Бранков језик да је „као суза, чист“. А Лаза Костић истиче да у његовој поезији доминирају „Страх од смрти и жива жеља за уживањем“.

            Међу нашим савременим пјесницима најтачније тумачи Бранкову поезију Миодраг Павловић. Назива га пророком поезије, чије „песме воде у неко непомућено златно доба језика и маште“.

            Није Бранко за живота био довољно схваћен од критике и прихваћен од стране читалаца. Он, који је начинио својеврсну синтезу прајезика и искон-мелодије, Вукових „женскијех пјесама“ и сремских и бачких ода љубави и радости живота, тек после смрти ће стећи славу истинског народног пјесника.

            Кључна Бранкова опсесија је РАСТАНАК. Растанак од ђачких дана, од драге, од завичаја, и, најзад, од живота. Све су то само различити видови смрти. У раним пјесмама доминира мотив мртве драге, која се у „Тузи и опомени“ преображава у звук. Тај чудесни звук ће наћи одјеке у Костићевој „Santa Maria della Salute“, Дисовој „Можда спава“ и „Стражилову“ Црњанског.

            Али, Бранкова пјесма, неким тајним путем, среће се са „Гавраном“ и „Анабел Ли“ Едгара Алана Поа. У 46. пјевању вели: „Откако ми не живље више мила; / Са њоме била су се сва весеља / У тавну раку с овог света скрила“.

            Чини се да кључ за разумијевање „Туге и опомене“ налазимо у пјесми „Непознатој“, гдје је драга само сан или магновење. „Никад није вито твоје тело / Рука моја млада обавила“. На крају ноћне самоће „без санка“ долази зора „без осванка“ и излази „Сунце мило, ал без бела данка“. Мртва драга постаје мелодија суморног ноктурна. Баш као у „Тузи и опомени“, гдје за вечерње небо каже: „Пред њиме бија светла нека тама, / И тавнило је свет ми то одвукло, / Баш цео свет, и оставило м’ сама: / Грдоба празна, ја у њој зрно пра’ – “. Сред те самоће, таме и празнине види себе као зрно праха. Тако се свијет мртве драге указује на вечерњем небу, самотном пјеснику.

            Кад је ријеч о раду на „запуштеној српској ливади“ ваља обратити пажњу на Бранкове националне и историјске теме, које често нису биле у видном пољу тумача дјела овог слојевитог пјесника.

            Прије свега у „Ђачком растанку“ налазимо поређење између два Вука – Бранковића и Караџића. Каже: „Ноћ вам дође са Вука једнога, / Данак бели, браћо, са другога. / Онај мишку у гвожђе вам скова, / Овај души вериге раскова“.

            И кад се опрашта с рајем дјетињства и Стражиловом, сјећа се „Српске царевине, / Српске славе, српске госпоштине“. Вели: „Осетих се последњега доба, / Та краснога на Косову гроба“. Дакле, од младих дана он живи са Косовом. Како свједочи његов отац Тодор, желио је Косово да види, говорећи: „Ја желим епос писати али пре нећу ни слова написати докле Косово не видим, Косово на којем је српска слава угашена, слобода изгубљена, а сужањство настало“.

            Бранко је имао посебан однос према Црној Гори, као свом празавичају. У пјесми „Пут“ описује стварање свијета, кад из Божје вреће „испадоше брда свеколика, / Начини се једина гомила, / Начини се она српска дика, / Дика српска, Црна Гора мила“. Па наставља своју апотеозу: „Црна Горо, поносито стење, / Круне српске ти драго камење, / Успомено пребелога данка, / Ког се сећа Србин као санка! / ... Јера овде послије Косова / Сунце српско грануло изнова“.

            Као што видимо, код Бранка контраст између Косова, гдје је „српска слава угашена“ и Црне Горе, у којој је „грануло изнова“ на Косову зашло српско сунце, тако се тај контраст показује и у Прогласу Београдског одбора за пренос Бранкових посмртних остатака, из Беча на Стражилово, 1883. године. У њему пише: „Његуш је сретнији од Бранка, јер његове кости почивају на врху поноситог Ловћена, одакле се далеко унаоколо виде српске земље. Бранко лежи у Бечу, далеко од Стражилова, далеко од Фрушке горе, врела поезије његове“.

            Али, срећа је промјенљива. Његош се после смрти седам пута селио. Гроб су му рушили Аустријанци, Италијани и комунисти, да би га најзад заточили у оном црном зиндану на Ловћену. Тако највећи српски пјесник и митрополит црногорски као сужањ борави у тамници, без крсног обиљежја. А Бранко је тридесет година после смрти дочекао да се врати на „станиште муза“, како назива Стражилово у пјесми „Опроштај од Карловаца“.

            Ево и нас, како у подножју тог вјечног станишта музе српског пјесништва, одајемо почаст његовом бесмртном перу.

            И ово моје слово захвалности за високу част, која ми је указана додјелом награде „Бранко Радичевић“ само је мало приношење једног недостојног српског пјесника из Његошеве и Бранкове Црне Горе.

            Даће Бог да се и она, у овој ери страшној дубоко посрнула, поново удостоји „старе српске славе и госпоштине“ и опет постане „Дика српска, Црна Гора мила“, како је о њој неумрли Бранко пјевао.