У СУСРЕТ НОВОЈ КЊИЗИ РАСТКА ЛОНЧАРА У БРАНКОВОМ КОЛУ

    На „Пролећним Бранковим данима 2020“ појавиће се и бити промовисана друга по реду књига песама Растка Лончара, „Сумоврат“, такође у издању Бранковога кола. Она доноси онај преко потребни стваралачки помак оличен у резултату који, с једне стране,  говори о задржавању препознатљиве и већ освојене у првенцу поетичке матрице, али и, с друге,  о више него очигледном ауторском напретку у вишестепеном  освајању јединства форме и садржаја новог рукописа.

    О новој књизи Растка Лончара, уредник и рецензент књиге Ненад Грујичић поред осталога каже: „Пред нама је изванредна књига која говори да је песник заиста рођен, да заједно са првим овај други корак на савременој српској културној сцени успоставља животну равнотежу и етаблира аутора. То је књига која приређује очекивано изненађење оличено у новим песама  вансеријски талентованог и самосвесног младог песника.

     Већ при овлашном ишчитавању рукописа, примећујемо вишекратно појављивање јунака који се, ни мање ни више, зове Баш-Челик. У овој књизи, он песедује амбивалентна својства, односно, час је самим собом, што иницијално и јесте – мит, јединствен лик из вековне српскоруске бајке (који не излази као победник, што се уобичајено догађа у бајкама, већ страдава), а час сâм песник, алтер его и његов неуништиви језик у дару.

     Дата је нагонска димензија бића, оно што називамо „ид“, по Фројду, као првобитна станица личности, изван времена и простора, која не познаје разум, већ се налази у сфери несвесног и атавистичког, као неартикулисана, дивља енергија, о којој евентуално можемо свести конкретније спознаје на темељу анализе разних асоцијација, снова и поезије саме. Тек у процесима разноврсне диференцијације, „ид“, у додиру са стварношћу, постаје „его“, а овај у нормираном свету – „супер-его“.

      Растко Лончар је написао/испевао своју другу по реду књигу песама и показао да прва није случајно била хваљена и награђивана, чиста и јака, другачија. Ова је још боља и моћнија, животнија и болнија, са култивисанијим обликом заната и свести о поезији и ставарaлачком чину. Онај чувени стих Симе Пандуровића: Сишли смо с ума у сјајан дан, проналази свој судбински одјек у вратоломној Лончаревој кованици сумоврат. Повратак у ум из тог исклизнућа, из те паралелне стварности има креативну снагу и потребу. Понекад је важније од свега кренути за оним одлуталим „ид“ и проџарати своју подсвест. Песник је заиста „кључар амбиснине“, који  поседује крилату моћ да надлети поноре и попут анђела спасе цео свет.“