Нова књига поезије Ненада Грујичића, „Сремскокарловачке терцине“ (Бранково коло, 2020), садржи 80 песама, на 180 страна. У целини посвећена Сремским Карловцима и Стражилову, прохујалим и актуелним временима, незаборавним и свакодневним појавама, личностима и догађајима везаним за овај јединствени културни амбијент.
Песме у књизи испеване су у форми терцине која је веома ретка у српској поезији, а у савременој готово незаступљена. То је облик песме састављен од више терцета повезаних, нарочитим, (верижним) римовањем aba cdc dcd..., која се закључује последњим – издвојеним стихом.Терцина или терца рима (terza rima), трећа рима, настала је у италијанској књижевности из народног терцета („риторнела“).
У писану поезију први је уводи Данте, у стиху једанаестерцу, а потом је преузимају европски песници, нарочито немачки и руски лиричари, у петостопном и шестостопном јамбу, а француски – у чувеном александринцу, дванаестерцу. У јужнословенској књижевности терцину проналазимо у шеснаестом веку, у „Рањином зборнику“, у такозваном „Дубровачком канцонијеру“
У нашој поезији јавља се код Алексе Шантића, повремено и код Тина Ујевића, те код Вељка Петровића, а у модификованом облику и код Симе Пандуровића и Владислава Петковића Disa. Иако је отворена, веома мобилна и лакокрила форма, терцина представља својеврсну „тајну“ и проблем многим песницима, понајпре због троструког римовања.
Подједнако пишући слободан и везан стих, Ненад Грујичић је већ певао у облику терцине (збирка „Цваст“, Просвета, Београд, 1995, 1996) и касније у другим књигама. У „Сремскокарловачким терцинама“, на плану форме, песник проширује и осавремењује стих, тако што песме исписује, сваку понаособ, у одређеном метру, не одступајући од њега, чиме књига постаје својеврсни бедекер кроз разновсне метричке могућности терцине.
Највише песама испевао је у шеснаестерцу, за који је својевремено Драгиша Живковић, пишући о поезији Војислава Илића, рекао да тај веома редак стих представља својеврсни српски хексаметар. Грујичић, потом, терцину, учестало, исписује у дванаестерцу, али и у осмерцу, деветерцу и десетерцу (лирском-симетричном, 5+5, и епском-асимеричном, 4+6). Не зауставља се на томе, већ независне терцине исписује и у шестерцу-седмерцу, једанаестерцу, тринаестерцу, четрнаестерцу и петнаестерцу.
Ова књига песама егземпларно указује на онтолошку разлику између поезије и прозе. Као на длану се види да поезија, као вековна духовна дисциплина, подразумева метричку и музичку структуру стиха, и да без такве елементарне димензије, у великом броју случајева на савременој књижевној сцени, она се указује као проза која глуми поезију, у некаквом, визуелно, суженом облику текста на белини, који би требало тим аспектом да сугерише на то да је у питању поезија. Но, довољно је такве песме у „слободном“ стиху исписати од левог до десног руба странице, па да нестане визуелна превара, и јасно уочити да је то само проза, ако је и то, и ништа више.
Пред нама је књига исписана конкретним и живим искуством песника у свакодневном и вишедеценијском додиру и прожимању са Сремским Карловцима, њиховом јединственим колоритом, лепотом и мистиком. Књига започиње песмом „Годишња доба“, а завршава „Дворском баштом“, где обе терцине сликају природне мене и „дивна чуда“ кроз која Сремски Карловци пролазе током измене четирју годишњих доба.
Циклус „Стражиловски портрети“ доноси четрдесет песама посвећених песницима и уметницима с којима је Ненад Грујичић делио сремскокарловачко и стражиловско искуство на Бранковом колу и шире, а који су напустили овај свет: Стеван Раичковић, Иван В. Лалић, Десанка Максимовић, Мирослав Антић, Весна Парун, Дејан Медаковић, Александар Тишма, Борислав Михајловић Михиз, Борислав Пекић, Милорад Павић, Бошко Петровић, Данило Киш, Владета Јеротић, Бранислав Петровић, Душко Трифуновић, Дејан Медаковић, Живан Сарамандић, Светлана Велмар Јанковић, Мирослав Егерић, Раша Попов, Петар Краљ, Павле Поповић, Раша Ливада, Момир Војводић, Вујица Решин Туцић, Гојко Јањушевић, Даринка Јеврић, Војислав Деспотов, Љиљана Петровић, Раде Томић, Ђорђе Сударски Ред, Симо Елаковић, Оља Ивањицки, Иван Хајтл, Миша Јанкетић, Слободан Костић, Милан Тркуља, Љупко Рачић, Здравко Поповић Гајко и Владимир Јовићевић Јов.
У циклусу „Сремскокарловачке каже“ налазе се песме посвећене чувеним личностима из дубље прошлости Карловаца: Лукијан Мушицки, Алексије Радичевић, Павле Марковић Адамов, Јован Живановић, Владимир Николић, породица Ћирић и други. Затим, песме посвећене трима српским православним црквама у Сремским Карловцима: „ У Саборној цркви Светог Оца Николаја“, „Пред криптом Горње цркве, данас манастира Ваведења Пресвете Богородице“ и „Платан у порти Доње цркве, Светих апостола Петра и Павла“. Затим, ту су песме посвећене чувеном листу „Бранково коло“, животу у Карловачкој гимназији и Карловачкој богословији, те песме о Карловачком миру, „витом ребру“ Бранка Радичевића, карловачким гробљима, Видиковцу, Галерији Милана Кечића“, Хотелу „Боем“ и друге.
Циклус „Вино и песма“ садржи песме посвећене карловачким винима, бермету, берби грожђа, куглофу, карловачкој пијаци, сватовима и друге. У цикусу „Карловачки мотиви“ опевана је позната чесма „Четири лава“, затим ту је песма „Шест карловачких ветрова“, те слике из свакодневице, „Две клупе“, „Човек са три пса“, „Јоргован“, „Голубица на крсту“, „Чамац“ и друго.
Књига „Сремскокарловачке терцине“ биће промовисана на „Пролећним Бранковим данима 2020“, који ће трајати од 15. до 28. марта у Сремским Карловцима и Новом Саду. Такође, књига ће се појавити и на Новосадском салону (сајму) књига почетком марта. Пре четврт века, Ненад Грујичић је, као председник ДКВ-а, заједно са Рашом Перићем, књижевником, и Јовицом Нешином, генералним директором Новосадског сајма, основао „Међународни салон књига“ и „Дане Лазе Костића“ у Новом Саду.
Неколико песама из „Сремскокарловачких терцина“ Ненада Грујичића:
ПЛАТАН У ПОРТИ ДОЊЕ ЦРКВЕ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ,
СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА
Када душа милост тражи, према Доњој цркви кренем,
годинама нисам знао које тајне она крије,
из даљине кад угледам, целим бићем се покренем.
Хвала, душо, што си светлост која моје кости мије,
и што сенку јоште имам док корачам према порти,
ту ме чека бели платан што од света овог није,
три столећа он проноси, струји живот у аорти,
надљудско се знање крије у том стаблу непомичном,
а гране се шире к небу које нашу смртност мотри
да умрви мало звезда у трајање страубично.
Платан многом сведок био, многе часе саслужио,
ту је Петар Први Његош рукоположен званично:
митрополит черногорски, светима се придружио.
Обухватам свето стабло, приљубим се малим телом,
ширим руке – али кратке, но душу сам сву пружио
да је чисти и припрема невидљивим својим велом,
е да бих се просветлио и Господу представио.
Благи ветар почешља ме и помази питателно,
платан с беле своје коре очима се отворио,
и уста се указаше, проговори старац-дрво:
Добро дош’о, земни сине, један нас је Бог створио,
наше душе стреме к њему, ал’ се овде чисте прво.
ЧЕСМА „ЧЕТИРИ ЛАВА“
Када песник, ил’ намерник, на Бранково коло дође,
жедан песме, намах приђе старој чесми да попије
добре воде у градићу стражиловске метаноје.
Промени се све у глави чаролијом поезије
и путник на први поглед заљуби се у тај градац
узнесен у снази духа, културе и историје.
По легенди, осетиш ли поред чесме да си гладан,
а већ пио воде с длана, знак је да ћеш се вратити,
Карловчанком оженити и одвести к себи, мада
може да се случи и то да ћеш овде доселити.
Карловчанке свашта знају уз бакарне чет’ри луле:
једна ће ти врат угристи, друга рану исцелити,
трећа ведром запљуснути као репом од ајкуле,
а четврта – лично муза, суђеница хитрог скока,
у твом крилу већ се гица, спадоше јој и нануле.
И Бранко је овде био, у два у три лака крока
до студенца доходио. А те луле, као фруле,
кад засуше, фрушки ветар са планинског крене бока
да засвири на њих празне – мелодију мóме чуле,
као виле долетеле да напуне крчаг водом.
Ал’ на чесми нигде Бранка, жеље им се ту просуле,
aх, тај живот – као магла: бело вино па са содом,
сремски гулаш, штрудла с маком и бећарац, брацо-роде,
до Дунава с тамбурама, па отпутуј првим бродом,
а већ сутра, тамо негде, пожелећеш да си овде.
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ
Тамо где се сенка под шеширом гради
и лепрша лака подно Стражилова,
знај, на невиђено, о Деси се ради.
Кад песници крену од првога слова
да песму говоре, глас им се промени,
ништа није исто, то природа нова
шири своја крила да стару одмени.
По томе се позна да л’ је неко песник,
и колику пажњу других тада плени.
А наш дневни говор обичан је језик,
и свако га носи као врећу бува,
али овај други песнички је – велик,
по томе што душу свакоме презува.
Кад Десанка своје стихове казује,
грлена јој жица стањи се до ува,
као дете када прве речи кује
мелодијом мајке из Божје утробе.
Тако измењена, принадошле струје,
Десанка се ђипи, па са обе ноге
полети високо као ластавица
и кружећи спусти на нечије роге
да крилом очисти вражје мрље с лица
оном ко и не зна да се све то види
док му ломну душу насељава тмица.
А једном је шешир, к’о ветар са хриди,
полетео с’ чела усред песме плаве
и кружио дуго, да га свако види,
изнад Стражилова и Бранкове главе.
АЛЕКСАНДАР ТИШМА
С рукама на леђима, у лаганој шетњи,
кроз Карловце пролази Александар Тишма
– припази да не будеш човеку на сметњи.
Прва књига песама била му је кичма
за књижевне подвиге и бројне романе,
песник увек успева до прознога писма
да подигне таленат не бројећи дане,
али да прозаисти после првих књига
објављују песничке, то нема, јаране.
Елем, Тишма пролази умивених брига
поред Богословије мраморних скулптура:
Грујичићу, чујте ме, лепа вам је стигма,
Карловци су одувек висока култура,
вама многи завиде на оваквој срећи,
ви можете свакоме вратити кусура,
јер добитак животни био је највећи,
Карловци су премија, небо вам је дало,
али ви сте умели таштини утећи,
многе ваше колеге, а није их мало,
лењи су да потегну из Новога Сада
па да једном недељно, ако им је стало,
егленишу са вама усред овог града
где свака је улица пуна славних стопа.
А онда одједном, јер животом влада,
Тишма нагло поскочи као антилопа:
Јесте ли се женили поново ил’ нисте?
Нисам, драги земљаче, пуна ми је корпа
искуства са женама, скоро све су исте.
Гле, трен посла лепојку, Карловчанку праву,
прође поред писаца као да су бисте,
а Тишма се окрену, бејах ли у праву,
и помену Његоша – то неко записа –
да би мушко са одра окренуло главу
за заносном женскињом еросних обриса.
КАРЛОВАЧКА БЕРБА
Не бере се грожђе тек тако, мој друже,
и не пада оно са небеса сâмо,
око вина треба руке да се пруже,
виноград се чува љубављу и – стално,
око лозе чворци са вранама круже
да обрсте зрна, али ми не дамо,
па терамо тице, да их нема дуже,
помоћу страшила, мреже и сирене,
ветрењаче исто могу да послуже,
ал’ пре свега треба, послушај ти мене,
кад ластари крену и њина коленца,
припазити грожђе – да цваст не увене,
болест племењача из прикрајка пеца
и зато се мора брзо залечити,
за месец-два стиже друга – пепелница,
и на крају трећу мораш приметити,
то је сива трулеж баш кад берба крене,
домаћин је хитно мора истребити,
сачувано грожђе, боје сазревене,
бере се од зоре до прве врућине,
па онда пред сумрак опет се покрене,
и тако данима, у царству милине,
све док се виноград посве не обере,
у Бранково време, почуј мајчин сине,
тамбура са песмом уз бербу се стере,
мелодији жице радују се људи,
у коло ускачу сви са пуно вере,
веселе се вину што се младо буди,
прослављају живот, да не буде смрти,
а песме се оре – боголики људи,
босонога селе игра, коло врти,
коса вије, нога земљу не додира,
тамбур, тамбур, ено неко и упрти
своје лане, па и свирац јаче свира,
пуне каце бриде, обрани су грозди,
грожђебал се спрема, пала прва шира,
у Карловце берба туристе доводи,
три ће дана бити весеља за лека,
можда све то неком иначе не годи,
али тако мора, и биће, и нека,
мада ту се нађе прескупе естраде,
те се та приредба, делом и без шмека,
претвори у дернек све до зоре ране,
па у центру града – разбијене флаше,
пластика и отпад тужну слику граде,
али шта је живот већ слабости наше,
загрлити, пити и лупати боце,
но Карловци нису да се тако праше,
морамо штовати очеве и оце,
јединствено место на Балкану, друже,
где преци духовне подигоше дворце
да тако спасимо ово мало душе.
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије