Јелена Марићевић Балаћ o „Сремскокарловачким терцинама“ Ненада Грујичића

НА ИЗВОРУ СТРАЖИЛОВА

Симболички настављајући стражиловску линију српског песништва, Ненад Грујичић објављује у издању Бранковог кола Сремскокарловачке терцине. Топос Сремских Карловаца отвара у песничкој књизи теме античких инспирација, метафизичких и духовних прожимања, свакодневних, али и, може се рећи, заветних аманета, па и питања задужбинарства. С друге стране, опредељење за стални облик терцине, има утемељење у одабиру теме певања и представља један од интегративних фактора, које песничку зиданицу чине постојаном. Терцине су, наиме, подесне за континуирано казивање или изношење идеја, то јест, како подвлачи Сања Париповић Крчмар, пишући о терцинама Ивана В. Лалића, могу се именовати врпчастим обликом. Такође, једна од интересантних одлика терцине јесте и могућност да се осмотри као парафраза псалма.

То нам сугерише барем две потенцијалне одлике Сремскокарловачких терцина. Прва би указивала на чврсту структуру књиге, коју чини пролошка песма „Годишња доба“ и циклуси „Са извора“, „Карловачки мотиви“, „Сремскокарловачке каже“, „Стражиловски портрети“ и „Вино и песма“. Терцином је песник уланчао не само великане који су обележили историју Сремских Карловаца са значајним песницима и писцима, који су пролазили Стражиловом, већ и свих имених и безимених Карловчана који узгајају грожђе, праве вина, шетају тргом, иду у цркву и на пијацу. Личности које проходе Грујичићевом збирком слажу се попут шеме римовања у терцини. Илити, сви они у оквирима поезије која не познаје категорију пролазности, творе и играју „Бранково коло“, које се обнавља два пута годишње у оквиру истоимене манифестације. Песник у уводној песми каже како „година је цела округла к'о свемир“, па тако и у обнављајућим сликама „Бранковог кола“ имамо огледало тог свемира.

Други аспект који отварају терцине, сагледане као својеврсне парафразе псалама, могу се тицати духовног аспекта збирке, који је најизраженији у циклусу „Са извора“. Успостављајући тематски дијалог са песмом „Запуштени источник“ Војислава Илића, Ненад Грујичић преко лајт-мотива свете воде увезује први циклус песама. Тако у песми „Икона“ лирски субјект најпре долази „до фонтане суве“, а онда одлази на сâм извор: „Попут какве болне ране / усеклина понад млаза, празна мрља од малтера / годинама зјапи глува (...) запуштено свето место, угашена пуста жеља, / икона ту некад била док је сјала јача вера (...) сâм поставих иконицу: лик Јована Крститеља, // заштитника извор-воде са студенца Бранковога“. За разлику од Војислава Илића код кога „запуштени источник“ изазива сањарење и сећање на идилу, за Грујичића ту идилу представља време „јаче вере“, када је постављена првобитна икона на студенцу и које он враћа сопственом иницијативом полагања нове иконе и оглашавањем радосне вести о томе, која је оличена у самој песми. Отуда се, након „Иконе“, нижу као капи са источника, песме „Студенац 'Патријарховац'“, „У Саборној цркви Светог Оца Николаја у Сремским Карловцима“, „Пред криптом Горње цркве у Сремским Карловцима, данас манастира Ваведења Пресвете Богородице“, „Платан у порти Доње цркве сремскокарловачке, Светих апостола Петра и Павла“ и „Голубица на крсту“.

Свако је свето место, апострофирано песмама, обележено и водом и појем псалама, као сигнумом прочишћења, окајања и окрепе душе: „И млаз прсне по шакама, ту славине нема, мајко, / тече језик са небеса испод земље – к'о клијање, / бистри звуци светлост грабе па на лицу букну јако“; „у цркви се миром пуне, свака душа попут зденца“; „голубица пред храм слети, шири крила, златоуха, / отвори се црква сама и зачу се пој псалама“. Са насушном светом водом се, дакле, изједначавају песма, језик и душа, уливајући се у песникову књигу која постаје слика кладенца, као код Кипријана Рачанина: „Речи пророчких оштровидних казивања / што камен распрскавају, / скупљамо као капи из напуњене бездне мора, / и у ову малу књигу, / као у мали кладенац сажимамо. / И могућно није, сами знате, / све море у њ улити / и по ширини пловити корабљем / у студенцу воде будући“. Дух Кипријана Рачанина, који провејава у Грујичићевим стиховима, уједно представља песниково тихо зазивање инспирације, која долази са места, која су саграђена управо у време када је овај песник и иконописац живео (крајем 17. и почетка 18. века), као што је, примера ради, Саборна црква Светог Оца Николаја (1758). Како није могућна материјална обнова културних и духовних тековина, песник покушава да поезијом-кладенцем надахне и подстакне на обнову, која мора отпочети рестаурацијом људског срца.

И не само срца, већ и човечијег ума и памћења, те се тако у „сремскокарловачком кладенцу“ буди најпре дух Алексија Радичевића, а затим и Павла Марковића Адамова, Јована Живановића, Ћирића, Владимира Николића, Лукијана Мушицког, који буди једну интересантну маштарију, према којој у Сремским Карловцима, снажним „као српски Сион“, ничу „универзитетски нови двори“, „по угледу / на немачки град Хајделберг“. На тај начин би топос ове „историјом и културом“ богате вароши сублимисао снагу вере и мудрости.

И сви писци и песници из циклуса „Стражиловски портрети“, које је ујединило „Бранково коло“, поплочали би стазу ка том путу и причестили га аутентичним берметом. Стражилово би, самим тим, постало српски Хеликон, на коме се венчавају „Вино и песма“ последњег циклуса Сремскокарловачких терцина. Вино о којем пева Ненад Грујичић није вино пијанства, већ вино причести и спасења. Оно је црвено „к'о кућна цигла“, зачиње легендарне приче, буди љубав и зато „Карловци нису да се тако праше, / морамо штовати очеве и оце, / јединствено место на Балкану, друже, / где преци духовне подигоше дворце // да тако спасимо ово мало душе“.

Сремски Карловци славни су по свом бермету, од кога „интелект бива јачи“, на душу он „песму качи“, спушта „сладост“ у песму, од њега „проговори метајезик, / од богова метаноја“ и, коначно, „даје капљу бесмртности“. Њега треба „пијуцкати“, тј. пити пажљиво и са свешћу о истинама и надахнућу које буди, баш као у Анакреонтовој песми: „Хајде, немојмо сад више с криком, виком као Скити / уз чашу се забављати, пити, него пијуцкајмо, / красне песме запевајмо!“ То је, дакле, мера која уметнике и песнике дели од пијаница и отуда се и добро вино, попут сремскокарловачког бермета, може изједначити са добром поезијом, Сремскокарловачким терцинама.