Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ИЗАШАО ПЕСНИЧКИ ПРВЕНАЦ МИЛАНА ГРОМОВИЋА

slika

Књига ће бити представљена у септембру  на 49. Бранковом колу ...

Пред нама је књига поезије веома херметичног језика. Но, песме су и даље отворене за интервенције, и готово свака би могла да  представља једну од више варијанти. То је књига еклектичног експеримента који узвраћа „ударцем“ у своме прснућу, у ватромету разноврсних могућности. Све оно што упије као иницијалну енергију за започињање мисије стварања, Громовић прерађује и шири у концентричне кругове поетичких удара.

Као стваралачки искон (огледало) такве акције послужио му је Момчило Настасијевић из чијег манифеста матерње мелодије жели да узме лековите капи за себе. То је онај аспект поезије, који свој рођај не може замислити без такве супстанце. Громовић жели тиме да укаже на свога учитеља, али наставља даље, по своме, и истражује. У родној мелодији Громовић жели да пронађе спас за своју акцију, да у замецима музичког освоји семантичку пунину архаичног, то јест неизрецивог и магијског.

Неко би Громовићев извор тражио чак и у Кодеровој херметичној крајности „прапочетка“, међутим млади поета је успео да се истргне из таквих по њега деликатних негава. У Настасијевићу је нашао пој „фруле“ и „Мораве“, а тиме и фантазмагоричне призоре и сензације личног искуства, које вешто уграђује у ткиво текста, у биће песама, што оживотворује поетичку концепцију.

Има у овој поезији и филозофског говора, оне мисаоности о којој Црњански, да би била поезија, каже да песник у том случају мора дати „тачну слику што спиритуалније“. Без космоло­шких и апо­ка­лип­тич­ких ви­зи­ја ко­је би по­е­зи­ју учи­ни­ле ме­та­фи­зич­ком, те­шко је го­во­ри­ти о бо­га­тој мисаоно­сти. Томе треба додати да таква поезија мора бити импрегнирана одјеком звука који синтетише дионизијско и аполонијско. Дакле, без латентног (или прикривеног) аспекта чистог певања, без душевне мисли у том чину, тешко је поседовати крунисану песму такве провенијенције.

Аутор ових редака, у својој првој књизи поезије,  Матерњи језик, у песми Путовање рекао је ово: „Пут којим идем/ и не осврћем се/ зараза је што законом вјероватноће/ излази/ и прелази/ из свег/ и свачег/ у овакве као што сам ја.// Пут се не враћа у извор муке/ из које почиње / већ гради вјечну Архимедову спиралу/ по којој кружим/ и удаљавам се од центра/ истине коју слутим и назирем/ па је као такву/ овога пута негирам/ и остављам за сљедеће активно путовање!“ У својој песми Архимед спирала Милан Громовић каже: „Једнако удаљавање или приближавање/ Од сопства, тако-битка и зато-битка/ Од мислим, дакле, јесам, постојим/ Рингишпил, карусел, вртуљак/ Чашица течне филозофије/ И спирални вртлог у њој“.

Прва књига поезије Милана Громовића, Спирала, има снажан поетички карактер, и као таква потпуно је остварена. То је првенац међу другима, који делује као нека врста страног тела. Нема данас  оваквих младих и песника уопште. Песнички старт овога аутора припреман је богатој књижевној лабораторији, усавршаван на стеченим знањима из поезије, теорије и историје књижевности. Громовић је poeta doctus који вапи за остварењима poete vatesa. Пред нама је књига која отвара многе перспективе за даље песничке путеве, непоновљива и вредна.

                                                                                                (Из рецензије Ненада Грујичића)