(Ненад Грујичић, „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, Сремски Карловци, 2020)
Након низа објављених дјела, Ненад Грујичић се прихватио задатка да у поезији остави свједочанство о Сремским Карловцима као духовном центру и језгру културне елите која је годинама исијавала своје интелектуално преимућство над осталим нашим крајевима. И било је најприродније да то свједочанство потекне и изађе из пера врсног познаваоца друштвених, посебно културних прилика у том граду, јер је Грујичић још од 1983. године на челу Бранковог кола, културне институције која своје програме одржава у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, и окупља бројне пјеснике, умјетнике, филозофе и културне посленике и поштоваоце не само поезије Бранка Радичевића него и духовног стварања уопште.
Ненад Грујичић отвара своју пјесничку збирку пјесмом „Годишња доба“, посвећеној пролазности живота у коме се смјењују дани „у паклу и рају“, гдје стално траје немир и вјечита сеоба. Али Карловци су „увир светлости и мрака, / о њима се увек нова прича нуди“. Дјелујући и зими и љети као бајка, посебно у вријеме бербе грожђа, „ овај градић безброј красних лица има“.
Књига „Сремскокарловачке терцине“ састоји се из сљедећих циклуса: „Са извора“, „Карловачки мотиви“, „Сремскокарловачке каже“, „Стражиловски портрети“ и „Вино и песма“. Ових пет циклуса, сваки на свој начин, осликавају атмосферу Сремских Карловаца и указују на карактеристичне особине града, Стражилова и околине, те људи који ту живе или су дали својеврстан печат том амбијенту.
Цуклус „Са извора“ отвара се пјесмом „Икона“ која даје збирци молидбени тон а лик Јована Крститеља, „заштитника извор-воде са студенца Бранковога“ обожиће збирку својом светачком моћи. Пјесма „Студенац Патријарховац“ њежна је породична идила у којој пјесник са супругом Миленом и кћерком Даницом прилази студенцу да се окријепе његовом бистром и хладном водом. Сљедећа пјесма У „Саборној цркви Светог оца Николаја“ у Сремским Карловцима ода је цркви која шири „радост благодатну“ и у коју долазе туристи из цијелог свијета. Пјесник је везан за ову богомољу, у којој је крстио ћерку Даницу и у којој прислужује помен оцу Драшку и мајци Стоји, али увијек „такне и траг моштију Арсенија Светог Сремца“., које се налазе у тој цркви.
Значајна је и „Горња црква у Сремским Карловцима, данас Манастир Ваведења Свете Богородице“, гдје је сахрањен патријарх Григорије Бранковић, који је саградио „све што радост чини оку када стигнеш до средишта Kaрловаца”. Ту је сахрањен и Лукијан Богдановић, патријарх кога убише „бечки жбири“. Пјесника инспирише и тровјеки платан у „Доњој цркви“ сремскокарловачкој, која је посвећена светим апостолима Петру и Павлу. Оно што нарочито оставља утисак на пјесника је да је ту рукоположен Петар Први Његош.
У циклусу пјесама „Карловачки мотиви“, Грујичић издваја карактеристичне мотиве везане за Карловце. Ту је и пјесма „Чесма четири лава““ која је својевсна атракција града. Грујичић пјева: „Када песник, ил намерник, на Бранково коло дође, / жедан песме, намах приђе старој чесми да попије / добре воде у градићу стражиловске метаноје.“ Већ тај призор утиче на путника да се на први поглед заљуби у овај град. „И Бранко је овде био, у два три лака крока / до студенца доходио.“ Пјесник дочарава магију чесме „са четири луле“, а ехо пролазности живота уноси меланхолију: „ах, тај живот – као магла; бело вино па са содом, / сремски гулаш, штрудла с маком и бећарац, брацо-роде,/ до Дунава с тамбурама, па отпутуј с првим бродом, / а већ сутра, тамо негде, пожелећеш да си овде.“
У „Сремскокарловачким кажама“ пјесник пјева о истакнутим личностима везаним за Карловце. Ту је на првом мјесту пјесма о Алексију Радичевићу, заправо младом Бранку, који је везан за Карловце једним дијелом свог живота. Лијепа је пјесникова констатација; „Поезија, шта је она, да ли младост што не стари?“ Симбол Карловаца је и Гимназија у том граду којој пјесник посвећује успјелу пјесму пјевајући: „Развила се гимназија, дивно чудо нове зграде, / вавилонски она сија, трећи вијек јој на плећима“. Пјесник се сјећа истакнутих личности које су похађале ту школу као Димитрије Давидовић, Јован Стерија Поповић, патријарх Рајачић а касније Михиз, Дејан Медаковић, Вида Огњеновић и други. Посебно је истакнута атмосфера на Бранковом колу: “...када сваког года крене,/ и у марту и септембру, гимназијски дух се нови / с песницима одасвуда, с гласовима хора прене, /стигао је Радичевић, васкрсла је с вером нада,/ а свечаност на лицима у ореол се одене.“ Грујичић је опјевао и пренос Радичевићевих костију из Беча на Стражилово („Вито ребро“) а централна пјесма тог циклуса је „Бранково коло“, у којој је опјеван подухват Павла Маринковића Адамова да оснује лист „Бранково коло“ (1895-1914).
У циклусу „Стражиловски портерти“, вјештим епитетима Грујичић дочарава разноврсне личности културне елите које су биле гости „Кола“: „Десанка је са шеширом направила свима хлада, /Антић муца, али сева, његов напев народ воли, / а Петровић Брана клеца, шири руке, светом влада...“ Ту су вјешто окарактерисани Иван В. Лалић, Стеван Раичковић, Слободан Ракитић, Светлана Велмар Јанковић, Борислав Пекић, Раша Попов, Душко Трифуновић и други. а пјесник зна да за сваког нађе карактеристичну црту понашања и упечатљив детаљ. Завршни стихови дјелују снажно „песма живот повезује, матерњи је језик саће, /Бранко меда стражиловског при доласку сваком даје.“
У овом циклусу Грујичић се одужио лијепом пјесмом и оснивачу „Кола“ Адамову који је „све имање свога бабе у Бранково дао коло“. Грујичић пјева и о Лукијану Мушицком, али ће споменути и Карловачки мир у XVII вијеку кад се „Турска нашла савијеног војног врата“. Посебно треба истаћи пјесму „Српски Хајлдерберг“ , како би се могли назвати Карловци, али пјесник са жаљењем уочава како ми не знамо да цијенимо своје вриједности, те су тако у Карловцима дали Вуку сасвим малу улицу, „ал је нису уредили, фасада је сва у були, / огуљена, без малтера“. Грујичић на крају иронично пјева: „Ако ли се чудо згоди, и Хајделберг овде крене, / трипут ћу се прекрстити, драгом Богу захвалити / што је ситног , и грешнога, у сузама чуо мене.“
У пјесми „После рата“ Грујичић истиче како су након Другог свјетског рата Карловци сатрвени а „Српска жила духовница режимом је приклештена“. Потресно дјелују завршни стихови пјесме: „Карловци су мученици чија песма са Парнаса / даје веру да остасмо вишим смислом одабрани.“ Пјесма „Алеја песника“ спомиње идеју вајара Јована Солдатовића да се на Стражилову подигне алеја песника и „српском речју да оживи вавилонска кула стара“. Пјесма “Видиковац“ упознаје нас са дилемама које су пратиле пренос Бранковог земног праха из Беча у Карловце а односиле су се на мјесто гдје треба сахранити пјесника. Пресудило је ипак Стражилово и његов Видиковац јер ту „озго поглед као бајка – Карловци су ту на длану“. Такође и споменик Душку Трифуновићу, „фигуре у бронзи“, постављен је на Видиковцу, а земни остаци сахрањени на карловачком гробљу Черат. Душко је годинама долазио на Бранково коло да „наизуст каже риме свога бола“.У пјесми „Карловачка гробља“ Грујичић истиче мисао да би гробље у Карловцима могло бити као париски Пер Лашез, „ал ми Срби не умемо, то је наша трагедија, да чувамо гробна места и земаљски траг песника.“ Тако се многим истакнутим Карловчанима не зна гдје им се налази гробно мјесто.
Велика заслуга Грујичићева је што је овом књигом истакао вриједности Сремских Карловаца, али и оптужио за небригу која доводи до пропадања истакнутих културних институција, у које су појединци улагали не само свој новац него и своје амбиције и жеље да оставе и сачувају вриједности тога града. Таква је и пјесма о Галерији Милана Кечића, која је након смрти свог оснивача запуштена. Пјесма „Стражилово“, сва у динамичном обасјању, повезујући елементе Бранкове поетике исказане љепотама живота, посебно карловачке бербе грожђа, дјевојке са студенца, путника с уранка, лисја које жути и опада, дочарана је раскошним бојама пјесникове причине у којој се јавља Бранко окружен музама. Црњански, апострофиран у моту пјесме, јавља се и на њеном крају крстећи се и не вјерујући у причин који му се указао пред очима.
Најживљи дио књиге су „Стражиловски портрети“ гдје је представљено 40 портрета: пјесника, писаца, сликара, глумаца, оперских пјевача и других заслужних умјетника. Задивљујуће је с колико је импресивних детаља Грујичић приказао свима нама знане личности, али са самосвојном специфичношћу која открива дубину карактера опјеваних као и њихове врлине и мане. Ту је Десанка са својим шеширом, боем и добричина Мирослав Антић, интелектуалац оштрог језика Михиз, Иван В. Лалић који воли да дискутује о необичним формама лирике, ту је Павић један од ријетких прозних писаца који отвори Бранково коло и који је „свестрани човек новог и старог, синестезијски Марко (А)поло“. Ту је и Дејан Медаковић који је „волео Карловце много да велича“, затим Душко Трифуновић тек пристигао из рата, непредвидиви и често мистериозни Раша Попов, пјесник из Македоније Радован Павловски који за „песму живи“. Али ту је и Живан Сарамандић који „тамо где је певао, ницале су обале, / са мора су таласи лупали о хридине,/ нимфе су израњале, арије их спопале“. Па онда Оља Ивањицки „и сликарка, песникиња, дете руских губернија, визионар новог света“. О хришћанским вјечним темама није знао да збори нико тако као Владета Јеротић а пјесму „Santa Maria della Salute“ маестрално је изговарао Петар Краљ на Стражилову, док је Миша Јанкетић одушевљавао својом двоструком улогом глумца и пјесника. Посебно је емоционално обојен портрет Љиљане Петровић, која је својим баршунстим гласом, уз пратњу гитаре, одводила у неке далеке узвишене свјетове. Тешко је и побројати све који су током година увеличали Бранково коло, али ту је и пјесма о Данилу Кишу који због болести није могао доћи. Детаљи Кишовог описа, његове ријечи и општа атмосфера која је окружавала овог нашег генија литературе маестрално су дочарани у Грујичићевој пјесми. Збирку завршава циклус „Вино и песма“ о чувеним карловачким винима и још чувенијим бербама грожђа.
Врстан пјесник Ненад Грујичић објавио је велики број збирки пјесама као и осталих књижевних жанрова. Лауреат најзначајнијих наших књижевних признања, ношен снажним емоцијама и ентузијазмом, о којима све вријеме спољава стваралачку свијест, испјевао је ове лијепе стихове дајући им јединствен и оригиналан тоналитет и многоструку поетску разноврсност. Задивљују вјешто одабрана и луцидна запажања, успјело баратање разноврсним метром старог песничког облика, терцине (веома ријетко коришћене у савременој српској поезији, и уопште), употребом карактеристичних и до гномичности сажетих детаља. То ће, увјерени смо, осјетити и читаоци ове ријетке и значајне књиг
Љиљана ЛУКИЋ
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије