ОРФЕЈСКА СВЕТЛОСТ ДРАГАНА КОЛУНЏИЈЕ

Ненад ГРУЈИЧИЋ

У рано јутро 22. јула јавио ми се Колунџијин син Игор и рекао да је Драган преминуо. Мој драги земљак, угледни српски песник, Драган Колунџија био је чест гост Бранковога кола. Али и један од оних ретких који је беседом о поезији Бранка Радичевића свечано отворио 35. Бранково коло (2006). Том приликом уручено му је високо признање Бранковога кола за укупно песничко стваралаштво, "Статуета Бранка Радичевића" (рад вајара Јована Солдатовића). Затим, Колунџија је добитник и наше престижне награде "Печат вароши сремскокарловачке" 2004. године, заједно с Рашом Поповом. Посебно је волео да наступа на Стражилову, да оде до Бранковог гроба. Начин на који је говорио поезију био је посве особен. Била је то ватра која врца речи и тка озвучену светлост стихова у заносу Драгановог казивања напамет. Све је увек било подређено потпуном срастању бића са тим чином. Био је то ерос речитатива, орфејски вид певања бића које је било прожето фаталистичком радошћу да се живи и пише, афирмише и дарује поезија. Знао је публици да подели папир са шездесетак наслова својих песама и тражи да одаберу коју желе - да је он истог часа посвећено, пентрајући се ка висинама тајни поезије, изговори. Увек је говорио песме наизуст, хипнотишући публику, гледајући је у очи и мамећи у раскошну лепоту кланаца поезије. Било је то чисто песничко казивање, не на глумачки начин, свака песма му је била живота важна. Није постојао такав песник у српској поезији, такав облик предавања највишој енергији матерњега језика. Што би рекао један други поета - то мајка више не рађа. Отишао је маг поезије, празнина после његове сенке је велика на сцени српске поезије, нема више тако, и такве, оригиналне појаве.

О Колунџијиној поезији писао сам више пута. Књигу огледа, есеја и критика "Прокрустова постеља" (1989) отворио сам огледом о његовој поезији, "Златни сјај помрчине". У књизи полемика, есеја и критика, "Полемике и одушци" (2001), објавио сам есеј "Лирик срећног удеса". Објављивао сам текстове о њему у "Политици", " Књижевној речи" и "Летопису Матице српске". У "Антологију српске поезије (1847-2000)" уврстио сам седам песама Драгана Колунџије. Он се томе радовао и звао ме да говорим о њему на промоцијама.

Били су нам се прожели животни таласи због "Књижевних сусрета на Козари." Песничка манифестација у Приједору детерминисана је дневно-политичким оковима, почев од облика организације, који је оптерећен бирократским механизмима и непотребном контролом из главног штаба администрације у граду.

Тако је у једном тренутку Колунџија био непожељан на тој манифестацији, на својој Козари, и то је трајало десет година. У Хагу се нашао млађи Драган Колунџија, песников синовац из Приједора. Песник му је отишао у посету и написао песму о 14 брава на тешким вратима која је требало отворити да би се дошло до оптуженог. По повратку, стари Колунџија је ту песму говорио и у Приједору. То се није допало властима, па уз њихову тада већ уочену сарадњу са западним окупатором да хватају и испоручују оптужене Србе из Поткозарја у Хаг, песнику Колунџији није било места на "Књижевним сусретима на Козари". Није им одговарао из дневно-политичких разлога, ометао је њихов концепт рада. У међувремену млади Драган Колунџија се вратио из Хага, неосуђен, потпуно ослобођен свих оптужби. Живи тихо и анонимно у Приједору. Нико га никад од општинских власти није посетио да упита како је и треба ли му каква помоћ. То је живот и његова, често, суновратна логика без самилости и разумевања. Човек је човеку вук.

Све време сам подсећао Приједор и најширу јавност да је песник Драган Колунџија, рођен на Козари, опевао Козару као нико, неправично и грубо одгурнут из завичаја, да је то школски пример кратковидости локалне власти. То се одвијало тако јер је политика потпуно била усађена у организацију и концепт манифестације. А Драган Колунџија је једини и јединцати српски песник који је на најбољи и најелементарнији начин опевао легендарну Козару а да није, попут многих, упао у патетично клопарање стиховања. Драган је патио и боловао што га Приједор на зове на његову књижевну Козару. Целу деценију трајало је то мучење и понижавање великог српског песника. Наставио сам да се оглашавам и указујем на " случај Колунџија". Ретки притисци на организатора "Књижевних сусрета на Козари", не учестали и јаки, нажалост, стизали су још од тек једног или двојице песника, то није било довољно.

Добио сам награду "Скендер Куленовић" 2005. године, чудом, и то није одговарало неким приједорским општинарима због мојих јавних одбрана Драгана Колунџије. Чак ме нису обавестили да сам постао лауреат, па сам после прочитане вести у штампи, и два дана њихове ћутње, трећег назвао општину - јавио ми се градоначелник Марко Павић. Добио сам неко неуверљиво објашњење, боље казати дневно-политички пекмез размазан по рукама мога саговорника који би се такав, по протоколу, радо руковао са мном.

На Мраковици, на централном наступу на Козари, приликом свечаног уручења награде из руку градоначелника Приједора и председника организационог одбора "Књижевних сусрета", Марка Павића, обраћајући се скупу поменуо сам Колунџију и неправду која се чини према њему. Затим сам прочитао есеј о Скендеру Куленовићу и поему "Покривање куће". Пре наступа Јелене Жигон, замолио сам је да прочита Колунџијину песму " На брег сам из матере пао". Мало се прибојавала, питала ме да ли је то у реду, потврдио сам да јесте, и она је прочитала.

Угледни песници, и после мог и Јелениног наступа, Драганови дугогодишњи пријатељи из Београда и Новог Сада, мукло су ћутали на сцени на Мраковици, на Козари. Шта ли је то у човеку да због ситне привилегије кукавички ћути и бежи од истине?

На ручку на Мраковици, на отвореном, на здравом козарском ваздуху, било је око двадесет људи. Преко пута мене седео је Марко Павић. Поред осталог, поновио сам да је недопустиво да данас нема Драгана Колунџије на Козари и да га треба позивати на манифестацију сваке године. Градоначелник Приједора ми је веома осорно рекао да ће он политички спречити Колунџијин долазак. Затим је устао и отишао на договорени сусрет са америчким амбасадором.

Увече, након моје песничке промоције поводом награде у пуном приједорском позоришту, нећу заборавити, домаћин ме је упутио на вечеру са четири старије библиотекарке у један ресторан на обали Сане. Непрестано су пушиле и дувале дим у колутовима, а ја непушач. Након пола сата уочим да нико од десетак песника позваних на манифестацију не долази у ресторан, нема ни домаћина. Упитам шта се дешава, где су учесници "Књижевних сусрета на Козари", где је домаћин. Добих одговор да су они у "Црвеној сали" у центру града на вечери са градоначелником. Водите ме одмах тамо, рекох запањен. Стигавши у "Црвену салу" - за великим столом са много цвећа, хране и пића, седе сви познати песници и с прочеља - Вера Куленовић, Скендерова супруга, а поред ње празна столица: "Где сте ви, Ненаде, зашто нас остављате и занемарујете?" Прогутао сам кнедлу и сео. Она је додала: "Скендер би се много обрадовао да је вечерас чуо вашу поему Покривање куће."

Прошло је пуних шест година, шест књижевних манифестација, и Колунџија заиста није позиван на Козару. За то време сам се и даље оглашавао и тражио да Приједор престане са игнорисањем Колунџије, најубедљивијег аутора поезије о Козари. Наравно, ни мене нису звали на "Књижевне сусрете" иако сам њихов лауреат, и не само то.

А онда је, како то већ у демонској природи политике стоји, "ојужило" у главама приједорске власти, и по њима, прилике се тако удесиле, да су 2011. године одлучили, камелеонски, да позову већ изнуреног и болешљивог Драгана Колунџију и награде га "Књижевним вијенцем Козаре".

Почетком септембра те године Драган је наступио на Стражилову, на Бранковом колу, а два дана потом примао је награду на Козари. На Стражилову је узбуђено говорио о одласку у Приједор, рекао да ће поменути своју десетогодишњу муку и одбрану која му је долазила с ове стране. Који дан потом пренео ми је Миленко Радивојац, тада директор Музеја Козаре, да је Колунџија, са џемпером пребаченим преко руке, стишан и готови смушен, награду примио из руку Марка Павића. Није рекао ни реч о своме страдању и болу.

Звали су га већ остарелог и слабог здравља потом сваке године на Козару, све до, ево, Драганове смрти.

Јавио ми  прошле године  да је рекао пред новим градоначелником Приједора и већим бројем присутног света да није у реду што ме не зову на Козару и да, поред осталог, имам написану поему "Покривање куће" која се бави старим обичајем из Поткозарја. Нека, рекао сам, биће дана да се оде на Козару.

На вест о смрти Драгана Колунџије, одмах сам написао и објавио текст у листу "Политика", који је он сваки дан куповао и с великом пажњом читао.

Ево и Драганових песама које сам уврстио у "Антологију српске поезије (1847 - 2000)".

 

 ЛЕШНИК

 

Изникла из лобање лета,

сенка се моја о камење треска.

Орлово око над њом дуго шета

док расте небо, вода и леска.

 

Сунчевог острва овде je семе,

овде на песку где се кости саде.

О, ми смо то постојеће племе –

црвени љиљан што у ватру паде!

 

Идиотске игре овде се чују

и од племенитих метала сенке се кују

за јесен која ће да уроди плодовим.

 

Док лежим у врту лета, донеси ми, драга, лешник.

О, ja сам буктиња и светлости споменик!

Ненарушен стојим над црвеним сводом.

 

 

ЉУБАВНА ПЕСМА ИЗ СЕЖАНЕ

 

Док ми се ти смешиш из даљине

и цела земља с тобом, вас две

које имам и љубим,

живот,

док ми се живот смеши, нуди и враћа,

задржају ме на граници.

 

Хоће да виде шта ти доносим.

 

Отварају ми кола: цвеће.

Отварају мотор: цвеће.

Отвараjy једну стаклену куглу за тебе: цвеће.

 

Откад си ушла у мој живот само цвеће.

 

Враћам ти се заувек.

Пртљаг на колима има облик мртвачког сандука.

Отварају сандук: цвеће.

 

Отварају песника Елијара: цвеће.

 

У хаљине што сам ти куповао у 

највећим париским кућама завирују,

али у њима не налазе цвеће, јер их ти још ниси обукла.

 

На граници као на граници живота.

Покажи шта имаш, шта немаш.

 

Отварају један цвет поруменео од жеље да те видим:

у њему Сежана пуна цвећа.

 

Постао сам већ сумњив.

 

Раскриљују ми мантил, капут, кошуљу: цвеће.

 

Можда ће и у груди да завире.

У њима je магаре срећно што je у својој земљи.

Зар не чују како лупа.

 

Хтело би што пре својој љубави.

 

 

СИНОВИ ВАТРЕ

 

Тако ја, с песмом,

ко ти, мајко, с руком,

по Козари, по њима,

сам и с муком.

 

Другови сврате у сан ми.

Разговор болно у цвет:

ко танки млаз у шуми

пређемо живот и свет.

 

Многих нема, jao!

Срца што су се спајала;

на родним њивама

злата што су се одвајала.

 

Болно je испраћен

син низ дебло шљиве.

На грани je скраћен

живот погибије.

 

Сузе, сузе, осмех, осмех.

Видим листало – нема оца.

Видим цветало – нема сестре:

две моје главе на врху коца.

 

Majко, тако ja, у сну,

ca земљом, ca њима;

дуго ме доле себи зову

синови ватре у гробовима.

 

 

ЛЕТО

 

Заспим пред капијом лета. Јун дође.

У башти јабуке од злата. Око се моје

мало отвори. Небо у корпи од грања.

Сан мој – коњ без узде на пропланку крви.

Сиђем му доле и дам му жуту ливаду.

Онда опет заспим. Јул дође. У шуми

сенка окована даном. Око се моје велико отвори.

Срна у цвећу запаљене боровине.

Ja мален. Скоро мрав. Збуњен од игре

белог стада неба ћутим испод жутог врта сунца.

Август дође. Moje мало и велико око отворено.

Коњ који живи негде у мени почиње да пева.

 

 

ЗЛАТО И РОДИТЕЉИ

 

Било нас je седморо браће и сестара:

мoja старија сестра и моја старија

сестра и моја старија сестра.

Moj јачи брат и мој јачи

брат и мој јачи брат.

Десет година у кући – Овчије Руно,

под кровом – Птичија Млекара

Било je и овако и онако.

 

Расли смо уз татине псовке

И мамино – БОГ ТЕ ВИДИО

кад бисмо нешто погрешили.

Било нас je седморо браће и сестара

и било je тешко саставити крај с крајем.

Хтели не хтели понеки пут смо морали

уместо млека, кифли и куваних jaja

јести ca маме месо и перје;

окрпљено и увек чисто,

за ново нисмо знали.

Десет година било нас je седморо,

било нас je једно. Онда сам ja,

да не бих пробудио лепе синовце,

слабе анђеле у крилу моје мајке,

отишао у свет као што се иде у шуму;

са конопцем у руци и секиром на рамену.

 

Одонда помало нестајем.

Жив.

 

 

ВЕЧЕРЊА ПЕСМА

 

И кад увече сиђох у Водичево стар,

не познадох ja дете на путу,

ни врућину дана,

у плућима.

Сјаји огромно чудо у вртовима горе,

мени рече његов сјај:

гледај како коњи везани за звезду

говоре о теби,

говоре о теби.

Гледај и заплачи:

у далекој шуми љубавници леже,

ученици здравља,

и траје младост:

умри ал љуби!

Не познадох ja

(глава моја пала у пламен) –

ни коње, ни љубавнике,

ни то сјајно чудо,

у сватовима, лако.

 

Испод су куће поређане у ружу.

Брда се круне.

Месец зделе чисти.

Твоја сестра

(и овде заплачи)

теби писмо пише.

 

Не познадох ja

(два грома у два ока)

ни брдо, ни зделе,

ни њу која седи ca сузом у руци.

 

 

НА БРЕГ САМ ИЗ МАТЕРЕ ПАО

 

На брег сам

из матере

пао;

и пожар,

и покољ,

и смрт

са њега

угледао.

 

Зашто je

морало доћи

до пољупца

пре него

крвави ветрови

прођу,

сузним те оком

питам,

мајко!

 

Мркла,

полегла

тама

у коју сам

из твоје

лепше

таме пао.

 

P. S. На фотографији Драган Колунџија, говори поезију на Стражилову 2004. године