Један од наших песника који је волео и умео напамет да казује поезију на Стражилову, и другде, био је орфејски кликтави посвећеник стиха, непоновњиви Манојле Гавриловић. 

" /> Сећање на Манојла Гавриловића СТРАЖИЛОВСКИ ПЕСНИК ОРФЕЈСКЕ ЛИРЕ
Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

Сећање на Манојла Гавриловића СТРАЖИЛОВСКИ ПЕСНИК ОРФЕЈСКЕ ЛИРЕ

slika

Један од наших песника који је волео и умео напамет да казује поезију на Стражилову, и другде, био је орфејски кликтави посвећеник стиха, непоновњиви Манојле Гавриловић. Сваки долазак на Бранково коло доживљавао је као највиши облик поетске мисије, као неку врсту причешћа поред земних остатака Бранка Радичевића на Стражилову. Било је неке дечачке удивљености радосно упаљених зеница када би се појавио у Сремским Карловцима и на Стражилову.

Бранка је сматрао својим претком и мером за сопствено песничко путешествије. Тек кад би почео да говори стихове на „Бранковом чардаку“, поред једног или другог споменика Бранку на Стражилову, или пак у Карловачкој гимназији, најстаријој установи те врсте у Срба, неки присутни песници би се „призвали памети“ и почели преиспитивати своје јавне наступе и потом колико-толико усавршавати декламовање стиха. Говорио је Машо као нико, наизуст, као да пије и једе сваку реч, као да се храни латицама и најситнијим честицама матерњега језика.

Манојлe Гавриловић (1945, Бјелуша код Ариља – 2020, Београд), изразити је песник стражиловске линије певања са сликама, призорима и звуцима из сопственог завичајног миљеа, ужичког колорита и мелодијских сензација ране младости која не престаје.  До краја одан српској традицији, предањима и нашем корену, као ретко који савремени песник тако уочљивих тематско-мотивских светова, Гавриловић је још од своје прве књиге „Сунце и кочије“ (1973) засновао поетику по којој је препознатљив и јединствен.

Испеваваши у музици народнога стиха руковет књига поезије, Гавриловић је свој непатворени свет населио лепотама природе и годишњих доба из детињства, у којима се изражава космички образац света. Попут Бранка Радичевића, он слави све што људско око и уво могу захватити, уграђујући у своје песме ликове и амблеме који су незаобилазни у лепезама пансловенског и српског мита и легенде, историје и поезије, духовности и културе. Поред осталих, то су Перун, Хроми вук, Стефан Немања, Свети Сава,  Цар Лазар, Царица Милица, Косовка девојка, Јефимија, Симонида, Старина Новак, Старац Вујадин, Вук и Његош, те Грачаница, Бели и Плави анђео, Божић и Васкрс. Песме о Првом светском рату дубоко су мотивисане породичним одласком тринаесторо Гавриловића у битке и бојеве: „Из две куће у свануће/ кренули су према Церу/ прве звезде да наберу./ С Колубаре носе росу/ да им светли у откосу.“

Манојле Гавриловић је песник кохерентног и заокруженог опуса са освојеном и распеваном поетиком која се не зауставља нити вештачки мења пред помодним понудама времена. Његову поезију од старта подржали су Рашко Димитријевић, Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Владета Кошутић, Никола Милошевић, Драгиша Витошевић, Чедомир Мирковић, Предраг Протић, Ђорђе Јанић, Драган Лакићевић, Тиодор Росић и други. 

С друге стране, неправедно заобилажен и рањаван у сердарско-војводском  дељењу награда на нашој прелестној књижевној сцени, Манојле Гавриловић је и добитник награде Бранковог кола „Печат вароши сремскокарловачке“ за најбољу књигу поезије, „Црна плавет“ (Српска књижевна задруга, 2012).   Веродостојан и непоткупњив лиричар, Манојле Гавриловић заслужено остаје на узвишен начин  уткан у златне нити матерњега језика.

 

                                                                                                                  Ненад Грујичић

                                                                                                                  24. октобар 2020.

  

На фотографији, Манојле Гавриловић 28. марта 2013. године,  у Карловачкој гимназији, приликом свечаног уручења „Печата вароши сремскокарловачке“.

 

                                                                                                  

Манојле Гавриловић

 

 

ИЗ СТАРИХ ОГЊИШТА

 

Из старих огњишта

испод седмог света

чујем љубичицу

у лобањи цвета

 

Из грла свирале

букти млада зова

изникла чекајућ

ратнике из лова

 

Где је била коса

где су биле руке

сада деца купе

дозреле ja6yкe

 

Hoћy земља слуша

чаробна и клета

гласове дечака

испод седмог света

 

Само она може

време да разуме

и силазак лета у

заспале шуме.

 

 

ЦРНИ КОЊАНИЦИ

 

Низ точила и мочила,

црни коњи и црн ветар,

кроз ноћ црну пројездише

Марко, Лазар, Ђорђе, Петар.

 

Низ селишта и пландишта,

кроз трњине и глогиње,

низ ocoja и присоја,

преко пepja и безмерја.

 

Кроз саставке и раставке,

низ растоке и притоке,

преко зденца до jeзeрцa,

све пречице низ речице.

 

Од јаворја до мpaмopja,

кроз јазбине до тазбине,

окићени криком птица

на коњима четворица.

 

Низ уранке и пропланке,

Марко, Лазар, Ђорђе, Петар,

кроз ноћ црну пројездише

црни коњи и црн ветар.

 

 

(Из "Антологије српске поезије 1847-2000" Ненада Грујичића)