Одлазак Амфилохија Радовића: МИТРОПОЛИТ ЧЕРНОГОРСКИ, СВЕТИМА СЕ ПРИДРУЖИО

Пре осамнаест година, у двосатној емисији Телевизије Војводине,посвећеној Светом Сави, учествовали смо митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Весна Чипчић, Софија Љуковчан (модератор) и ја. Митрополит је говорио о Светом Сави као монаху, ја о Сави Немањићу као песнику, Весна казивала његову поезију, а Софија водила програм који је прошао  – дланом о длан.

Пре почетка емисије, митрополит ми је рекао да се управо вратио из Русије и нагласио да  га још држи један особен доживљај:  тамо су цркве и манастири толико огромни и небески пространи да му се у  Црној Гори чине сићушнима и незнатнима.  У славу Божју и једни и други! Поклонио ми је иконицу Сергеја Радоњешког, руског Светог Саве. 

Коју годину потом, са српским песницима одасвуд, био сам гост митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру посвећеном Рођењу Пресвете Богородице. Митрополит Амфилохије био је по свему достојан наследник трона Светог Петра Цетињског.  Корисно је присетити се: Пред олтаром цркве Светих Апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, у народу званој Доња црква,  13. октобра 1784. године хиротонисан је Петар Први Петровић Његош, потоњи Свети Петар Цетињски. И о томе певам у недавно објављеној књизи „Сремскокарловачке терцине“ (Бранково коло, 2020).

                                                                                                                                             Ненад Грујичић

ПЛАТАН У ПОРТИ ДОЊЕ

ЦРКВЕ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ,

СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА

Када душа милост тражи, према Доњој цркви кренем,

годинама нисам знао које тајне она крије,

из даљине кад угледам, целим бићем се покренем.

Хвала, душо, што си светлост која моје кости мије,

и што сенку јоште имам док корачам према порти,

ту ме чека бели платан што од света овог није,

три столећа он проноси, струји живот у аорти,

надљудско се знање крије у том стаблу непомичном,

а гране се шире к небу које нашу смртност мотри

да умрви мало звезда у трајање страубично.

Платан многом сведок био, многе часе саслужио,

ту је Петар Први Његош рукоположен званично:

митрополит черногорски, светима се придружио.

Обухватам свето стабло, приљубим се малим телом,

ширим руке – али кратке, но душу сам сву пружио

да је чисти и припрема невидљивим својим велом,

е да бих се просветлио и Господу представио.

Благи ветар почешља ме и помази питателно,

платан с беле своје коре очима се отворио,

и уста се указаше, проговори старац-дрво:

Добро дош’о, земни сине, један нас је Бог створио,

наше душе стреме к њему, ал’ се овде чисте прво.