У истом дану, напустили су нас Милан Ненадић и Илеана Урсу, песнички брачни пар, пријатељи Бранковога кола, и моји дугогодишњи. Наступали су много пута и били истакнути гости-песници у Сремским Карловцима, на Стражилову, и у Новом Саду. И не само ту, наша друговања у Србији и региону, у Румунији, расцветавају мноштво незаборавних доживљаја и успомена.
Милан Ненадић је 2019. године својом беседом о Алексију Радичевићу свечано отворио 48. Бранково коло. Том приликом уручена му је „Статуета Бранка Радичевића“ (рад Јована Солдатовића), високо признање за укупно песничко дело. Док је читао беседу о Бранковој поезији, низ лице су му засјале сузе. По завршетку рекао ми је да му се срце било стегло и сузе кренуле јер се сетио своје деце, Марије у Румунији и Филипа у Канади, који су били ђаци управо Карловачке гимназије.
Далеке 1971. године, тачно пре пола столећа, Ненадић је постао је лауреат „Печата вароши сремскокарловачке“ (рад Милана Тркуље), заједно са Драгомиром Брајковићем, Миланом Лалићем и Радивојем Шајтинцем. Илеана Урсу добила је „Печат вароши сремскокарловачке“ 1979. године, заједно са Гораном Симићем и мојом маленкошћу.
Пре четврт века, у једном дневном листу, објавио сам есеј о поезији Милана Ненадића, под насловом „Уклети језик“. Доносим део тога текста. Песник Милан Ненадић, још од своје прве књиге „Стефанос“ (Сарајево, 1971), носи печат уклетости, отворени седми печат јединственог песничког талента и несвакидашњег улога у матерњем језику. Овај песник „предсмртних часова“ (Н. Кољевић), као мало који у новијој српској поезији, улаже у песму живу главу. Кад се то каже овако – из рукава, може да личи на фразу. Међутим, Ненадић је појава тога штофа, те судбине: витез уклетости. Али, оне високе, елитне уклетости какву проналазимо код једног Верлена или, пак, Ујевића.
Милан Ненадић је громадни пример славне боемске касте са апсолутном свешћу о поезији. Заметак Ненадићеве лирике налази се још у средњовековним текстовима српских песника и летописаца. Потом се клица развија кроз усмено епско и лирско благо српског језика. Овакав амалгам усредоточује се у духовним проблесцима Гаврила Стефановића Венцловића. Затим се, у добраном луку, изоштрава у поезији Лазе Костића, Диса, Пандуровића и Драинца. Бранко Миљковић је круна тога звездарника. Данас се може казати да Ненадић припада особеном песничком врту где бокоре Раичковић, Б. Петровић, Секулић, Ного, Илић, Сладоје и други.
Стално завејан питањима о смислу и бесмислу, о лому човековом, Ненадић је рана која пева и песмом зацељује пукотине света. Мотив црног заузима кључно место у његовој поезији и углавном је, на симболичној равни, тумачен као матрица и најава смрти, ништавила и несреће. Црна госпа, попут косе над посеченом травом, китила је текстове критичара који су досад писали о Ненадићу. Међутим, црно у овој поезији има и други аспект. Оно је зона искушења после чега долази позитиван видик, као што ноћ навешћује зору. Дакле, црно је катарзични пут преобразбе и ускрснућа: „Потонулим, угљенисаним шумама /Још лута јеленска рика/ И мртав ветар/ као да је жив,/ Витла коленом,/ разноси љубавни зов.“ И код Ненадића мртав ветар, као код Диса, има творачку снагу, дува с гора, и свемир покреће.
У Новом Саду, 7. марта 2021.
Ненад Грујичић
P. S.
У „Антологији српске поезије (1847-2000)“, у издању Бранковога кола (2011, 2012), Милану Ненадићу сам дао значајно место, уврстио сам седам његових песама. Ево једне:
Милан Ненадић
ДА СЕ ОДЕ
Кријем лице, кријем очи,
сузи не дам! –
И сенка се моја кочи
чим прогледам.
Воденице труну, снене:
воде звонке
ко гуштери – залуд пене
низ обронке.
Небо гледа пусто поље –
гледам и ја
где у башти лиже коље
клупко змија.
Бацам земље преко жара,
сипам воде.
дошло време, кућо стара,
да се оде.
А у алманаху „Аух, што живот ушима стриже“ (Нови Сад, 1990),
поводом двадесет година едиције „Стражилово“, уврстио сам и једну песму Илеане Урсу,
без наслова:
Илеана Урсу
•
Неко са једним бледим образом
и застрашујућом мирноћом
рече да се мртви мртвима хране
Неприпремљена тела
дође на мене ред
кажу никад се не зна ко је први
знала сам да у мени се крије
јагње за заваравање звери
а ипак веровах да и сад
и ту
последња сам у реду
На фотографији:
Илеана Урсу и Милан Ненадић, 6. септембра 2019. године,
после Свечаног отварања 48. Бранковог кола у Карловачкој гимназији
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије