Бранково коло има привилегију да „Светски дан поезије“ пада баш у „Пролећне Бранкове дане“ који се увек одвијају од 15. до 28. марта. То су датуми рођења Алексија (Бранка) Радичевића, по старом и новом календару. Дан доласка пролећа, то јест „Светски дан поезије“, 21. март, срећно се, дакле, нашао у радном календару Бранковога кола. Ове године, представићемо и читати поезију грчког песника Наса Вајене и британске песникиње Керол Ен Дафи. Они су добитници наше међународне награде „Бранко Радичевић“ поводом које су им, поред других лауреата, штампане књиге у Бранковом колу на српском језику: Насо Вајена: Песме (2008) и Керол Ен Дафи: Светске жене (2011). За ову прилику, руковет песама можете читати на сајту www.brankovokolo.org.
Белешка о грчком песнику
Насо Вајена родио се 1945. године у Драми, граду у северној Грчкој. Ту је завршио основну школу и три прва разреда гимназије, а 1969. године преселио у Атину. Студирао је на универзитетима у Атини (1963-1968), Риму (1970-1972), Есексу (1972-1973) и Кембриџу, где је докторирао 1978.
Од 1989-1991. био је професор Неохеленске филологије на Универзитету на Криту, а од 1992. године је професор Теорије и Критике књижевности на Универзитету у Атини.
Пише поезију и прозу. Осим девет песничких књига, објавио је и шест књига студија и критика, чиме се уврсио међу најзначајније грчке критичаре данас. Књига Иронични језик добила је 1995. године Државну награду за критику, а Венац за поезију 2004. Сарадник је листова и часопса у Грчкој и иностранству и гост многих универзитета. Превођен је на више језика и награђиван у иностранству.
У новије време, поред осталог, Насо Вајена се занима за истрошеност слободног стиха као јединог модерног просодијског израза: „Ослобађање поетског говора од метричког стиха обележило је двадесети век. Међутим, претерана и и неодговарајућа употреба ове просодије свела је на најмању могућу меру разлику између песничког и свакодневног говора.“ О томе Ксенија Марицки Гађански, поред осталога додаје: „Признајући све повољне и добре стране овако писане поезије, Вајена сматра да је искључива и комотна пракса писања стихова без икаквог реда, без поетског ритма и просодијске оркестрације, довела поезију нашег времена у експресивни ћорсокак.“
Насо Вајена
ЧИСТЕ ЗАВЕСЕ
Љубави које волим и страсти које допуштам:
Врела кафа ујутру.
Читање (што је могуће спорије) новина.
Земља на твојим новим потпетицама.
Море поподне с мало облака.
Каранфили. Много каранфила.
Још:
Шагалов „Човек који скаче над градом“.
Да се пењем старим дрвеним степеништем.
С руком на твојим грудима.
Неке Кавафијеве песме.
Ипак пре свега с руком на твојим грудима.
ПОСТАЊЕ
Нисам добро искористио сву своју таму.
Ни бело које сам нагомилао на груди.
Разбацани облаци лебде у васиони.
Ветар непрестано спушта слеђена сећања.
Погледајмо шта за нас остаје у даљем Стварању.
Ми смо још увек на средини трећег дана.
Управо је почела
Да функционише светлост.
Земља се још није сасвим добро охладила.
А наравно нема ни говора о плавом.
Видим драгога Бога између два крилата
лава како својим длетом урезује тамне корале.
Ти се још ниси родила
ни твоје нежно тело наравно.
Стога ни Еденски врт
нема разлог за постојање.
Нити дивно дрвеће. Ни топле птице.
Ни слатко воће које набрекне и распукне се.
Само се змија креће беспослена.
Ћутљива усред пародије боја.
EXPLANATIONS OF LOVE
Постоји време кад љубав почиње и време кад се
љубав заврши.
Као батерија у транзистору коме недостаје кабл
да се укључи у струју.
Постоји кратки спој два тела.
Дубоке речи. Велике као мостови који повезују
једну половину града са другом.
Плава кошуља коју носи плава жена смешећи се
а ништа испод кошуље.
Смрт чврсто привезана за столицу с марамицом у
устима и лицем у празно.
Постоји тајни рачун који ће не знам после колико
година бити исплаћен.
Зној на челу. Свежина на кожи. Топла замућеност
у зеници ока.
На основу свега овога (и још понечег) могао бих
да кажем шта је заправо љубав.
Два пара преврнутих ципела. Мало нежности.
И шкрипање кревета.
ПАРТИЈА ШАХА
За Косту Стерјопула
Како да те победим.
Играш са мном како хоћеш и узимаш ми
пешаке једног по једног, опкољавајући ми
топове и плашећи ми коње
који туку збуњено на све стране.
Али како да те победим кад се
чак и моја краљица одшуња
и превари ме бесрамно на пољима
с твојим пешацима и ловцима.
Превод са грчког:
Иван Гађански
Ксенија Марицки Гађански
Белешка о британској песникињи
Керол Ен Дафи, песникиња и драмска списатељица, рођена 23. децембра 1955. године у Глазгову, у Шкотској. Студирала филозофију у Енглеској, на универзитету у Ливерпулу. Била је уредник часописа за поезијју „Амбит“ и редовни књижевни критичар у разним листовима и медијима. Живи у Манчестеру где је уметнички директор Школе за креативно писање на универзитету. Објавила је преко двадесет књига поезије, од тога најмаље половину за децу. Приредила је неколико антологија поезије. Добитница угледних награда: Самерсет Мом, Дилан Томас, награда Шкотског уметничког савета (три пута), Форвард, Вајтбред, Т. С. Елиот, Ерик Грегори и друге. Од 2009. до 2019. године, указом Краљице Елизабете носила је титулу „Песник Лауреат“ (Poet Laureate).
Керол Ен Дафи пореклом је Иркиња, рођена у Шкотској, одрасла у Енглеској, у политички освешћеној, али изразито религиозној католичкој породици. У својој поезији редовно обрађује проблем потраге за идентитетом негирајући, притом, и критикујући и политику и религију. Стварне, митске, али и измишљене личности, изопачене људске појаве, Керол Ен Дафи оживљава у својим песничким и драмским текстовима негујући и усавршавајући богато књижевно и интелектуално наслеђе Китса, Чосера, француских егзистенцијалиста, модерниста Паунда и Елиота, те Силвије Плат, али и феминисткиње Анђеле Картер и Адријане Рич, које су имале велики утицај на песникињу. Најпопуларнија књига Керол Ен Дафи су „Светске жене“ (1999), изразито уједначена и компонована, у којој се на ироничан и гротескан начин обрађује теме феминизма, брака, сексуалности и материнства.
ГЂА ФАУСТ
Кренимо по реду –
удала се за Фауста.
упознали се на факсу,
нашли стан, прекинули,
помирили се, венчали,
кредит за кућу узели,
обоје успели,
дипломирали, магистрирали, докторирали.
Радили. Штедели.
Опет се преселили.
Брзи аутомобили. Јахте.
Још једну кућу купили.
Најновије играчке – компјутери,
мобилни. Напредовали.
Преселили се опет. Фаустово лице
поста мудро, похлепно, мало лудо.
Моје – исто.
Заволех тај стил живота,
не живот.
Он заволи славу,
не жену.
Осетих – не љубомору,
Већ хронично иритирање.
Кренула на јогу, t`аi chi,
Fang Shui, терапије, испирање желуца.
А Фауст би се хвалио
на журкама
о профиту
послова на Истоку.
Онда би пожуду своју
таксијем однео у центар града,
најблаже речено,
да се издува, изгуби,
пирује, проводи.
Желео је више.
Дођох кући једне зимске вечери,
Гладна.
Фауст беше горе у радној соби,
на састанку.
Осетих мирис цигаре
демонског, настраног секса, недозвољеног.
Чух Фауста и ту другу особу
како се смеју.
Потом, свет,
како Фауст рече,
рашири своје ноге.
Прво политика –
Посланик, Министар, Премијер, Председник.
Па банке –
офшор, у свету –
и бизнис –
Шеф. Директор. Власник. Тајкун.
Доста? Бис!
Фауст поста кардинал, папа,
Знао више од Бога,
летео брже од звука,
Око света,
ручао,
Ходао по месецу,
играо голф,
запалио дебелу хавану на сунцу.
Послушао шесто чуло –
у паметне бомбе инвестирао,
у патњу,
Фауст оружјем трговао.
Заглибио дубоко, па се извукао.
Купио фарме,
клонирао овце,
сурфао Интернетом
тражећи сличне крелце.
Што се мене тиче,
кренух својим путем,
видех Рим за дан,
тезгарила,
затегла лице,
уградила сифоне,
утегла бутке;
ишла у Кину, Тајланд, Африку,
вратила се, просветљена.
Напунила 40, постила,
апстинирала, веган постала,
па Будиста, 41. прославила.
Ја – плавуша,
риђокоса, бринета, дивљакуша,
лујка, шизика,
побегуља,
повратница.
Фауст беше кући. Минут молим, рече,
синоћ ме задовољавала
виртуелна Јелена Тројанска.
Лице које покрену хиљаду бродова.
Љубио сам те усне. Ствар је у томе –
што потписах пакт
са Мефистом,
Ђавољим потрчком.
Он долази
да узме
што је његово,
да пожње шта посејах.
Због свих ових година
варања,
насртања,
уживања,
ја продадох своју душу.
Чим заврши, зачух
сиктање змије,
окусих зло, познах тај смрад,
док су крљушасте ђавоље руке
гребале
право кроз плочице керамичке
до Фаустових ногу босих
и одвукле њега, који се чудно кезио, право
доле до Пакле.
Дакле,
Фаустовим тестаментом
све ми припало –
јахта,
неколико кућа,
авион, писта,
плен и слично,
богатство –
мени.
C’est la vie.
Кад се разболих,
болеше к'о сам ђаво.
Купих бубрег
картицом,
оздравих.
Још чувам Фаустову тајну –
мудри, лукави, покварени гад
није имао шта да прода.
ТЕТИДА
Смањих се
до величине птице у руци
мушкарца.
Слатка, о, слатка беше
моја песмица
док ме није сустигла његова песница.
Онда учиних ово:
крст албатроса преузех на своја леђа,
уз брдо неба.
Зашто? Да бих пратила лађу.
Али ми крила
поткреса зрикав поглед стреломета.
У куповину кренух за бољим обликом.
Змијским. Величина 42.
Какав промашај!
Савијена у крилу свог кротитеља,
на потиљку
осетих загрљај давитеља.
Затим бејах – рика, канџа, шапа од 25 кила,
месождер у џунгли,
крв зебре:
моја доња вилица.
Златним оком угледах
типа у трави с пушком. Дванаестица.
Потонух кроз под Земље
да бих пливала у мору.
Сирена, ја, велика риба, јегуља, делфин,
кит, морска оперска певачица.
Преко таласа дође рибар –
мреже, олово и удица.
Промених се у
ракуна, скунка, пацова,
твора, слепог миша, ласицу, нерца, хермелина.
Препаратор наоштри сечива.
Осетих смрад формалдехида.
Напуни их све одреда!
Бејах ветар, гас,
топао ваздух, облаке за косу вукох.
Ураганом своје име написах
кад изнебуха
ловац-бомбардер захукта.
Потом се језик мој у пламен претвори,
и пољупци гореше,
ал` младожења азбест носаше.
И тако се мењала, учила,
превртала – или тако би
када дете из мене изби.
ПИГМАЛИОНОВА МЛАДА
Ледена бејах, попут снега, слонове кости ...
Помислих: Таћи ме неће,
али ме додирну.
Он пољуби моје усне камене, хладне.
Лежах , мирна –
као мртва.
Потом настави да
дирка по мермерним очима.
Причао је –
оштре нежности, шта ће ми радити и како.
Речи му беху страшне.
Моје уши – скулптуре,
к`о топ глуве, шкољке.
Ослушнух море.
Заглуших га.
Чух како арлауче.
Доносио ми поклоне, облутке сјајне,
звончиће.
Ни тренула нисам,
нема остала.
Поклањао перле, огрлице и прстење.
Звао их женским дрангулијама.
Лепљивим рукама прелазио преко мог тела.
Измицала нисам,
к`о кип непомична била.
Његови прсти – у мени,
притискивали, стискали.
Модрила нисам.
Он је тражио знаке,
рањеничке значке,
Мастиљаве звезде, замрљане трагове.
Нокти му беху канџе.
Не осташе ожиљци, огреботине, модрице.
На кревет ме ставио,
Целу ноћ брбљао.
Срце моје остало смрзнуто, стаклено.
Његов глас узрујан, подмукао.
Свашта је тртљао.
Зато промених тактику,
Смекшах попут воска свеће,
узвратих пољубац,
Постах податна, попустљива,
почех да јечим,
ја врућа, дивља,
савијала се, гибала, увијала,
хтела дете с њим,
и на крају
вриштала из свег гласа –
све глума беше.
Нисам га видела од тада.
Нестаде без трага.
ГЂА ИКАР
Нисам ни прва ни последња
која на врдашцу стоји
и гледа човека закога сеуда
како свету доказује
да је потпуни, првокласни глупоња.
Превод са енглеског:
Милена Борић
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије