ЗАВРШЕНИ „ПРОЛЕЋНИ БРАНКОВИ ДАНИ 2021“: ОБЕЛЕЖЕН 197. РОЂЕНДАН АЛЕКСИЈА РАДИЧЕВИЋА

Сремски Карловци, 28. март 2021.

Данас је дан рођења Алексија Радичевића, потоњег Бранка, великог песника српског  романтизма. Рођен је у Броду на Сави, то јест у Славонском Броду  пре 197. година. Родни песников град нажалост данас не обележава успомену на Бранка и његове Радичевиће који су у више генерација живели и стварали у том граду. То институционално чини Бранково коло већ пуних педесет година у Сремским Карловцима и Новом Саду. Данас се завршавају „Пролећни Бранкови дани 2021“, који су по традицији и ове године  започели 15. марта, када је по старом календару рођен Бранко Радичевић уочи Светог Алексија, те је тако и добио крштено име.

А много лета касније, 1984. године,  у тада агилној Књижевној заједници Новога Сада, Ненад Грујичић објавио је књигу „Бранко – песник младости“ (тираж. 5000 примерака). Исте године, тадашња Телевизија Нови Сад (у тв-мрежи за целу Југославију), по сценарију Ненада Грујичића (и беседника у емисији), снимила је на Стражилову и у Сремским Карловцима  целовечерњу емисију „Трагом Бранка Радичевића“. Бранкове песме говорио је драмски уметник Тихомир Станић, а режисер емисије био Миленко Гргар. Поред небројених  Грујичићевих прилога у штампи и електронским медијима о Бранку Радичевићу, Стражилову и Сремским Карловцима, можемо издвојити и један документарни из новијег времена, из серијала „Споменици Војводине“ –  „Гроб Бранка Радичевића на Стражилову“ (РТВ, 2011). Ту се Грујичић такође појављује као аутор сценарија и беседник, у режији Милана Белегишанина.

После првог издања књиге „Бранко – песник младости“ Ненада Грујичића,  ново издање, већ наредне, 1985. године,  код истог издавача,  појавило се у 6000 примерака. Потом је уследило издање под називом „Бранко“ 1992. године у Заводу за уџбенике и наставна средства у Београду, у тиражу од 5000 примерака, у славној едицији „Источници“ где су светло дана угледале и књиге о Светом Сави, Његошу, Андрићу, Михаилу Петровићу  Аласу, Десанки Максимовић и другима. Уследила су код истог издавача бројна издања Грујичићеве књиге и даље у великом, за данашње прилике непојамном тиражу. Било је и других издавача који су се на свој начин прихватили штампања ове књиге.

Доносимо есеј Ненада Грујиучића о Бранку и његовој поезији, „Песниково здраво и збогом“, објављен 27. марта 1999. године на првој страни „Културног додатка“ листа Политика. По календарским правилима рачунања времена, у прошлом веку, 27. март  је био датум Бранковога рођења, а у 21. столећу то је 28. март. Есеј је изашао трећи дан по почетку бомбардовања Србије. У „Културном додатку“ истога листа током агресије НАТО пакта, Грујичић је објавио још два прилога, песму „Једначина љубави и смрти“ (такође, на првој страни „Културног додатка“)  и есеј „Слобода и жртва“, посвећен Косову и Метохији.

Дан рођења Алексија Радичевића обележамо дакле есејем о Бранку „Песниково здраво и збогом“ и чувеном Бранковом песмом „Укор“, коју је за ову прилику, и у више ранијих наврата на Бранковом колу певала Катарина Поповић.

ПЕСНИКОВО ЗДРАВО И ЗБОГОМ

Живот и лирика Бранка Радичевића и даље јесу интригантни и нови. Ништа се поводом овога песника не може подразумевати. Његов кратки век, управо, јесте експлозија једне судбине чије факте и просјаје и дан-данас сабирамо и осећамо. Какав то беше Бранков живот?

Пре сто седамдесет пет година, у Броду на Сави, петнаестог марта по старом, а двадесет седмог по новом календару, рођен је велики песник српског романтизма. Сутрадан, Радичевић је крштен, дан уочи св. Алексија по којем и добија име. Тек у Бечу, двадесетак година касније, он ће превести своје име са грчког (Alexios - који брани) на српски језик (Бранко).

Песников отац Тодор Радичевић службовао је у Славонском Броду као цариник „тридесетник”. Мајка Ружа (Михајловић) пореклом је из Вуковара где су се Тодор и она венчали. Радичевићи потичу из „округа крагујевачког” одакле су, под Чарнојевићем, доселили у сремска села Купиново и Кленак. Зна се за Бранковог чукундеду Јефту, прадеду Ђорђа и деду Стевана.

У чувену Карловачку гимназију, заједно са братом Стеваном, Бранко долази 1835. и ту борави до 1841. године када прелази у Темишвар. У Карловачкој гимназији био је најбољи ђак. Никад није батинан. Недељом је певао у цркви. Волео је излете на Стражилово где је посматрао и изучавао биљке и цвеће. Имао је одличан хербаријум. У Сремским Карловцима нико га још не зове Бранко, већ - Аца. Ужива у лепоти Сремских Карловаца, у бербама грожђа, девојачким белинама и песмама.

Млади Аца је волео да вежба гимнастику, и друге терао да исто чине. Често је препливавао Дунав. Неки сматрају да је у хладним таласима навукао туберкулозу, мада су му од исте болести умрли и мајка, брат и сестра Амалија. У гимназији хвале његов калиграфски рукопис.

У Бечу ће, доцније, говорити да жели да иде у Италију да учи сликање. Своју прву песму, која је својеврсни заметак „Ђачког растанка”, као ђак Карловачке гимназије, Бранко је написао на немачком језику који је тада био школски. Касније ће песму на српски језик превести Милан Кашанин и хвалити рани таленат. У Темишвару, пак, 1843. године, Бранко пише своју прву песму на српском језику, „Девојка на студенцу”. У Бечу - многе друге.

Ту је заљубљен у Мину Караџић коју отац не да Бранку. Говорка се да млади песник има нешто са Вуковом женом Аном Краус. У Бечу учи право за које, у једном писму оцу, каже: „Драги татице... учење ме права баш незадовољним чини; кад помислим још три године згрозим се”. Већ болесном песнику, 1851. године, кнез Михаило даје стипендију да учи медицину, узалуд. Бранко изјављује да жели да оде на Косово да напише „епос”. Жеља му се не остварује.

Приликом преноса Бранкових костију из Беча на Стражилово, 1883. године, једно „вито ребро” није сахрањено по други пут. Налази се данас код „скривеног поштоваоца Бранка”. Бранкову прву књигу песама хвали његов „побро” Ђуро Даничић, истичући да „није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић”. Јован Стерија Поповић, под псеудонимом Ј. Забавић, саркастично исмејава ову тврдњу и додаје да је то поезија „непокривене похотљивости, неразборите самопоузданости, бестидне грубости, крајњега незнанства о људима и стварима”. Многи нападају Бранка. У библиотеку Матице српске Бранкова прва књига не улази пуних једанаест година.

Каква је то поезија Бранка Радичевића? Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, те два одломка епских песама. Остало је двадесет осам писама и један одговор на критику. До данас је написано шездесетак музичких композиција на Бранкове стихове.

Ако бисмо, претенциозно, потражили речи у које би, иницијално, легао сав његов песнички свет, онда су то две: здраво и збогом. Семантички кругови ових речи обухватају лице и наличје Бранкове лирике. Први аспект оличен је у здравим и ведрим тренуцима, а други у тмулим и трагичним стањима.

У речи здраво садржан је дионизијски доживљај света, сав у циктавој јарости и сјају, киптећој сили ероса. Реч збогом, пак, носи химеричну опомену, тешку, до депресивних дубина, меланхолију, таму болести, наговештај и потом саму смрт. Славећи живот, песник пева: „Ој, изворе, здраво, здраво.../ Здраво и ти момо туди”. Али, одмах додаје: „Збогом доле, збогом мирисаве... Збогом и ви по њима извори/ Веља сласти када жеца мори”.

Удивљен лепотом постојања, разрогачених и пламтећих зеница, Радичевић опева пантеистички сјај света: „Дивно гора листа”, „Леп је дана огрејак”, затим, „А уз мирис ветрићи уздишу”, „Сунце сјаје, лице отсјајује/ Сукња с’ дигла, нона провирује”, „Она бежи - за њом с’ вини/ Љубни брате, пипни, штини”. А онда, попут винског пехара, златан осмерачки катрен који блиста генијално развијеном еротском сликом: „Ал’ у твоји недри туде/ Окле снега до две груде?/ Чудо, селе, дивно чудо,/ Ала би се млађан грудо”.

Свему овоме, опет, противтежа: „Сам ту самцит на свету широком”, „О зоро моја, зоро без осванка”, „Збогом песме, збогом коло”, „Збогом горе, места моја слатка”. Затим, елегично зазивање краја: „Лисје жути веће по дрвећу/ Лисје жуто доле веће пада/ Зеленога ја више никада/ Видет нећу”. А онда, реквијемски врхунац: „Збогом житку, мој прелепи санче/ Збогом зоро, збогом бели данче,/ Збогом свете, некадањи рају/ Ја сад другом морам ићи крају”.

 Здраво и збогом јесу зглобни замајци Бранкове лирске поезије. Раскршћа где се учетворују спознаје. Ту се сустичу и преливају дан и  ноћ, живот и смрт. Озрцаљен музиком дисања живе крви, Радичевић на највиши трон подиже ритуале дружења и весеља, те вино, девојке и јуначки понос: „Браћо мила, здраво, здраво,/ Вина доста - то је право,/ И момицу белу, једру,/ И пламени мач о бедру”.

Али: „Одох, браћо, збогом мени сада/ Збогом браћо, можда за свакада”. Ако бисмо тражили стихове у којима су „на малом простору” калемљене, а неисписане, речи здраво и збогом, онда су то ови: „Ао, данче, ала си ми бео,/ Још би’ дуго гледати те ’тео” и „Надо моја, ниси ваљда пена”.

Бранкова лирика је роса и пахуља српског језика, његов „осмејак” и суза, „цветак” и „врлетак”. Кроз нити амбивалентног света, Бранко уткива у златну струну духовног и религиозног осећања. Захваљујући Богу на чудесима, на „сунашцу умиљатом” и „силног грома буци”, он каже: „Осим другог овде свега/ Мене створи из ничега”. А затим, молитвено вапећи, додаје: „Да ми како с права пута/ Душа млада не залута”.

Не доживевши ни пуних тридесет година, Радичевић је показао да песнички таленат има надвременску скалу и меру, и да ничим нису омеђени домети таквога дара. Бранкова се лирика пресијава у увек новим семантичким таласима, на зрнцима чистог српског језика и озонског доживљаја.

                                                                                                                                                Ненад Грујичић

                УКОР

                                 Де си, душо, де си, рано?

                                 Де си, данче мио?

                                 Де си, сунце огрејано?

                                 Де си досад био?

                                 Та синоћ се теби млада

                                 Баш зацело нада’!

                                 Сунце зађе – паде тама –

                                 А ја оста’ сама!

                                 Ала љубиш, моје лане,

                                 Ала грлиш славно!

                                 Љуби, грли, док не сване –

                                 Та већ неси давно!

                                 Већ недеља дана прође

                                 Како ми не дође!...

                                 Јао злато, тако т’ Бога,

                                 Та како си мога’?!

                                               Бранко Радичевић