Напустио нас је Влада Јагличић, песник и пријатељ какав се ретко среће. То је оно кад имате прекогнитивну блискост и разумевање, када се посвећено радујете постојању таквога човека, његовом таленту и раду. Биле су то године узвишене сагласности на многе теме, уз непрекидно узајамно уважавање. И када би се учинило да бисте се могли разићи у понечем ситном, и то је био наслућени одраз креативне комплементарности и могућности допуњавања обостраног искуства.
Шестог септембра 2013. године, у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији, Владимир Јагличић је својом беседом о поезији и животу Бранка Радичевића свечано отворио 42. Бранково коло. Он је досад најмлађи песник који је имао ту част, и том приликом, за укупно песничко и књижевно дело, добио високо признање Бранковога кола, „Статуету Бранка Радичевића“. Јагличић је лауреат и нашега престижног „Печата вароши сремскокарловачке“ (1998).
Када се 2011. године у Бранковом колу појавила „Антологија српске поезије (1847-2000)“ , а потом 2012. и друго издање, присуствујући промоцији Влада се насмешио: „Сад ти нико неће моћи казати да ништа не радиш.“ У антологију сам уврстио шест Јагличићевих изврсних песама. Ево једне од њих, „Збогом“:
Не прескочих ни један бездан,
а ево оде пола века.
Где сам то? Нигде. A још не знам
кога то чекам, шта ме чека.
Не тражим савет ума трезна,
нисам одавде, већ из прека.
Ja нисам човек, него звезда,
улогу играм, тек, човека.
Једно ћу време бити с вама,
исти ћу ваздух удисати
и онда — збогом! Ред je на ме.
А кад пожелим да се вратим,
ко тиха реч ћу, духа знамен,
лебдети, јутром, над водама.
А после свечаног отварања 42. Бранковог кола, 2013. године, даривали смо му и примерак управо штампане панораме поезије, „Да доплетем венац започети“, у којој се налази по једна песма младих аутора Бранковога кола у протеклих четврт века, рекао је: „Овом књигом увео си их у српску књижевност, надам се да су тога свесни.“
И Јагличић је антологичар. И то какав! Писао сам о његовом цветнику „Када будемо трава“ (Слово, Врбас, 1988) и – о његовој поезији. Било је то управо те, 1998. године, дан уочи Бранковог рођендана по старом календару, 14. марта. Тад се појавио приказ „Опклада са временом“ у „Културном додатку“ листа Политика. Тих година, више од деценије, био сам редовни сарадник „Културног додатка“. Ево тек дела из тог текста о Јагличићевој антологији која је обухватила српске песнике рођене после 1945. године:
„Песник, есејиста, критичар, преводилац, полемичар и антологичар Владимир Јагличић представља вредну и темељну, посвећену и жучну фигуру чија појава на српској књижевној сцени све више добија обрисе изразите индивидуалности која нема никаквих предрасуда спрам литерарног естаблишмента. За разлику од камелеонских увијача, он храбро износи на видело своје књижевне идеје, увиде и резултате. Као да је већ живео књижевни живот, он познаје и афирмише његове судбинске законитости. Јагличићево кретање по ивици жилета непоновљив је улог од којег се вртоглаво множе освојена поља и коте.“
А о самој антологији, поред осталога, рекао сам и ово: „Приређивач антологије свој предговор започиње констатацијом (ставом) да је српску поезију двадесетог века обележио везан стих, са паузом од три деценије (пета, шеста и седма са Попом и Павловићем) које нису успеле да га загасе, већ се он чак и обновио са Раичковићем, Лалићем, Симовићем, Ракитићем, Б. Петровићем и, додајмо, Миљковићем, Тимотијевићем, Данојлићем и Б. Радовићем. Заправо, Владимир Јагличић отвара већ раније гдегде започету полемику с Миодрагом Павловићем и његовом Антологијом српског песништва. Он признаје Павловићу изузетан истраживачки рад, којим је покрио српски средњи век, али му замера на великим омашкама. На пример, прескочена је у целини српска дубровачка поезија! Затим, слабо су представљени Гаврил Стефановић Венцловић, Лукијан Мушицки, рђаво су прошли Ђура Јакшић, Бранко Радичевић, Милан Ракић, Лаза Костић, Кодер, Сарајлија, Душан Васиљев, нема Јована Илића, Милорада Митровића, нема Луковића, Светислава Стефановића, Војислава Илића Млађег, Драгољуба Филиповића, Данице Марковић, Королије... и тако даље. Једна од највећих Јагличићевих замерки Павловићу гласи: А онда, одједном, Васко Попа, са двадесетак песама! На основу чега? Одговор на ово и друга питања захтеваће од Јагличића да приступи састављању антологије целокупног српског песништва чији би поговор и садржај укључивали и досадашње његове храбре опаске и запажања.“ Тако сам тада писао о овом јединственом књижевнику, несвакидашњем песнику најпре, а онда и врсном и вредном преводиоцу са руског, француског и енглеског језика, оригиналном есејисти, бесомпромисном критичару, магичном прозаисти, храбром антологичару и свему другом, креативном, у раскошној лепези његових духовних дарова.
О Јагличићевој поезији, а поводом његове пете књиге, Усамљени путник, написао сам том приликом и ово: „Ова књига је прворазредни зборник версификацијских вештина на српском језику, обиље могућности које везан стих и рима могу да изнедре. Све песме састављене су од шеснаест стихова, односно, од четири катрена слепљена у визуелну целину. Дата је форма коју ће песник диљем рукописа стално динамизовати и испитивати њене могућности. Наиме, у оквиру ових тетра-катренских песама, Јагличић стално мења дужину стиха, односно, испитује семантичке распоне метричких целина. Тако је ова књига насељена готово свим деликатним облицима стиха. У даху читамо цепидлачки тачно организоване песме, понајпре, у једанаестерцу и деветерцу, затим, у четрнаестерцу, дванаестерцу, осмерцу (симетричном и асиметричном), седмерцу и шестерцу, а ту је и симетрични десетерац. Нису изостали ни стихови исписани у хексаметру. Затичемо и мањи број песама мешовитих стихова. Рима је увек укрштена, гдегде обгрљена и парна. Напросто, светковина поезије. Дисциплина која пева!“
Владимир Јагличић дошао је пре осам година на 42. Бранково коло сетан и ћутљив, или се тако само чинило, изгледао је слабашно и уморно. Међутим, када је почео да чита свој свечани есеј, преобразио се у личност која живи за то што говори и која је потпуно свесна привилегије да се налази у најстаријој српској гимназији где се Алексије Радичевић школовао од 1835. до 1841. одине. Била је то беседа која је донела потпуно нове погледе и увиде. Поред осталога, Владимир Јагличић је рекао:
„Српска књижевност је нешто више од саме литературе. Она није само потрага за лепом речју, већ и за смислом, опстанком, пореклом појединца и народа, везом између наизглед неповезаних светова, превазилажењем, чак и укидањем смрти. Зато је тежила саборном духу окупљања не само свог, већ и других народа и култура. Зар је случајност то што многи околни народи користе српски језик у свакодневном свом животу? То се не може прописати, већ говори о ванредним могућностима тог језика, од народског до академског. Таква пријемчивост је и могла изнедрити једну културу која се прелива ван своје просторне и бројчане ограничености, са уверењем да је управо она наш главни допринос себи и свету. То живота и кошта и вреди. Наша књижевност је, преко најбољих својих представника рано предосећајући физичку кончину тела и ограниченост материјалистичког погледа на свет, отварала поглед ка ширим и дубљим увидима. Бранко Радичевић се са својим књижевним делом лако може препознати у таквим, смелим, уверењима и тежњама:
И гусле ће у раку хлађану(...)
(...) ал што певах неће у гроб сићи.
То је једна тврдокорност, истрајност, непоткупљивост. То је одрешитост хагеновски спаљених бродова иза себе, после које се мора што се мора. Можда је таква једна мисија немогућа, можда је илузија, али далеко стварнија од стварности. Није ли и зато наша култура, преко својих најбољих представника, зрачила као најјачи стожер који је повезивао људе у најтежим временима, не дозвољавајући им да клону и предају се, чак и онда када су се сви путеви склапали у безизлаз. Тако је било пре Бранка, тако је било у Бранково време - и данас је тако.
Бранко Радичевић је младост српске поезије која не уме остарити. Младост која људе позива на братски окуп, али и која се, на врхунцу цвасти, сетно осамљује с предосећањем ранога вењења. Та два путића пробила су стражиловски пут нашега песништва. На том путу самотан човек под звездама може ишетати у сутон, на том путу људи се могу хватати у коло.“
Био је и – отишао Владимир Јагличић, као што ћемо и сви ми на овоме свету, пролазном и опсенарском, бити и отићи. Велики српски песник и писац неумољивог талента, аутор обимног опуса за сва времена, мађионичар књижевних вештина и лепота, којима нема краја. Човек са чистим образом, поштењем и честитошћу, истински родољуб, зналац универзалних законитости живота и света, и односа међу људима, човек и песник за кога није било тајни у сменама годишњих доба.
Сремски Карловци - Нови Сад, 10. април 2021.
Ненад Грујичић
На фотографији: Владимир Јагличић, 6. септембра 2013. године,
испред споменика Бранку Радичевићу у дворишту Карловачке гимназије.
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије