НА РАЈСКОМ СТРАЖИЛОВУ 1985.

Писати књигу поводом јубиларног 50. Бранковог кола а не имати Стражилово међу највећим приоритетима, потпуно је немогуће. На Стражилову су се догађале и догађају за песнике и уметнике најузвишеније ствари и доживљаји за памћење. Доћи на Стражилово током одржавања Бранковога кола је привилегија првога реда, ходочашће Бранку у част и српском Парнасу, песничком Олимпу наше културе. Тај чин оплемењује и оправдава разлоге песничког и уметничког стваралаштва, културне и духовне мисије на овоме свету.  

С друге стране, друштвена заједница, то јест држава, требало би коначно да уреди Стражилово по мери његовога културног значаја и лепоте. Један хотел-центар, који би имао и уређен простор (унутра и вани) за садржаје из сфере врхунске културе, а уз још пре пола века предложену Алеју песника, било би то за почетак изврсно, мера прохујалом времену и ономе које долази. Један карловачки пријатељ рече ми да би коначно требало подићи близу Бранка споменик Милошу Црњанском за кога врсни стручњаци кажу да је уствари сремски песник – из Баната. Понајпре због антологијске поеме Стражилово, али и због много тога другог важног.

Када би се Стражилово, на пример, налазило у Словенији, наша јужнословенска браћа и те како би знала како да уреде и преподобе Бранково Стражилово. Морамо бити бољи од многих, способнији, врхунски креативни, са визијом која нема премца, јер то што нам је са Стражиловом и Бранком дао Бог представља велику реткост у овом делу Европе, а човеку припада да то препозна и не изда.

Преда мном је фотографија из 7. септембра 1985. године, 14. Бранково коло.  Те године манифестацију је својом беседом о Радичевићу свечано отворио је Драгутин Тадијановић. Поред њега и његове супруге Јеле, и мене младог домаћина, ту су песници и уметници: Весна Парун, Даринка Јеврић, Мира Алечковић, Јадранка Стојаковић, Слободан Ракитић, Мирјана Вукојчић, Бранка Цвитковић (драмска уметница из Загреба, представница „Горановог прољећа“), Марко Дамјановић (директор луковдолске песничке манифестације у славу Ивана Горана Ковачића) са својим сарадницима, те Стеван Тонтић, Синан Гуџевић, Ранко Рисојевић, Милош Комадина, Братислав Милановић, Милан Плетел (режисер Бранковог кола), Рада Петронијевић (секретарица Бранковог кола) са сарадницом Весном, представници медија и други. Ту још недостају Јосип Пејаковић и Дара Секулић, који су закаснили на традиционални чин  јутарњег полагања цвећа на Бранков гроб, али су зато нешто касније наступили у подножју Стражилова, поред „Бранковог чардака“.

Гледајући ову фотографију, где нико не носи маску, и нема тзв. телесне дистанце, схватам да сам, што се тога чуда тиче,  живео у анђеоским временима. Данас је тешко направити овакав фото-снимак, заправо, организовати слично наступање песника и уметника, човека уз човека, јер – то није препоручљиво, еј?! Демонска времена, Бранко! И то растужује, али и мотивише да се не предамо. Овај свет хрли у недођију, вели мој комшија с терасе, који не испушта цигар из уста. Ништа ово не ваља, човечанство је пукло, вели комшиница с децом на степеницама, нагло остарила за ових годину дана.

Диљем планете дневно-политичка бирократија дели лекције, и слободу на кашичицу,  а интелектуалци и – други начитани људи,  ћуте, као на поводцу. Али, наш неумрли Бранко, песник за сва времена, рече: „Надо моја, ниси ваљда пена!“ Кад човек замути и искомпликује себи и свима другима живот, онда само свемогући Бог може да помогне. То рече неки дан и песникиња Дајана Петровић: „Ово је време  неко планирао. Али истински верујем да је Господња прва и последња, те уздајући се у Њега, можда милошћу избегнемо вечну трагедију, надам се.“

А угледни Карловчанин, власник „Музеја пчеларства“ и  „Винске куће“, потомак чувенога Јована Живановића, српског филолога и зачетника модерног пчеларства, рече ми да за ове тешке прилике има једна народна: „Свако зло за своје добро.“ И настави –  о новим, младим људима који у великом броју подно Стражилова, око Сремских Карловаца, уређују запуштене викендице, копају бунаре, граде нове куће. Заборавили смо, повредили и понизили природу, дошао је тренутак да исправимо своје препотентно и ружно понашање према животу.

Елем, у она времена, кад смо се на Стражилову окупљали један до другога, грлећи се и песнички љубећи, настала је и ова фотографија о којој зборим. Ту је споменик Бранку Радичевићу подигнут пре тачно стотину година – 1885. године, два лета после преноса песникових земних остатака из Беча на Стражилово, рад београдског архитекте Светозара Ивачковића, родом из Баната. Потребне радове извео је каменорезац Петар Китузи.  На пирамидалном делу споменика стоји натпис златним словима: Бранку – српски народ. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од стеновитих коцака са планина из географских предела где живи српски народ: Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки Брег, Велебит, Авала и Фрушка Гора.

Новосадски лист Застава, поред осталих,  у првој половини 1883. године,  готово целином свога садржаја, непрестано је писао и афирмисао  потребу и значај преноса Бранка из Беча на Стражилово, што је допринело одличној организацији и великом броју приложника. Павле Марковић Адамов био је на челу Организационог одбора. А данас, у овим временима,  прилика је да у име Бранковога кола захвалимо и господину Миодрагу Радуловачком (1930-2014), српском професору из Америке,  што је пре десет година материјално помогао да надгробни споменик Бранку Радичевићу буде рестаурисан.

Вратимо се 14. Бранковом колу, стотину година после друге Бранкове сахране. Шестог септембра 1985. године, у 11 часова, у свечаној сали Карловачке гимназије, манифестацију је, како већ рекосмо,  отворио Драгутин Тадијановић, песник и академик, представник Горановог прољећа. Он је такође, попут Бранка, рођен у Славонском Броду. До тога је много држао, и често понављао, поготово тада на Бранковом колу, али и у Броду наредне године, где смо се срели за Радичевићев рођендан. Бранка је сматрао својим песничким претком.

С обзиром да је Бранково коло 1984. године  било обележило 160. годишњицу Бранковога рођења и у Славонском Броду, Тадијановић је с поносом, и не без осећања снажне симболике,  у Карловачкој гимназији рекао да је рођен осамдесет година пре, односно 80 година после Бранка. Тадијановићеве године говоре да он и јесте веома стар, дубином времена на пола пута до године Бранковог рођења (1824), а да је притом, и даље у бићу млад. Но,  од Алексија Радичевића живео је дуже седамдесет три године. (О, шта ли би Бранко све написао да се пружио животом још толико деценија?!) На Свечаном отварању 14. Бранковога кола, Тадијановић је, поред осталога рекао и ово:

„У мојој родној кући, у Растушју, још од малих ногу, знао сам за презиме: Радичевић, јер се тако као дјевојка звала моја прабака, Терезија Радичевић, из сусједног села Подвиња, недалеко од Славонског Брода, роднога града Бранка Радичевића, о којему тада нисам ништа знао. О њему сам сазнао полазећи у Броду у гимназију, гдје сам у школској књижици посудио и његове пјесме које су ми, од прве, биле срцу прирасле. Па тако и једина моја пјесма, објављена за гимназијских година, а коју сам у Броду као глосу написао 1921. ујесен, под насловом „Тужна јесен" има за мото прва четири стиха Бранкове пјесме Кад млидијах умрети; у тој првој мојој објављеној пјесми, у средњошколском листу Омладина, 1922, под псеудонимом Марган Тадеон, док сам полазио шести разред гимназије, у свакој од четири њезине строфе завршни је стих један од ових Бранкових: Лисје жути веће по дрвећу,/ Лисје жуто доле веће пада,/ Зеленога више ја никада/ Видет нећу!

Двије године послије првог објављивања Тужне јесени, 1924, славила се и у Броду стогодишњица Бранкова рођења. У то вријеме, захваљујући професору математике, понављао сам школске године 1924/1925. седми разред гимназије и поновно, сваки дан, од куће у Растушју пјешачио у Брод у школу, близу 15 километара, као и у нижим разредима гимназије. Но, директор гимназије, проф. Јосип Краишћан, ипак је мени као понављачу повјерио да ученицима цијеле гимназије одржим предавање о Бранку Радичевићу. Добивши од директора неколико издања Бранкових пјесама с предговорима и поговорима, у неколико сам поподнева, послије школске обуке, написао у Растушју то предавање, цитирајући Богдана Поповића, Јована Скерлића и неке друге, и прочитао га ђацима гимназије, у Соколани, крај старе бродске гимназије, на сам дан Бранкове стогодишњице, 27. ожујка 1924. У предавање сам унио, разумије се, и нека властита запажања; нпр. говорећи о љубавној лирици Бранковој навео сам, као супротност таквој лирици, неколико строфа Милутина Бојића из његове пјесме Ветром шибани, за које ми је директор, прочитавши мој текст прије одржаног предавања, савјетовао да их изоставим, вјеројатно из педагошких разлога, па сам то и учинио.

А ви ми, надам се, нећете замјерити што ћу прочитати завршетак тога „хисторијског предавања" бродским ђацима из 1924. године: Кажу да смрт кида животе; али није она толико јака да их може затрти. Није она могла уништити ни Бранка Радичевића, који живи у нашим срцима. Не плачемо за њим, јер су нам сузе пресушиле, ријечи туге и бола занијемиле. А како ћемо му захвалити на дару који нам је даровао? Читајмо његове пјесме, из којих нам проговара срце његово, испуњавајући нас трајном, тихом радошћу. А што је у животу веће од тихе радости?

На крају ових мојих напомена о Бранку примијетио бих да ми је жао што прошле године нисам судјеловао на прослави његове 160. годишњице рођења, у Броду, Сремским Карловцима и Новом Саду. Али нашавши се у Броду, по неком другом позиву, Бранкову изложбу прегледао сам посљедњи дан прије њезина затварања: могао сам је успоређивати с изложбама које сам и сам приредио неколицини хрватских књижевника у Загребу и другим мјестима. А касније сам видио и Солдатовићев споменик Бранку, подигнут тада у парку Основне школе Бранко Радичевић, у подножју бродских винограда. Захваљујем срдачно свима који су заслужни за овај Бранков споменик у његову родном граду, у Броду, у граду и моје младости, првих мојих пјесама.“

Ове завршне реченице, из Тадијановићеве беседе, делују искрено и одано. Међутим, седам година потом (1992), у Славонском Броду срушен је Солдатовићев споменик Бранку и школа изгубила Радичевићево име. Још није подигнут, нити је школа вратила Бранково име.

Сећам се пењања на Стражилово 1985. године са осамдесетогодишњаком Драгутином Тадијановићем. С њим је била и његова, пет година млађа, супруга Јела. Понудио сам им помоћ придржавањем испод руке, јер пењање до Бранковог гроба води на махове врло стрма, спирална и веома дуга стаза. Драгутин је грлато, видело се да је био хорски певач,  одбио нагласивши да жели без ичије помоћи да се попне до свога млађаног Бранка. И заиста је тако било, и он и Јела, попели су се без проблема до Бранковога споменика.

Тадија је положио цвеће и говорио своје лирске стихове пуне топлине и љубави. Опет је објаснио да је као гимназијалац објавио песму Тужна јесен  на стихове Бранка Радичевића, а под псеудонимом Марган Теодон. Израна је био магнетски везан за сетну личност Бранка Радичевића. Има нешто од Бранковога лиризма и у делу његове поезије, неке супериорне једноставности која пледира за чисту емоцију.

 Рекао сам Тадији да сам први пут чуо за његову поезију као четрнаестогодишњи  дечак, чији је пет година старији ујак, Здравко Микић, јесењиновски поета, показао ми једног јесењега дана књигу песама Драгутина Тадијановића,  Сребрне свирале.  Ту збирку био је подигао у приједорској библиотеци, препоручиле му две дивне и веома учене библиотекарке, Злата и Ивана. Чак ми је и наглас прочитао једну или две песме. Допало ми се, било је све некако јасно и ведро у тим стиховима, природно и лепо. Тадија је пажњом слушао шта му све то зборим.

Током боравка у Сремским Карловцима, Тадијановић је за столом пуним закуске и вина испричао како су се он и Јела упознали.  Било је то у лето тамо неких давних година,  седео је с младим колегом на тераси једног загребачког хотела. Имајући неки каменчић у руци, наједном га је бацио с терасе и камичак је пао у крило неке девојке што је у башти седела с пријатељицом. С изненадним каменчићем у руци, девојка је погледала ка тераси и тако су се срели погледи. Више се нису раздвајали, остали су целога живота заједно. Драгутина Тадијановића су пред крај живота назвали – Стотиша, живео је сто две године.

Сремски Карловци – Нови Сад, 17. април 2021.

                                                                                                                  Ненад Грујичић

Фотографија Мартина Цандира, из албума Бранковога кола, Стражилово, 7. септембар 1985.

Ненад Грујичић

НА СТРАЖИЛОВУ

         Настављам судбу, већ и код нас прошлу,

                      болесну неку младост, без престанка;

                      тек рођењем дошлу,

                      са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,

                      на мој живот пада.

                                                     (М. Црњански)

Пењући се к врху, толико сам пута,

када стршљен зукне низ падине Фрушке,

около тражио боје апсолута

у грозду са брега, јабуке ил’ крушке,

у очима Бранка с врха Стражилова:

карловачке бербе – попуцују пушке,

и румени бермет из пијаних снова,

бела нона игра – загрљаји млади,

тамбурица стара, а жица је нова.

За правог песника звук се сликом слади

и увек ће живот у стиху их наћи,  

када мине време старост све подмлади.

У Броду на Сави било Стражилова,

а Земун се њиме на Дунаву кити,

темишварски дани пуни су стихова

са студенца где се коњиц трза вити,

и девојка воду опет заитила

не знајући да ће нов крчаг разбити

и да л’ је момчета на извору снила?

Путељком до Бранка – разбијени црепи,

ветар стражиловац као виолина

путника с уранка мелодијом крепи.

Испод крста пише: Бранку српски народ,

о, камене коцке са наших планина,

сваки песник јесте и Симеон Наход

у пустињи света остављен да пева,

одевен у глину са божанским дахом,

умешен у облик човечјега зева.

И Беч овде посла сиротињске дане

Алексија-Бранка што на српском пева,

ког јектика младог осуши до гране,

у врућици песник нове песме ствара,

о томе је Лаза написао стране.

Ено лисје жути, у прах се претвара,

одузима живот лирскоме божанству

у Вијени што га лепотом учара.

Стражилово налик олимпском пијанству

додало је дашак васељенске силе,

па је тако Бранко умак’о изгнанству,

крунишу га данас карловачке виле.

Са расутим лишћем што са гроба Бранка

на мој живот пада, пристижу и птице,

измешана јата, долазе без станка,

веје цела Фрушка, гусну се облаци,

намерници стају, симфонија мрака,

олуја се диже, ковитлају зраци,

два света у једном, Стражилово мири,

а из гроба Бранко светлицу избаци,

само једна искра – а  пламен се шири,

заплесаше муње, громови рикнуше,

а онда се тама са светлом измири,

и престаде чудо, к’о да бози чуше,

сину ново небо, сунце зраке кује,

око гроба Бранка зацаклише музе,

да свак’ види причин, да сведоком буде;

музе пале свеће, свака пламен љуби,

Црњански се крсти, и он не верује,

девет пламенова гробом се изгуби.

(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)