БОРИСЛАВ ПЕКИЋ У БРАНКОВОМ КОЛУ

Живећи у Лондону од 1971. године, под стигмом емигранта и дисидента, Борислав Пекић је за власт у СФР Југославији (од које не остаде ни камен на камену) био непожељна личност. Но, кад је мало, што би рекао један мој пријатељ богослов, ојужило, Пекић је почео да долази у земљу, и два пута је боравио на Бранковом колу. Први пут, десетог септембра, 1990. године, у Карловачкој гимназији, у подне, у рубрици Класици: Борислав Пекић. О знаменитом писцу говорио је Радослав Братић, сав удивљен Пекићем. Сусрет је био замишљен као нека врста разговора писца и модератора. Изврсна прилика за нашу публику, карловачке професоре и ђаке да чују уживо писца у напону стваралачке снаге, а око кога су се плеле готово митске приче тога времена. И осмехнутом Пекићу је годило, осећало се да воли и цени што се о њему говори, и он сâм одговара на питања, у најстаријој српској гимназији у којој се Алексије Радичевић школовао од своје једанаесте до седамнаесте године.

И други пут, у петак, 6. септембра 1991. године, у 11 часова, у Карловачкој гимназији Пекић је свечано је отворио јубиларно 20. Бранково коло. Био је један ретких прозних писаца (Милорад Павић, Слободан Селенић, Дејан Медаковић, Милисав Савић), који су отворили песничко Бранково коло. Појава Пекића – велико освежење за публику Бранковога кола, и јавност уопште. Његова беседа о Бранку Радичевићу, у препуној свечаној сали Карловачке гимназије, била је – пекићевска! Довољно кратка да се не изгуби осећај дужине која не смета. Бранко је осветљен као орфејска природа песника на парнасовском Стражилову.

Поред Борислава Пекића, на Свечаном отварању 20. Бранковог кола, наступили су песници: Десанка Максимовић, Изет Сарајлић, Матија Бећковић, Бранислав Петровић, Љубомир Симовић, Радован Павловски, Рајко Петров Ного, Ранко Рисојевић, Ранко Јововић, Стеван Тонтић, Бошко Ивков, Каталин Ладик и Слободан Костић. Потом музичари: Љиљана Петровић, Јулија Бисак, Тамара Марковић, Бојан Кнежевић, Анђела Сарамандић, група Руковет и Хор Музичке омладине Новог Сада. Наравно, ту су и драмски уметници: Светлана Бојковић, Петар Краљ, Весна Чипчић, Љиљана Благојевић и Новак Билбија.

Истога дана, у библиотеци у Дунавској 1, у Новом Саду, у 20 часова –  Велико књижевно вече: За разум. Учествовали: Борислав Пекић, Александар Тишма, Слободан Селенић, Борислав Михајловић Михиз и Антоније Исаковић. Програм водио Сава Дамјанов. Било је то литерано вече у освит великих сукоба у Југославији, већ је мирисало на напомирљиве разлике и сукобе, назирала су се отцепљења тадашњих република.  Сала је била премала да прими силни свет што је желео да чује пет наших угледних писаца који су, сваки на свој начин, покушавали да објасне и наслуте шта би се могло догодити.

Уза све што су Пекић и Михиз, поред осталих истакнутих писаца рекли, Михиз је (након тридесет година одсуствовања и недоласка у Нови Сад и Сремске Карловце),  духовито протумачио светове из дебелих, од по седам стотина страна, Пекићевих књига, па је једну његову ранију, од око седамдесетак страница, назвао афоризмом.  Михиз је то знао поновити у још неким приликама на Бранковом колу и другде. Пекић се смешкао и узвраћао на Михизова крилата пецкања. И остали су се смешкали као искусни вукови књижевне сцене.

Ево неких мојих сећања на Пекићев долазак у Сремске Карловце на Бранково коло, од којих сам понешто досад и записао. У уредном оделу беж боје, испод наочара са повеликим тамним оквиром, осмехнут и ведар, Борислав Пекић је из Лондона, где је годинама живео од писања радио-драма, дошао у Сремске Карловце 6. септембра 1991. године да свечано отвори јубиларно 20. Бранково коло. Већ у раним сатима припремили смо у Бранковом колу виски са ледом за славног госта. Знало се да је то пиће које он, на вешт начин, уме полако и страсно да пије – а да се не примете знаци пијанства. И збиља, угледни писац је отмено и неприметно, дечачки осмехнут, испијао чашу за чашом, неначет алкохолом и оран за духовите теме, коментарисао тренутке који су управо настајали, али и спреман да чује понешто ново. Као да се одмарао од бурних својих, сад већ, историјских година које су појели скакавци. Флаша деликатног пића била је убрзо готово празна.

У другој просторији, у кухињи Бранковога кола седео је млади писац Гојко Челебић, чудно усплахирен, са ватром у крупним колутајућим очима испод чела које зари у грашкама зноја. Челебић се врпољио на столици рекавши ми да никако не сме у суседну просторију –  зато што толико поштује Пекића и његово дело да просто нема снаге да се суочи са живим писцем кога обожава, са аутором Златног руна, кога до тада уживо није имао прилике да сусретне. Чак нема снаге ни да га ја одведем и представим. Тако и толико млађани писац преживљава муке ломећи прсте, сав у пламену и води, истовремено.

Челебић је управо био завршио режију у Прагу (касније постао министар културе Црне Горе и амбасадор у Аргентини, Јапану и где све не). Насмејао сам се на његове бубе и отишао до Пекића који је с писцима господски ћарлијао, заваљен у централној столовачи Бранковога кола, у амбијенту ретких уметничких слика и деветнаествековног намештаја. Дискретно рекох великом писцу на шта сам наишао код младога Челебића. Одмах је устао, онако танано штркљаст, неуобичајено висок, извинио се друштву, и отишао до младога Гојка. Љубазно је поздравио сад већ престрављеног младог писца и рекао му да је и он сам у младости правио сличне грешке – мистификовао писце. Попили су по чашу пића, Челебић загрцнут и занемео у муцању. Беше то несвакидашње узбудљив и дирљив разговор двеју генерација.

Такође на 20. Бранквом колу, 15. септембра, у 21 час, у ресторану Дукат у Новом Саду, била је премијера поетског игроказа на стихове Бранислава Петровића, Играо се ветар у јесење вече. Лично сам направио сценарио, то јест избор поезије,  а песме је казивао песников презимењак, Миодраг Петровић, драмски уметник и поета.  

И гле, присутан у публици, али за истим столом где седи и Брана, ето га – Бора Пекић, чији долазак беше изненађење и за самога Бранислава Петровића. А Пекић и даље уз виски са ледом – са новом флашом. Али сад и са песником који не бежи од таквога пића, са скадарлијским боемом који је поодавно надишао кафанске шаблоне уочљиве код просечних песника. Бранчило је и ту, у кафани Дукат, као и у поезији, имао сопствени печат, непоновљив и, каткад, непојаман. С њим се Пекић умео носити. Уз Брану Петровића и његово, после, закувавање са пуно изненађујућих обрта, Пекић се осећао заштићено. Узајамно поштовање ни једног тренутка није склизнуло у слабост или, не дај Боже,  увреду, већ се, напротив, у свакој речи, у свести о ретком сусрету, цаклио радосни жар духа вишег реда.

У касне сате истога дана,на фотељама испред рецепције хотела Војводина у Новом Саду, Пекић и ја смо напрасно постали Петровићеви кумови. Наиме, Брана одлучио да се жени и да се на разгледници Новога Сада одмах, ту и сад, потпишу два венчана кума. А нова Бранина суђеница – извесна тридесетогодишњакиња, са тетком, девојка која је волела праве песнике и (надахнуто) постајала њиховом музом. Пекић је, без по јада, пристао и, збиља, као да се налазимо у матичном уреду, потписао се на „венчаној разгледници“, а затим – и ја. Брана разгледницу – у унутрашњи џеп, па аутом Бранковога кола у Београд, са „супругом“ и њеном тетком!

Пекић се свему интелигентно смешио, озарен што је учествовао у једној од релаксирајућих Браниних представа. За неког са стране, све је било до краја озбиљно. Сутрадан рано, у девет сати, у Бранковом колу, у Сремским Карловцима,  затичемо Брану Петровића, дошао раним возом. Развео се, каже уз чашу вискија, и побегао од младе, јер је, придржавајући мантил тетки у своме стану, приметио да она има тањи струк од синовке. То се није могло поднети и „брак“ је развргнут. Ето, и таква дигресија је добро дошла. А о Бранчилу Петровићу ћемо шире неки други пут.

Него, о Пекићу – још ова завршна кажа. Један леп ручак, поред осталога, беше у чарди на Дунаву, у Сремским Карловцима, после Свечаног отварања 20. Бранковог кола.  Шест карловачких тамбураша  опколило нас на чистом ваздуху – пирка стражиловац, тамбура просипа зрње. А Пекић – велики познавалац староградских и изворних песама!

Тамбураши воле таквог госта, па за почетак најпре –  Бранкове песме: Девојка на студенцу и Укор. Али и чувена Змајева Бранкова жеља, писана приликом преноса Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово. Код нас у Бранковом колу важи правило – ако тамбурашка банда не зна да пева Бранкову жељу, тражимо друге тамбураше. Ови су и те како знали и умели: Растав`те ме са овом даљином/ моје кости оперите вином/ па их нос`те нашем завичају,/ завичају, мом негдашњем рају,/пренесте их, браћо моја мила,/ покрај оног убавог Белила,/ кроз Карловце где сам младост пров`о,/ па на оно дивно Стржилово.

Наоко озбиљан и затворен, Пекић се у смешку отварао као крошња у  стражиловском лахору. Није имао предрасуде о себи, никакве комплексе, човек без сујете, галантан, животан, позитиван. Желео је да дође и наредне године, да оде на Стражилово, до Бранка. Али, на жалост, Борислав Пекић је, пола године после нашег сусрета, преминуо. И, заиста отишао до Бранка Радичевића.

А Бранково коло је већ наредне сезоне, 20. септембра 1992. године, у Карловачкој гимназији организовало Округли сто на тему Чуда Борислава Пекића. На списку учесника нашли су се: Петар Џаџић, Мирослав Егерић, Љубиша Јеремић, Перо Мужијевић, Чедомир Мирковић, Вук Крњевић, Предраг Палавестра, Владета Јанковић, Марко Недић, Филип Давид, Петар Пјановић, Љиљна Шоп, Јован Делић, Милисав Савић, Божо Копривица, Сава Дамјанов, Ђорђе Писарев, Гојко Челебић и Светислав Басара.

У сусрет јубиларном 50. Бранковом колу, прохујале су три деценије од јубиларног 20. Бранковог кола, када је Борислав Пекић био главни гост. Време је газда наших живота, оно све поставља на своје место. Имамо привилегију да сведочимо о непоновљивим догађајима и памтимо оно што ретки могу.  Што би вечно млади Бранко рекао: Фала, Боже, на дар ови. Гле, цакли се и смешка, испод крупних наочара, Пекићев знатижељни тамни поглед пун искуства и тајни, живота и судбине. Учи нас да смо пролазни и – вечни у матерњем језику.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Ненад Грујичић

              На фотографији: Борислав Пекић и Ненад Грујичић, са карловачким тамбурашима, 6. септембра 1991. године, на Дунавској чарди у Сремским Карловцима.

Ненад Грујичић

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

Висок као племић из далеке бајке,

онај што к’о трска ка небесу стреми,

стиг’о у Карловце из животне хајке.

А на столовачи  (тако то боеми

седећи у Колу поред боног Бранка)

са флашом вискија опире се треми.

Наочаре крупне – и гледа без станка,

очи још крупније, оквир преливају,

без литературе нема нам опстанка.

У Бранковом колу, у еглена сјају,

гроздови на столу, и црни и бели,

песници с Пекићем свемир захватају.

Да л’ сазвежђе исто, један од њих вели,

као човек има законе трајања,

и да л’ људска рука, ако се осмели,

наћи ће семенку космичког бескраја.

И да ли слобода коју људи траже

може се постићи без крви и рата?

Пекић само гледа, ал’ не лези враже,

рука хвата чашу вискија са ледом,

и док писци жучно одговоре траже,

Борислав им речи испира погледом.

Кренусмо на Дунав – на обали ручак,

наравно и ту је нова чаша с ледом,

и за младу даму свежег цвећа стручак;

одмах нас окружи банда тамбураша,

један омириса из букета тучак,

а Пекић се намах свога џепа маша –

за музику сремску добар бакшиш мора,

препун сто песника, разноразних флаша,

уз певане песме биће одговора.

                                      (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)