У сусрет 200. годишњици (2024) рођења Бранка Радичевића, осврнућемо се на његову антологијску поему Ђачки растанак, која је интригантна из више разлога, а посебно због чувеног Кола у њеном саставу. То Kоло било је предметом разноврсних (зло)употреба, понајпре са становишта дневнополитичких и идеолошких интервенција у историјској пракси. Отуда, прилика је да објаснимо о чему је заправо реч у том Колу.
Но пре тога, поновићемо да је Алексије Радичевић рођен 28. марта 1824. године у Броду на Сави, данашњем Славонском Броду. Можемо казати – вршњак, то јест савременик, на пример неких европских писаца, Виктора Игоа и Лава Толстоја, по делимичном преклапању њихових календара у животима различите дужине.
Бранко је први модерни српски лиричар, Орфеј наше поезије. Умире са двадесет девет година. Његова песма Кад млидија` умрети комплементарна је, на пример, Гетеовој Маријенбадској елегији. Гете живи дуже од Бранка скоро пола века. Ех, да је Бранко доживео Гетеове осамдесет три годинe. Радичевићева поезија се, затим, може поредити и са осећањима код Љермонтова и Китса, младих светских песника, руског и енглеског, који су такође прерано отишли, први у двадесет седмој, а други у двадесет шестој.
Поводом једне раније веома округле Бранкове годишњице, Исидора Секулић саставила је писмо упућено Радичевићу, песнику, као своме (над)савременику, брату, пријатељу, па и љубавнику: „Драги и болно помињани Бранко – И сада још покашто, иако по лепим законима природним о смрти и равнотежи не би никако више могао постојати на земљи, и сада покашто, са твојом књигом на колену, запитам горко: Како је могао тако брзо нестати, како је смео тако брзо нестати? Судбина, твоја судбина је борца, јуришних предњака, оних који су боговима нарочито мили.“
Нема сумње да је Бранко Радичевић у српској поезији, али и шире, непревазиђен по зрелини младалачког талента који је оставио неуништиве и јединствене трагове врхунске песничке уметности. Не, није патетично: само богомдани дарови могу из раних својих корака извести дело до корачаја метузалемских граница, и даље, у вечност, дело које остаје у језику и народу.
И, певан је Бранко у свом народу, његова је поезија пре свега из тог зденца, па онда умивена индивидуалним талентом – без премца. И, да је зато таква, надвремено жива, оригинална и другачија, та поезија. Закључак је једноставан, али изведба таквог песничког пута је неповратна, а мера талента недохватна.
Борислав Михајловић Михиз на ту тему каже „Уједињена омладина српска која је у свом крилу одгајила и Змаја и Ђуру Јакшића и Лазу Костића, прихватила је својски и срдачно и Бранка. Многобројне његове песме почињу да се певају, силазе у народ, у популарне лире, у пречанске прославе, академије, лумперајке. Бранко постаје народни песник.“ Некима се данас чини да могу писати као Бранко, и то лако, као – то није проблем; па, нека покушају, само да припазе да им стих не оде у гобленску раван, у римоване натписе на оним старим крпеним домаћицама изнад шпорета.
Елем, ево нас на пољу теме коју смо најавили. После Другог светског рата, у новој идеолошко-политичкој поставци нашега друшта, заснованој на синтагми братство-јединство, Бранко Радичевић је узиман као еклатантан амблем те доктрине, као песник југословенства, по Титу, песник братства и јединства. Сличан однос према Бранку био је и у Краљевини Југославији, када је југословенство, пре свега, Срба, Хрвата и Словенаца, да ли наивно, наметано као кључ решења вековних трзавица и проблема на овом тлу. Као доказ за то нуђен је и део из поеме Ђачки растанак, у којем Бранко разиграва, по тадањим тумачима, нарочито у Титовој Југославији, коло југословенства.
Где су у то време били нестали тумачи поезије и књижевности српског романтизма, они који су знали шта Бранко уствари опева у Ђачком растанку. Као обично, у вуненим временима, давали су своју подршку новој идеологији и постали њене интелектуалне слуге. А неки су, пак, ћутали, о томе се није смело говорити. Па добро, да видимо како Бранко слика Коло у Ђачком растанку:
Коло, коло
Наоколо,
Виловито,
Пла’овито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено –
Брже, браћо, амо, амо,
Да се скупа поиграмо!
Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!
‘Рваћане, не од лане,
Одувек си ти без мане!
Ој, Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
Где станује живи пламен!
Ао, Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште тер’о?
Ти си кâно хитра муња
Што никада не покуња.
Ао, Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не хвали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо – турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува.
Ој, соколе Далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој, ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та са песме из старине
Пуне славе и милине!
Ој, Славонче танани,
Банаћане лагани!
Ој, Бачвани, здраво, здраво,
Ко ј’ у песми већи ђаво!
И ви други, дуж Дунава,
И ви други, где је Драва,
И сви други тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Ако се у овим стиховима налази визија југословенства новоустановљене (Социјалистичке) Федеративне Народне Републике Југославије, онда ћемо намах приметити да песник не помиње Македонце и Словенце, на пример, а о Албанцима да и не говоримо, и тако даље. Није ни могао Бранко тако певати, нити их помињати, из различитих разлога. Балкан је имао други распоред државних граница, две империје су се надметале у поробљавању Срба и других. Бранкова идеја у Колу у Ђачком растанку била је сагласна историјско-географској слици његовог доба, када је српски народ био разуђен на Балкану. Нешто попут данашње деструкције нашег етноса у помами стварања нових државица на бившем југословенском простору.
У Бранковом времену, епохи националног препорода многих народа у овом делу Европе, и српски је имао своју потребу – да се уједини на целокупном балканском простору. Међу песницими, или боље казати стихоклепцима у то доба било је популарно писати на тему родољубивих кола, локалних и ширих, па су се појављивале песме о славонском колу, далматинском, бачком и другима. И, штампане су у тадањој периодици песме са таквим називима и садржајима. Песници су били махом анонимни, аматери, што би се данас рекло, дакле, често и недовољно талентовани, понесени идејом локалног патриотизма, каткад и племенског.
Бранко је то пратио и читао, и увидео своју шансу. Као талентован песник, он је у Ђачки растанак унео Коло у којем призива Србе из свих крајева на јужнословенском делу Балкана, из аустријског и турског царства. Он их позива и именује по географским областима и (по)крајинама. Када каже: „Србијанче огњу живи/ Ко се теби још не диви“, он мисли на Србе који живе у Кнежевини Србији, на Србијанце. А када пева: „`Рваћане не од лане/ Одувек си ти без мане“, Бранко мисли на Србе на другом, аустријском делу географије, на Хрваћане, што је иначе назив од миља за Србе у тим крајевима, где вековима живе Банијци, Кордунаши и Личани, крајишки Срби.
И даље, у Ђачком растанку, Бранко се обраћа Србима по областима где живе, па их тако и назива – у Босни: „Ој, Босанче стара славо,/ Тврдо срце, тврда главо“; у Херцеговини: „Ао, Еро, тврда веро,/ Ко је тебе јоште тер`о?“; у Срему: „Ао, Сремче гујо љута,/ сваки јунак по сто пута“; у Црној Гори: „Црногорче, царе мали,/ Ко те овде још не хвали“; у Далмацији: „Ој, соколе, Далматинче,/ Дивна мора дивни синче“; у Дубровнику: „Ој, ти красни Дубровчане,/ Наш и данас бели дане“; те у Славонији, Банату и Бачкој: „Ој, Славонче танани,/ Банаћане лагани,/ Ој, Бачвани, здраво, здраво,/ Ко ј` у песми већи ђаво!“ Затим, позива, и даље, све Србе расуте диљем Дунава и Драве, али пружа руку, дабоме, и њиховим комшијама да се, бар на трен, придруже, заиграју и осете окићено српско коло: „И ви други дуж Дунава,/ и ви други где је Драва,/ И сви други тамо амо,/ Амо да се поиграмо!“
Ваља уочити, и овај детаљ у Колу: Херцеговци и Далматинци, на пример, или Славонци, Сремци, Бачвани, и Банаћани – то нису што би се данас рекло конститутивни народи, то јест нису посебне нације. Њиховим именовањем Бранко уствари, и даље, помиње и не заборавља све крајеве где живи српски народ.
Бранко Радичевић као да је писао своје Коло из визуре данашњег времена на Балкану. То његово Коло и данас је и те како актуелно, могло би бити позив на уједињење српског народа после распада Југославије деведесетих прошлог века. Само да је мудре главе у тзв. политици да то види, објасни и у миру реализује. Ето, шта су песници – прекогнитивни чудотворци, они чак надскоче сопствене иницијалне идеје, релативизују време, то јест распрше у парампарчад наметнуте концепте током историјских фаза и разноразних идеологија и политика, које у сукобима и крви стварају и разбијау кратковеке државе.
У припреми преноса земних остатака Бранка Радичевића, у два покушаја, из Беча на Стражилово, у илустрованом календару Орао, 1877. године уредник Стеван В. Поповић, поводом дéла поеме названог Бранково коло у Ђачком растанку, каже да је то “симболичка фигура којом песник спаја све Српство у једно; задахњује га успоменама на славна јуначка дела предака и одушевљава га за бољу будућност“. Затим додаје: „Вид поскочице којом јури овде поема на вис, тако је згодно изабран, да песниково одушевљење узноси свакога муњевитом брзином у оне више сфере, где престаје сва пределска и племенска разлика, но се све Српство спаја у једно коло.”
Дакле, Српство у Колу Бранковом, и то великим словом исписано, живуће је и истинито, логично и природно као препородна идеја у 19. столећу. Век касније, Миодраг Поповић каже: „Коло братства, најпопуларнији Бранков текст, пева се и игра као посебна игра. Кола младих српских родољуба била су у Бранково доба знак националног пркоса и поноса.“ Ово Поповићево није било лако казати у Титиној Југославији, где се на придев српски гледало искоса и са исуканим оптужбама.
На радио-станицама су, на пример, у то време, песме и музика из српске баштине склањане у страну или сведене на минимум присуства у јавном простору. Многе су песме, доцније, преименоване и бачене у наручје новокомпонованих народа и језика који су настајали у новој Југословији, а поготово њеним распадом. Све то, уствари, показује дубинску снагу српског бића и језика, коренску снагу стабла из којег изничу неке новокалемљене гране са чудним, новоименованим плодовима. Време је најбоље решето, што показује и ова прича о Колу из Ђачког растанка, која долази скоро два века после објављивања Радичевићевог првенца у Бечу.
По неким сведочанствима, нема сумње да се Коло Бранково појавило и 1846. године на једном балу у Бечу у сали Софијиног купатила. Коло је је повела Вукова кћерка Мина Караџић, Бранкова неостварена љубав, одевена у српску народну ношњу са фесом и кићанком. Уз Мину су се у коло хватали наши млади који су тада из свих српских крајева живели и школовали се у Бечу. Дабоме, било је и Бечлија, и других, у колу те вечери, и касније, и другде – да осете, што би Петар Кочић рекао, слатку душу српску, распевану, разиграну, душу бранковску која воли и љуби сваког добронамерног, као сестру своју или брата свога пред Богом.
Дакле, Коло Бранково релативизује све пределске и племенске поделе српскога народа расутог у аустријском и турском царству, а примарним делом настањеног у тадашњој Кнежевини Србији као нуклеусу српског друштва и државности. И у поеми Пут, пред осталога, Бранко Радичевић предочава српско јединство у борби за матерњи језик, извор народне чистоте, па се наспрам совуљаге као симбола српске раскорењености указује слика спасоносног јата уједињених птица одасвуд:
Једна – друга – баш читаво јато,
Али јато, брате, умиљато,
Све славуји са Дрине и Саве,
Са Неретве воде и Мораве,
И са Крке, Лима и Цетиње,
И са мора, оне воде сиње,
Долетеше, одма’ попадаше,
На јаворе дрва поседаше,
Запеваше српску царевину,
Српску славу, српску госпоштину.
И, коначно, и данас, на Бранковом гробу на Стражилову, на споменику подигнутом 1885. године, испод златног крста златним словима је исписано: БРАНКУ – СРПСКИ НАРОД. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака планина где живи расути српски народ, на којима је ћириличним словима исписано: Фушка гора, Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки брег, Велебит и Авала. Треба ли томе шта додати?
У Бечу, 1883. године, на челу са Пајом Марковићем-Адамовим, који ће касније постати власник и уредник листа Бранково коло (1895—1914), формиран је нови Одбор за организовање и пренос Радичевићевих земних остатака на Стражилово. То је била изузетна идеја, високо изражена свест о значају таквога чина са митским предзнаком, то јест знаком имена и дела Бранка Радичевића, а тиме српског идентитета и континуитета.
За разлику од првог покушаја, 1877. године, све је кренуло како ваља: организоване су многобројне приредбе, сéла и забаве чији је приход био намењен за трошкове преноса Бранка. Новосадска Застава, 1883. године, из месеца у месец, доноси дуге спискове имена приложника из свих крајева где живе Срби, који новчано и на друге начине помажу из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Кикинде, Карловца, Будве, Загреба, Крупња, Вршца, Брода, Лознице, Граца, Беча, Дрниша, Каменице, Земуна, Котора, Херцег Новог, Суботице, Бечеја, Рисна, Руме, Вуковара и других градова. Најлепши венац, са Бранковим именом, искован од чистог сребра у Русији, поклонио је црногорски кнез Никола, венац се данас налази у Завичајном музеју у Сремским Карловцима. У низу наведних градова, и по ширини географије коју они показују, наново се, на јасан начин указало Коло Бранково из Ђачког растанка.
И, све се то догађало много пре Првог и Другог светског рата, који су донели стравичне дисконтинуитете у српској историји, то јест у целини постојању српскога народа. Дошле су две Југославије, као државне творевине различитих идеологија, иначе, веома лепих замисли и претпоставки, но ипак патетичне идеализације јужнословенског братства на Балкану. У стварности, горко се испоставило, две велике утопије, нажалост. У оба случаја, Југославија је уништавана од стране оних који нису хтели са Србима да живе у истој држави. Обе се разбијене, ова последња, Титова, у парампарчад не остављајући иза себе ни камен на камену. Једноставно, тадашње политичке елите нису биле дорасле југословенској идеји.
А колико је свест о Бранку Радичевићу била деформисана у глави становника друге Југославије, видело се приликом њеног распада деведесетих година прошлога века. Нико није уочавао српски патриотски ореол Бранка Радичевића, сви су га сматрали Југословеном, чак претечом југословенства као идеологије коју су тадашњи кетмани приграбили. Када би се, у неким свечаним приликама, Бранково коло изводило као музичко-фолклорна творевина, онда би се на сцени међу актерима у виловитој игри могла видети одећа разних народа, на пример традиционална шиптарска капа, што никако није одговарало тексту песме. И не само она. Чуди ме да неки идеолог није дописао у Ђачком растанку двостих где помиње Албанце. Толико тога је брисано и фалсификовано.
Ево једног догађаја на свечаном отварању 28. Бранковог кола 1999. године, после бесомучног бомбардовања Србије од стране ученог и дарежљивог Запада. Наступао је Хор Свети Арсеније из Сремских Карловаца, са диригенткињом Данијелом Ходоба Леш. И на самом почетку, уз директан телевизијски пренос, по традицији певана је наша химна, Бранково коло, композитора Јована Пачуа или, пак, Светолика Пашћана Којанова, како кад, онако како диригентима и хоровима одговара.
И тада се догодило, по први пут, и више никад, без мога знања, да је отпеван текст Кола без помињања Хрваћана, Дубровчана, Босанаца и Херцеговаца. Била је то цензура од стране хора, помислио сам, или кога већ. Тога тренутка то је деловало много непријатно и невероватно, јер годинама се пред тога, од мога доласка у Бранково коло, свакако, певало по аутентичном Бранковом тексту из Ђачког растанка.
На свечаном отварању био је присутан и Живко Марковић, славни кустос са Петроварадинске тврђаве, мој добри пријатељ, који је и те како знао шта је Бранково коло у Ђачком растанку. Отишао је без поздрава, видело се изненађен и разочаран, љут. Након два дана у Политици-експрес појавио се Марковићев текст, напад на мене директора Бранковога кола, да сам ја цензурисао хор. О, Боже, какав непријатан и тежак осећај. Неко је могао помислити да сам се можда уплашио да, после бомбардовања Србије, на Свечаном отварању помињемо Хрваћане, Добровчане, Босанце и Херцеговце, јер смо као народ и земља у налетима авиона Нато алијансе били потпуно сами, чак је са простора суседних држава дат пристанак да одатле могу да полећу и надлећу нас бомбардери свих врста.
Разговарао сам потом са диригенткињом, али ме је убеђивала да ништа није скраћивала, да се није удубљивала у текст, сматрала да је то – то. Напросто, нашла је неке ноте композиције Бранково коло и припремила наступ. Увидео сам, потом, да, заиста, постоје неке сужене варијанте Бранковог кола, где су приређивачи разних песмарица са нотама, својеглаво, накнадне памети, мењали, то јест скраћивали Радичевићев текст, па и на начин, и у облику, који смо чули на свечаном отварању 28. Бранковог кола. То сам, гле чуда, проверио управо у књизи Ал` што певах неће пропанути (ноте на Бранкове стихове) Ане М. Зечевић, која је баш те године изашла у издању Бранковога кола. Каква контра-коинциденција!
У једној кафанској, незаборавној седељци у Новом Саду, пре три деценије, поменути Михиз ми је рекао: „У овој земљи нико не зна да Коло у Бранковом Ђачком растанку није југословенско, већ српско.“ Колико је то тачно и колико је дубоко била уграђена погрешна парадигма о Бранку у свест људи, ево и овог примера. Деведесетих година прошлог века, на бројним народним митинзима за целовитост Србије, на прочељу окупљених маса, у кретању улицама, сећам се у Новом Саду, и не само ту, могли су се видети људи који носе велике портрете Вука Стефановића Караџића, Петра Петровића Његоша, Доситеја Обрадовића ... али не и Бранка Радичевића. Које ли црне ироније?! Онај што је у поезији био претеча свесрпског кола, сматран је заметком идеологије Титове Југославије, братства и јединства тога типа. И тако схваћен, потпуно је потиснут из тзв. првог ешалона новокомпонованих, недовољно образованих националиста или, блаже, недовољно упућених патриота, који појма нису имали ко је Бранко Радичевић. А колико је он велики родољуб и борац за слободу показује и увод у Коло у Ђачком растанку:
Oj, ви српски витезови,
Ви змајеви, соколови!
Та има вас на ’иљаде,
Ал’ бројити немам каде:
Та кад би’ вас све бројио,
Кад би’, јадан, винца пио!
Oj, Шубићу, Јуранићу,
Турске главе бе’у траве,
Мачи ваши – бритка коса,
Крвца ваша беше роса:
Роса росну, јавор с’ диже,
Певац и за њ гусле здеља,
Па бугари што сте били,
Што л’ десницом починили!
Дела ваша, сунцу равна,
Неће скрити нојца тавна
Ноћи, ноћи, тавна ноћи! —
Ко би Србу у помоћи?
Oj, Чупићу, љута гујо!
Oj, Ћурчијо, мрки вујо!
Ао, Луко, турска муко!
Ао, Петре, пла’и ветре,
Што до’вати турско море,
Па о српске разби горе!
Oj, Поцерче, oj, Милошу,
Наш соколе, славо мила,
Ал’ на славу Турком лошу,
Jep им сломи пуста крила,
Сруши Дрини у дубину
Ону страшну орлушину!
Ви, звездице нашег неба,
Што сијасте к’о што треба!
Звезде трепте, звезде сјају,
Али данка joш не дају:
Ђорђе дође, сунце грану,
A Србији дан освану.
Зароњен дубоко у прошлост, у 14. век, Бранко Радичевић види и Павла Шубића, кнеза далматинског, који је владао Задром и Трогиром, једно време господар Босне, слави његове борбе и победе против Турака. Бранко пева: Ноћи, ноћи, тавна ноћи/ Ко би Србу у помоћи? Не помиње битку на Косову крајем 14. века, тај пораз га боли, о томе жели да пева на посебан начин. С Косовом живи од младих дана, помиње га и у Бечу. Како сведочи његов отац Тодор, желео је да оде на Косово. Бранко је говорио: "Ја желим епос писати, али пре нећу ни слова написати докле Косово не видим, Косово на којем је српска слава угашена, слобода изгубљена, а сужањство настало." Жеља му се није остварила, небо га је, по земаљским мерилима, узело прерано.
У Колу у Ђачком растанку посвећује се највише Првом српском устанку као најважнијем историјском догађају – збацивању османлијског јарма с врата. У поеми Бранко прецизно наводи славне јунаке. Најпре, војводу Стојана Чупића, који се одликовао бојевима на Мишару и Салашу, народ га звао Змај од Ноћаја, Турци га 1815. године убили у Зворнику. Даље, Бранко призива харамбашу Ђорђа Ћурчију, родом из Босута у Срему, касније најчувенијег харамбашу у дринском крају, али због сукоба са Карађорђем, на превару убијен 1804. године. Потом следи Лука Лазаревић, један од највиђенијих војвода у Првом српском устанку, истакао се у боју на Мишару, умро тек 1842. године. Петар Добрњац, прво хајдук, доцније трговац, у устанку буљубаша код Миленка Стојковића. Истакао се у боју на Иванковцу и при одбрани Делиграда. Вођа опозиције против Карађорђа, умро у емиграцији 1831. године. Поцерац Милош – Милош Стојићевић из Врањске у Поцерини, године 1806. постао војвода. Истакао се јунаштвом код Китога, у боју на Мишару и у биткама дуж Дрине и преко Дрине, где је ратовао све до своје погибије 1811. године Погинуо у потери за одметником, некаквим хајдуком Прелом. Ђорђе – Карађорђе, вођа првог српског устанка: Ђорђе дође, сунце грану,/ А Србији дан освану.
А онда, након централне слике Кола у Ђачком растанку, у испеваном историјском прегледу српске борбе са империјалним угњетачем, иду стихови који су мешавина ероса и танатоса, односно дионизијске слике стражиловске бербе и сунца, кола и вина, с једне, и хтонске дубине вековне патње и трагизма, с друге стране. Дакле, Коло има српски родољубиви печат са животним сликама из дионизијске свакодневице и тешке историје у сталној борби за живу главу. Указују нам се јарко преплетене слике ероса и танатоса, са визијом насушне потребе за уједињењем српских области и покрајина, за независношћу и слободом пуних плућа.
О Бранковој поеми Милан Дединац је написао: „Ђачки растанак испевао је песник који је већ упознао мелодију и много тајни матерњег језика, песник широка замаха, музикалан, понесен плаховитим темпераментом, занесен младошћу”. А Исидора Секулић вели: „Бректао је као змај врео и пун потреба животних; и умиљавао се као младо маче. Количина је био гладан тај на кратак живот осуђени песник. Његовој младости требала је велика количина живота. Тако је са онима ретким који страсно воле своју савременост. ”
Ватите се кола тога,
Од вишњег је оно Бога:
Руком држи братац брата,
Близу срца њега вата.
Свирац свира,
Срце дира,
Рука с’ диже на посао,
Да л’ ће коме бити жао?
Нога лупа, диже пра’,
Наоколо свуда стра’.
Нога лака, срце здраво,
Коло лети, коло ђаво,
Поскочица ђаволица,
Што је ’тела, то и смела,
Ал’ је жеца одолела.
Ој ти секо
Кâно млеко
Белолика,
Кâно винце руменика,
Кâно паун поносита,
Кâно јела, селе вита,
Амо брже па наточи,
Да ти браца боље скочи,
Амо, селе, а за Бога,
Видиш е сам изнемогâ,
Тако, злато, тако, тако,
Сад је коло играт лако,
Амо, чедо милооко,
Дај да т’ љубне браца око.
Она бежи — за њом с’вини,
Љубни, брате, пипни, штини,
Така игра, шала така
Таман, брате, за јунака!
Ајдук Вељко зна љубити,
Ал’ и сабљом дивно бити,
Ајдук Вељко љути вуја,
Турци стадо јагањаца,
Ајдук Вељко кâ олуја
Кад у јесен из кланаца
Свати лишће то по гори,
Па обори,
Крши грање, па силена
Чупа раста из корена —
Сече Вељко и натиче,
Гони, стиже што измиче,
Сече аге посред паса —
„Ала, Ала!“ оде с гласа,
Ломи коње и јунаке,
Чини јаде свакојаке,
Кушља тлачи, сабља сева,
Кликће Вељко, Туре зева,
О тле чалма, о тле глава,
Ал’ под небо српска слава!
Ведро небо на високо,
Равно поље на широко,
А на пољу два окола,
Средом гледни сина гола,
Татарин је — ватра жива —
Прети мачем па дозива:
„Ој Угрине, курво, амо,
Амо да се огледамо!“
Угри гледе сви у траву,
Јакшић горе диже главу,
Вата штита гвоздена,
Вата мача пламена,
Лако врда, маше лако,
Али бије врло јако,
Сада звекну, сада ману,
Сада севну, сада плану,
Доле паде Татарин,
Погуби га Србљанин!
Плао коло, тече зној,
Де још мало, брате мој!
Мало цупни,
Мало лупни
Да се тресе цео дом,
Оком севни,
Грлом певни,
Као муња, као гром —
Стреле, копља, бојни мачи,
Јунак бије, а коњ тлачи,
Звека,
Јека,
Вриска,
Писка,
Гором, долом, јунак врви,
Гора, дола, сва у крви.
Све од мора Јадранскога
И од града тог Белога,
Све од оног Дренопоља
Што с’ отеже мору Црну,
Све то Душан себи згрну,
То учини Божја воља,
Душан, Душан, бујна река,
Србин јунак па до века!
Ао века,
Млада века,
Сад на коњу, сада пешке,
Сад код Јаше, сад код сешке,
Сад при чаши, сад у колу —
Гледај, Боже, браћу голу!
Голи брацо, што си стао,
Ваљда неси већ сустао,
Цупни, скочи,
Ситно крочи,
Па заведи,
Па проведи,
Опа цупа,
Па на ћупа!
Ал’ ти с’, брате, светле очи,
Али ништа, само точи,
Как’а чаша так’а срећа,
Дајде ону, та је већа,
Још и у ту винца ледна,
Мени треба јоште једна —
Браћо мила, здраво, здраво!
Ја сам други кнеже Павô:
Павô беше соко сиви,
Чудио се сваки живи,
Е он шчепа Туре устим’,
А два друга рукам’ пустим,
Па заигра по мртваци
Као муња по облаци;
Ја у руци једној чашу,
А у другој — опет чашу,
У устима песмицу,
Вама, браћо, здравицу,
По винскима капљицама
Играм весô међу вама,
Браћо мила, здраво, здраво!
Вина доста, то је право,
И момицу белу, једру,
И пламени мач о бедру.
Овим фрагментом Ђачког растанка показан је велики песнички таленат Бранка Радичевића – тако млад, а тако стар, да парафразирамо, то јест обрнемо један чувени Ујевићев стих. Певао је спајајући лирско и епско, био српска варијанта амалгама Пиндара и Хомера. С једне стране, виноградарска цика и вика, дугине боје грожђа и винове лозе, крошања и неба, тактилни укус бермета и зрна, у очима буктиња сунца и сремскокаловачког крајолика, а с друге – силе мрака и подземља, ништавило и смрт, у историјском огњу мача и барута, кала и муке, изгибије и страдања. И, све испреплетено у клупку чија Аријаднина нит води кроз време, све до нашег Цара Душана. Срећом, остаје траг у поезији, у матерњем језику, као наук и завет. То је божанска моћ песничког талента једног српског песника који је духовно ту и – траје у времену. А тело његово део је земног пепела свих нас, који смо се утврдили на Стражилову као српском Парнасу. И тако ће остати.
Сремски Карловци - Нови Сад, 27. април 2021.
Ненад Грујичић
Фотографија насловне стране књиге (1986) која садржи фототипско издање „Песама Бранка Радичевића“, са силуетама Бранка Радуновића, у издању књижаре Луке Јоцића и друга, у Новом Саду (1882), урађене у штампарија Николе Димитријевића, такође, у Новом Саду.
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије