O МОЛИТВИ, УЗ СЕЋАЊА НА НЕЗАБОРАВНА ПРЕДАВАЊА ТОКОМ ТРИ МИНУЛЕ ДЕЦЕНИЈЕ У ОКВИРУ ЧУВЕНИХ "ХРИШЋАНСКИХ ТЕМА" НА БРАНКОВОМ КОЛУ
На Васкрс, најрадоснији хришћански празник, надвремено се радујући Христовој победи над смрћу, надносимо се над Јеванђељем по Филипу: „Они који говоре да ће прво умрети а потом васкрснути, греше. Јер ако не приме васкресење за живота, ни када умру неће примити ништа.“
Подсећамо да је Бранко Радичевић на Васкрс 1844. године написао, или боље рећи, у божанском надахнућу испевао своју антологијску песму Молитва, којом започиње наша, у Бранковом колу, Антологија српске поезије (1847-2000):
Месец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори вељи Боже,
Ко овако јоште може!
Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Ти’у реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори Боже силни.
Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Ду’ом својим ти подуну,
У менека душу суну;
Па ми Боже јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова
И њу мени ти дарова.
Фала Боже на дар ови,
О помози благослови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!
(На Васкрс, Беч,1844)
Каква је поезија Бранка Радичевића? Она синтетише народне песме, естетику класицизма и манифестну снагу романтизма. „Нема један Бранко, него их има тројица“, открио је Милан Кашанин у изврсном есеју о Радичевићу, Између орла и вука.
Песма Молитва предочава свет као Творевину Божју, у којој је човек центар земаљског живота, са свим искушењима и гресима. Бранко захваљује Господу на свим даровима, а посебно на души, којој јоште таде... Господ нешто даде, таленат да пева у језику свом, да твори поезију, песме, па и ову – Молитву, у којој вапи и моли Створитеља: Да ми како с права пута/ душа млада не залута!
Без молитве, познато је, не можемо замислити ни једну религију на свету. На молитви се заснива вера која се тиме утврђује у приватном и јавном животу. Молитва је најјачи (над)језик међу свим језицима. Молитва се остварује у директном контакту с Богом. Међу хришћанима најзаступљенија молитва је Оче наш.
О молитви говори и Његова Светост патријарх српски господин Порфирије у свом првом интервјуу за дневне новине („Вечерње новости“, 1, 2. и 3. мај 2021) после устоличења у најсветији трон Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског: „Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој. Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: Бескрајни Боже, чујеш ли где ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“
Прилика је је да се поново присетимо и истакнемо специфичне и духовно веома богате детаље из дугогодишње сарадње на Бранковом колу. У оквиру програма „Хришћанске теме“, тадашњи игуман Манастира Ковиљ, а потоњи епископ јегарски господин Порфирије, био је годинама наш драги гост, пријатељ и брат наступајући сваког септембра, најпре три године у Карловачкој гимназији (1994, 1995, 1996), а потом непрекидно, све до 2014. године, у Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“.
Заједно са Владетом Јеротићем и Небојшом Дугалићем чинио је духовни трилинг који је зрачио богонадахнутим беседама на Бранковом колу. С почетка, тадањи игуман па епископ, наступао је сâм привлачећи велику пажњу публике и медија са свих страна у Сремским Карловцима на Бранковом колу. Говорио је о гордости, о среброљубљу, о милосрђу, о зависти, о туђиновању и о љубави. Затим, с Владетом Јеротићем – о гневу, о прељуби и о ћутању. Потом, у низу наступајућих година, све до одласка у Хрватску (2014) на место митрополита загребачког и љубљанског, на Бранковом колу усталио се са Владетом Јеротићем и Небојшом Дугалићем као редовни предавач.
Тако се установила духовна светковина на чије беседе је долазила однегована публика Бранковога кола разних генерација и којој су присуствовали млади богослови што би нас са молитвеном песмом дочекивали. Била су то незаборавна предавања о кајању, о созерцању, о кротости и о злоћи, о савршеној љубави, о женском, о мушком, о исповести, о фарисејству , о молитви, о невиности, о лицемерју, о крштењу...
Чувени програм „Хришћанске теме“, живи већ три деценије и представља један од најважнијих и најдуговечнијих у Бранковом колу. То је духовни садржај чији континуитет никад није прекидан на песничкој и културној манифестацији у славу Алексија-Бранка Радичевића, што траје од 1972. године настављајући традицију истоименог листа (1895-1914) у Сремским Карловцима, где су, иначе, хиротонисана двадесет два српска патријарха и митрополита.
Важно је прецизно припоменути да је програм „Хришћанске теме“ на Бранковом колу кренуо 1991. године у Свечаној сали Карловачке гимназије. На тему Покајање данас говорио је епископ сремски господин Василије. Већ наредне две године (1992,1993), о праштању и о греху, такође у Карловачкој гимназији, говорио је епископ бачки господин Иринеј.
Знајући колико Његова Светост, нови српски Патријарх господин Порфирије поштује и воли Сремске Карловце, а с обзиром да „Хришћанске теме“ и те како постоје на живој програмској палети манифестације у славу вечито младог Бранка Радичевића, неизмерно ћемо се радовати уколико прилике дозволе да нови Патријарх дође и с обостраним духовним усхитом и братском љубављу учествује на овогодишњем јубиларном 50. Бранковом колу.
Нови Сад, 2, мај (на Васкрс) 2021. – Сремски Карловци,18. фебруар 2021.
Ненад Грујичић
На фотографији Бранислава Лучића: Његова Светост патријарх српски Порфирије, тада игуман манастира Ковиљ, и Ненад Грујичић, директор Бранковога кола, на 9. Међународном Салону књига и Данима Лазе Костића у Новом Саду; у том тренутку они су чланови Савета (Грујичић на челу) поменутих двеју манифестација, сједињених у једну, на Новосадском сајму, априла 2002.
Ненад Грујичић
ГОЛУБИЦА НА КРСТУ
Из даљине, као мрва на златном се крсту леска,
голубица бела, видим, слетела на цркву Доњу
закриљену бујном крошњом див-платана од три века.
Чија ли је душа сишла да покаже милост Божју,
откуд бела голубица беља и од првог снега,
усред лета карловачког на црквеном бриди трону?
Неко рече у пролазу да је иза оног брега
штоно стреми к Стражилову голубица јутрос мала
полетела. Већ је подне а са крста још не бега.
Као да се еглен води између ње и платана
белог лица као крила голубице Светог Духа.
У том небо затамни се и загрми усред дана,
голубица пред храм слети, шири крила, златоуха,
отвори се црква сама и зачу се пој псалама,
ка олтару у лепршу благих крила и пропуха
голубица у три круга обави лет белог плама
па одлети к Стражилову, и звоно се за њом вину,
а врата се затворише опет тихо, опет сама.
Нас некол’ко крстимо се и тражимо спас у вину.
(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)
МАШЋЕЊЕ ЈАЈА
На Велики петак фарбају се јаја,
све дугине боје за Васкршњу цваст,
али треба знати да фарба ил` боја
нису српске речи, већ наша је - маст.
Минула кроз време пансловенска речца,
прогута је турска и германска потом,
у мастилу века неста светлог претка,
понекад због речи плати се животом.
Нек` се масте јаја за Васкршње дане
у куповној боји названој варзило,
али одувек се за Васкрс пазило
да машћење буде, о, жути шафране,
и у кори шљиве, дуду, детелини,
коприви, млечики, ал` и - луковини.
(Из књиге "Шајкашки сонети", Прометеј, 2008)
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије
