Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ПЕСНИЦИ ВОЛЕ ШАХ

slika

О ОСНИВАЊУ ПЕСНИЧКОГ ШАХОВСКОГ ТУРНИРА НА БРАНКОВОМ КОЛУ: ТРИДЕСЕТ ТРИ ГОДИНЕ КОНТИНУИТЕТА

„Нека је благословена моја душа што сам научио да играм шах.“ (Пушкин)

Далеке 1849. године, 2. априла, у Земуну, млади књижевник Јован Ђорђевић затекао је свога врсника Бранка Радичевића како игра шах, и тим поводом записао: „Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.“ То је онај Јован Ђорђевић који је основао Српско народно позориште, аутор текста химне Боже правде. Овај његов запис о Бранку одговор je за многе који нас питају зашто смо шаховски турнир уврстили у програме песничкога Бранковог кола.

У Земуну сам се био задесио пре петнаест година на једнократном уметничко-новинарском шаховском турниру где је, као почасни гост, играо Светозар Глигорић, стари Земунац, наш чувени велемајстор. Поменух  му ту земунску Ђорђевићеву реченицу о Бранку и шаху, а он се јако изнеади и обрадова. Одмах рече да није знао за тај податак. Успут ми се поверио да, иако у одмаклим годинама, прешао осамдесету, уписао се на Музичку академију, решио да се бави компоновањем. Глигорић је преминуо 2012. године, а неки дан прочитах да је нека важна шаховска свечаност отворена једном његовом музичком композицијом.

Већ тридесет три године, у континуитету, траје песнички брзопотезни шаховски турнир на Бранковом колу. Неки су покушали да нас копирају, и овде и у свету, или су чак пре нас организовали сличан песнички турнир, али то је трајало кратко, нигде није заживело као на  Бранковом колу. Песнички турнир је један од најупечатљивијих наших програмских континуитета, нешто што се никад није прекидало откако се засновало. Као на пример и на Бранковом колу: Свечано уручење наших награда, Стражиловки митинг поезије, Хришћанске теме, Филозофски симпозијум...

Сматра се да се шах појавио пре више од две хиљаде година, неки иду и дубље у прошлост. У суштини се не зна кад је тачно настао. Под именом чатуранга налази се у Индији и шири на Персију, где у шестом веку узима ново име – шатранџ, које исходи из имена краљ на персијском. Калиф Ал-Мамун је рекао: „Чудно је да ја који владам светом од Индије на истоку до Андалузије на западу, не могу да савладам 32 фигуре на малом простору шаховске табле.“ После арапског освајања Севиље 712. године, шатранџ је закорачио у Европу, да би се од 10. до 12. века из Шпаније и Италије, под именом шах, проширио на европске земље и –  цео свет.  Волтер је написао: “Од свих игара шах заслужује највећу почаст људског ума.“

Шах је надахњивао велике духове и давао им мотивацију и надахнуће за стваралаштво: Хајам, Алигијери, Бокачо, Џосер, Рабле, Сервантес, Волтер, Дидро, Гете, Пушкин, Радичевић, Балзак, По, Толстој, Вајлд, Ниче, Валери, Аполинер, Џојс, Елиот, Пастернак, Андрић, Црњански, Крлежа, Брехт, Набоков, Борхес, Маргарет Јурсенар, Бекет, Јонеско, Кортасар, Весна Парун, Маркес, Павић, Кундера, Еко, Киш и други.

На првом песничком брзопотезном шаховском турниру, под називом Песници воле шах, у петак, 9. септембра, 1988. године, у Спортском и пословном центру „Војводина“Шаховски плато, на првом спрату, на списку су била ова песничка имена: Горан Бабић, Абдулах Сидран, Ранко Рисојевић, Тодор Терзић, Радомир Мићуновић, Стеван Тонтић, Вујица Решин Туцић, Марко Вешовић, Боро Радаковић, Ристо Јачев, Желидраг Никчевић, Јоан Флора, Мирослав Цера Михјаловић, Михал Рамач, Радомир Уљаревић, Лазар Бојановић, Милорад Црњанин, Селимир Радуловић, Слободан Билкић и Милан Плетел. Први судија на Бранковом колу био је Душан Бућан, угледни шаховски новинар у Дневнику и поетски боем.

У част шаха и предстојеће Шаховске олимпијаде премијерно су прочитане песме: Стеван Тонтић („Балада о краљу“), Горан Бабић („18 краљица“), Ранко Рисојевић („Свеопшти шах“), Бошко Ивков, као посматрач („Песници-шахисти – кибицерска“) и судија Душан Бућан („Бивше фигуре“). Миленко Стојичић саставио је значајну антологију песама о шаху, од памтивека до почетка 21. века.

Као афористичар, Владимир Јовићевић Јов прикључио се турниру на 24. Бранковом колу 1995. године и непрекидно долазио остављајући изузетно упечатљив траг. На турнире су повремено стизали Љубивоје Ршумовић, Раде Бранков, Милан Младеновић, Бранислав Петровић, Васо Милинчевић  Радослав Златановић, Душан Говедарица, Владимир Јагличић, Зоран Божовић, Раша Попов, Предраг Бјелошевић, Јован Попов, Селим Арнаут, Бећир Вуковић, Јово Војновић, Нада Попов, Рихард Питрас, Драгомир Шошкић, Коста Дувњак, Владислав Радаковић, Милан Ђаковић, Радомир Д. Митрић и други, који су играли повремено, или само једном-двапут,  увидевши изузетну  снагу већине песника-шахиста. Неке је, пак, у време одржавања Бранковога кола пут водио у дугом правцу. Били су пар пута најављивани, и много желели да играју, распитивали се и обећавали, Момо Капор, Брана Црнчевић и Милован Витезовић, међутим увек би им се нешто испречило да дођу. Губили су недоласком, знали су то, али живот је чудо. 

С почетка двадесетог првог века прикључили су се поједини сатиричари и афористичари, нови песници, професори и сликари. Играли су и Петар Лазић, Ранко Гузина, Драгутин Минић Карло, Драго Тешевић, Димитрије Панфилов, Марија Стојановић, Милош Ласковић, Перо Главановић, Велибор Вујовић, Зоран Миладиновић, Павле Нишавић, Владимир Кнежевић, Милован Драгић, Милан Михајловић, Милета Цицовић, Љубиша Стојилковић, Никола Раусављевић Растко Лончар.

Два године после одржавања првог турнира, а месец-два пре почетка, ни мање ни више, светске Шаховске олимпијаде у Новом Саду (1990), с обзиром да је Новосадска банка била и наш генерални спонзор, припремили смо адекватна признања. Наиме, Банка је наручила, па и за наш шаховски песнички турнир одвојила три медаље Шаховске олимпијаде (злато, сребро, бронза). О, колика радост међу песницима-шахистима! Прве медаље су освојили Драгослав Андрић, Желидраг Никчевић и Радомир Мићуновић, који су, иначе,  уз Владимира Јовићевића Јова и Самира Садиковића најчешће освајали турнир. Касније и Слободан Терзић, уредник РТС-а, и понеки од афористичара, Милета Цицовић, Зоран Миладиновић и Милан Михајловић.

На песничким брзопотезним шаховским турнирима Бранковога кола, први судија био је Душан Бућан, поета шаха, банијског прекла, чувени новинар Дневника, уредник шаховске рубрике, заљубљеник у ову древну игру и уметност.  И песник, писао је песме о шаху. Говорио да магија шездесет четвртог поља рађа шездесет пето. Стварао је пријатну атмосферу као заљубљеник у шах, у песнике и поезију, као неко ко је свој живота заиста посветио шаху. Имао је неуобичајно велику браду, личио на владику,  крупне очи, наочаре, увек посвећен договору, одговоран и тачан, речју – прави човек за Бранково коло

Након Бућанове смрти 2005, године, заменио га је син Владимир, по оцу такође трагалац и боем, познавалац уметности, вредан. Кроз време, судије на Бранковом колу били су и Љубица Живковић, Трајче Костовски, Рамо Мујагић, Красоје Нотарош и Жељко Медар. Песници и писци играју уз шаховске сатове, изнајмљене из Шаховског клуба Нови Сад. Партије трају пет плус пет минута. То је брзопотезни турнир, такозвани цугер. Можеш, дакле, да изгубиш и на време, ако ти првом падне заставица на часовнику. Обично се игра на десетак табли, око дведесетак играча. Ако је мање играча присутно, игра се двокружно. По завршетку турнира, по традицији, заједнички ручак, Бранково коло части - уз карловачко вино.

Од почетка, на турниру постоје награде. Победник је, рекох, добијао златни дукат Новосадске банке. Међутим, нестанком ове банке, нестао је и спонзор. Ерсте банка из Беча преузела је, боље рећи прогутала нашу банку. Покушали смо наставити сарадњу, али они су одбијали. Није помагало ни то што сам им истакао да се Бранко Радичевић школовао у њиховом Бечу, тамо умро, лежао у аустријској земљи три деценије. Па сам поменуо чувени пренос Бранкових земних остатака из Беча на Стражилово, као велики културни догађај у Европи тога времена. Ништа није помагало, нека режирана бирократска хладноћа и туђе неразумевање наших душа и живота. Схватио сам да је то нека врста окупаторске логике, да они не желе да подржавају нашу културу, поготово не тако велико име српске поезије, као што је Бранко. У разговору с њима осетио сам неку мучнину, испречен зид који је са задатком инсталиран у земљи Србији. А онда сам се сетио једног Јововог шахоризма па у име Бранковога кола, залупивши врата тенковској банци из Вијене, окренуо леђа за сва времена: Не буди пион, ако си већ фигура.

Усталила се нова прва награда – комплет свежих књига Бранковог кола (покретањем наше издавачке делатности 1993)  или комплет карловачких вина, у кутији од шест флаша, понекад и дванаест. Око вина нарочито је постало живо 1992. године када обновио Грожђебал у Карловцима, па би најбољи песници-шахисти уствари добијали актуелна победничка вина са ове чувене народне светковине у славу винове лозе. Трећа награда био је дводневни пансионски боравак у хотелу Боем, власника Бранка Ивановића, веома посвећеног сарадњи око турнира, и уопште са Бранковоим колом, да несебично помогне – увек ту. Истина и ми смо њему помогли у карловачкој Општини да добије елитни простор у центру, управо са аргументима да ће се ту одвијати понеки наши програми, што је подржала и Гордана Лончаревић из Општине.

За последње место на турниру, ех, вечера уз тамбураше у Боему са неком од славних уметница или уметника на Бранковом колу. Ова последња награда никад није реализована, више је била виц, да се на самом отварању турнира, уз објашњење правила игре у цугеру (да ли се једе или не једе краљ) и набрајање награда, мало заслади атмосфера и весело крене у озбиљне шаховске одисеје и пустоловине у славним Сремским Карловцима. Око прве и друге награде, шахисти су се са посебним мотивом борили и тактизовали, па понекад чак и наштимавали, договарали, ако је то било изгледно (на пример ако је неко већ два пута добио комплет књига или вина, па би се то замењивало једно другим). Но, кад се све сабере, јуриш на кутију карловачкиг вина био је официрски жесток, на живот и смрт.

Једном приликом, пре две деценије, промовисали смо књигу Михајла Михаљчишина, Рекли су о шаху (Народна и универзитетска  библиотека Републике Српске, Бањалука, 2002).Том приликом чуле су се и могле прочитати и ове мисли: Живот је као шаховска партија (Сервантес); Шаховска игра је гвоздена провера духа (Гете); Позитиван начин размишљања у животу може да се стекне играњем шаха (Бенџамин Франклин).

А сами шахисти, они највећи казали су и ово: Тајна шаха се састоји у томе да никад не повучеш потез док не схватиш позицију (Фишер); Није могуће почети јак напад уколико не контролишемо бар два централна поља, а понекад су чак три потребна (Капабланка); Увек сам помало сажаљевао човека који не зна шта је шах... јер шах као љубав, као музика, има моћ да људе чини срећнима (Тартаковер); Шах је наука, уметност и игра (Најдорф); Шах је борба са самим собом (Глигорић); Шах је за мене уметност, живео сам између шаха и музике (Смислов); Многи данас сувише добро знају не само шаховску таблицу множења, већ и шаховске алгоритме, и зато, дошло је време да треба доказивати да су два и два пет (Таљ).

На 27. Бранковом колу, 1998. године, промовисали смо и књигу песама Радомира Мићуновића Магична поља (Просвета, Београд, 1998). Мићуновић је као песник изванредно стартовао, 1967. године добио Печат вароши сремскокарловачке, био међу првим лауреатима овог угледног признања, а 1969. Освојио прву награду на Фестивалу југословенске поезије младих у (Титовом) Врбасу. Развијао се и као запажен новинар, публициста, енигмата и шахиста.

Нисам играо шах на Бранковом колу иако ми је то по неким аспектима припадало, односно имао сам шаховску снагу већине присутних играча. Подстицали су ме многи да заиграм на турниру. Као што никад нисам наступао као песник на Бранковом колу, на Стражилову на пример, никад ми песничко име није било у програму манифестације, тако нисам желео ни као шахиста. Домаћин – све му дато, и то на длану, па још да игра, или не дај Боже победи, на шта би то личило. Био би то потпуни сукоб интереса. Неки би то урадили очас, али, свако је газда својих поступака и свога образа, рекох већ једном поводом Змајеве награде Матице српске, где у тој установи запослени, на високим функцијама писци постају лауреати овог признања.

Има ту још један технички детаљ, ако бих хипотетички говорећи, и заиграо. Турнир је увек почињао трећег дана Бранковога кола, у недељу, а ја сам већ био подоста уморан, често и неиспаван од претходна два дана којима су протутњали многи програми и гости, нарочито на Стражилову, али и у Сремским Карловцима и Новом Саду, а све је ишло преко мене домаћина.  Само да се рукујем и загрлим са свима, па је и то много. Нисам могао да играм шах без праве концентарције, а шах се тако игра. На страну што имам принцип да нећу да наступам на Бранковом колу као песник.

Од детињства био сам заљубљен у шах. Проучавао сам све доступне ми књиге о шаху, али што је најважније много сам играо, најчешће код комшије Прокопија Проле Драгића и његових синова Стевана и Милована. Ту су се окупаљле гомјеничке комшије шахисти, а долазио је и Владо Кнежевић из Приједора, машинац, погонски инжењер по струци (дуго студирао), будући ликовни уметник, ради скулптуре од сирове руде и њенихостатака, али и од расходованих рударскихмашина, све из чувеног рудника Љубија кдо Приејдора. Играње шаха под виновом лозом породице Драгић остало је за мене фантазмагорични догађај за цео живот.

Као ученик касних разреда основне школе и током средње добијао сам Шаховски билтен из Русије, долазио ми је на кућну адресу. То ми је поручио један професор руског језика из основне школе, изванредан шахиста, коврџаве велике косе. Сваког  месеца у различитим бојама, јарким и дречавим,  у формату садашњег недељника НИН, поштар би ме обрадовао. Билтен је имао око триста шаховских партија у сваком броју, многе сам обрађивао.  То су биле само партије шаха са нових светских турнира, без икаквог коментара, и без цртежа или фотографија. Имао сам солидно предзнање за то, јер сам ишчитао и проучио, велим,  основне књиге о шаху, пре свега Шаховску читанку Димитрија Бјелице.

Мајка се чудила што се намах кад  устанем лаћам Билтена из Москве и шаховске табле, и без доручка сатима вежбам и проучавам магијску вековну игру.Тада су били актуелни Фишер и Спаски, пратио сам и њихову борбу за светски трон, чак једном и на мору у Макарској, редовно куповао лист Политика да видим партије из Рејкјавика, где се меч одржавао.

На 34. Бранково коло 2005. године, 4. септембра,  стигао је и  Борислав Бора Ивков, велемајстор,  играч светске славе,  аутор важних књига о шаху. Био је победник првог светског турнира за јуниоре 1951. године у Бирмингему у Енглеској. На подсећање на освајање ове титуле, Ивков је рекао: „Не сећам се да ли ми је својевремено Ботвиник или Петросјан рекао како је од свега најважније бити првак света, јер касније остајеш само – бивши првак света. Титула је тренутна, али оно бивши остаје заувек. И као да су предвидели да ће то бити мој најзначајнији лични успех у каријери“, самоиронично је, духовит као и увек, рекао Бора Ивков.

Освајач бројних олимпијских медаља, и највиших одличја са европских и светских првенстава. Био је ожењен бившом мис Аргентине. Дошао на Бранково коло у име Земуна који је имао привилеговано место у Сремским Карловцима, довео га Душан Батиница, управник земунске библиотекe, наш стари пријатељ и сарадник. Бора Ивков имао је манире великог господина и видело се да је одушевљен Сремским Карловцима.

Играјући симултанку на десетак табли, све нас је победио. Видевши то, схватиш да у свакој области постоје изразити таленти, који нагињу генијима или то већ јесу. Михаил Таљ је на пример завезаних очију играо симултанку на 38 табли и све добио, само једну ремизирао. Потом је из главе све партије дословце записао у нотес!

Кад помињем симултанку, био сам у прилици да играм на једној таквој у Новом Саду, на Спенсу. Нашао сам међу петнаест играча, јавних личности,  против Анатолија Карпова, бившег светског првака. Учинило ми се око средине партије да ћу ремизирати, али, авај, Карпов нас је такође све победио, или је чини ми се био један реми, са Оливером Ивановићем.

Много раније, у време Шаховске олимпијаде 1990, упознао сам на Спенсу и Михаила Таља, такође бившег првака света. Имао је шаку са три прста, уместо пет, два по два u jeдном, осим палца,  срасли у дебље прсте. И том руком повлачио је потезе, па ти некако необично, као да је кентаурски изашао из неког мита.

Шах ми је био и остао ненадмашна духовна лепота коју преносим на друге, тако и сада настојим да подмладим песнички турнир у шаху на Бранковом колу. Турнир је увек био озбиљно схваћен, играло се у миру, концентрисано, жуђено. Шах је прелепа игра за коју је Роберт Фишер рекао да је сâм живот. Драгослав Андрић је забрањивао играчу противнику да пуши цигарету током. И имао је неке своје захтеве, на пример, да он једини остане на месту, на истој столици и за истим столом где је већ сео, док други, како судија чита нове парове, мењају столове и табле. Поштовали смо његову личност, био је и најстарији, а понајпре имао важно дело и на терену шаха, али и литературе, дабоме. Он би често био и победником турнира. Радовао се доласку и игри, и држао до тога, до Бранковог кола и Сремских Карловаца.

Горан Бабић играо је стојећи, добар играч, освојио треће место. У једној партији дошло до сукоба између њега и Вујице Решина Туцића, с којим је био баш – пријатељ. Међутим, Вујица је повукао неки потез који је Горан сматрао немогућим, то јест неправилним, или већ каквим. Ту је настао сукоб, и Бабић одлучује истог часа да напусти турнир, да иде на железничку станицу у Карловцима, на воз за Београд. То је изненадило, па и збунило Вујицу, нагло је пробледео, седећи пружао руке према Горану, дао му за право молећи га да остане, да не иде на локомотиву.

Павле Нишавић играо је на турниру захваљаујући својим презимењацима песницима, Ралету и Саши. Правдољубив и искрен, добар шахиста, човек из народа, у тренутку док је играо с  једним књижевним критичарем, Павле је устао и жестоко га опсовао. То се дотад никад није догодило, а ни после на турниру. Критичар је био украо потез, а Нишавић запањен, скочио и наглас да сви чују рекао да овај тако и у животу непоштено се понаша с људима, краде и вара. Било је непријатно, али се догодило. Многи играчи су чули, завршили своје партије, а после прозивке нових парова, свако је уронио у нову загонетну позицију црно-белих фигура. Остало је да се препричава, па ево и – запише.

Пре две године, на Стражилову, играо се овај лепи турнир. Из Шаховског клуба Нови Сад, с којим све време сарађујемо, представили су једног слепог врхунског играча и предложили да наступи на нашем брзопотезном турниру. Прихватили смо и убрзо видели да слепи играч све одреда побеђује. У једном тренутку један афористичар, такође добар играч, одиграо је немогућ потез у брзини, или како већ, али је слепи играч, као да види својим очима, рекао – стоп, потез је немогућ, и мирно као да ништа није било напипао спорно место и фигуре.

То је био потез којим је ловац прескочио своју сопствену фигуру и стао на неприпадајуће му слободно поље. Умешао се и судија, и грешка је исправљена, без буке. Помислио сам да понекад у брзопотезном шаху, неки опасни играчи и намерно вуку такве, немогуће потезе? Неискуснији играч у брзини то и не примети. Да ли је намерно или не повучен поменути потез ловцем, то сазнати нећемо, али је факат да је слепи играч добио ту партију и, после још неколико кола – постао победником турнира!

Јединствена је прича о Владимиру Јовићевићу Јову који је на Бранковом колу освајао прву награду више пута. Понекад се чинило да може да је освоји како хоће и кад хоће, па је препушта другоме. Мада, неколицина играча га је могла склонити с тог наума: Драгослав Андрић, Самир Садиковић, Желидраг Никчевић, Радомир Мићуновић... Јов није писао поезију, али је био распевани афористичар, песник шаха, годинама је имао своју рубрику у листу Политика, Знакови поред кревета.

Бранково коло је штампало две књиге шахоризама Владимира Јовићевића Јова. На 33. Бранковом колу, 5. септембра 2004. године промовисан је његов Пегазов гамбит. О књизи говорио Љубивоје Ршумовић. Јов је имао неку врсту опијености шахоризмима, држао је да само он на свету тако пише. Шаховске фигуре су метафоре, па и симболи везани за конкретну стварност, за разноврсне појаве у калеидоскопу живота, за ликове и јунаке свакодневице.

Шаховска табла је море живота са свим својим плимама и осекама, конкретно, живи рељеф човека и збиље. Ево неколико шахоризама из ове књиге: Шахиста је богат човек, има 64 поља;  Међу кибицерима било је и будућих жртава; Држим их у пату, зато пате; У шаху су велике очи; Када су коњи у игри, опасно је дирати топове; Симултанка је колективни неуспех појединаца.

Промоција друге књиге шахоризама Шаховођа (Бранково коло, 2011), била је 11. септембра, на 40. Бранковом колу. Предложио сам му да књигу назове  Шаховођа, наспрам чувеног Бранковог стиха: Коловођа коло вија,/ коло лети, зној пробија. Јов се одушевио и одмах прихватио. Нажалост, игром црне судбине, дан пре промоције, Јов је изненада преминуо. О новој књизи, уз мене домаћина и рецензента  књиге, говорили Радомир Мићуновић и Петар Лазић.

У рецензији-поговору тој књизи, записао сам и ово: „Сатиричар у крви, духовит до балчака, а тиме и непоткупљиво деликатан, Јов каже: О демократији није било говора, дирн`о сам у краља. Он види свет и човека од тачке цивилизацијског тренутка када су се људи организовали у друштвене групе и оснивали законе, формирали манипулативне механизме институција и власти: Црног хлеба и црно-белих игара. Ево шахоризама из Шаховође: Без пиона нема трона; Шах није демократска игра, играју само двојица; У недостатку идеја рађају се комбинације; Какав народ, таква симултанка; С коњима на свим пољима; Порази нас уче да ремизирамо.

Владимир Јовићевић Јов рођен је 1950. године на Цетињу, основну и средњу школу учио у Београду. Ту је започео студије филозофије, а дипломирао политичке науке. Био је познат као врстан шахиста међу писцима. У споју са његовом несташном природом било је неке посебне, оригиналне боемије. Овај сладострасни трагач за нијансираним трепетом свакодневних лепих зона сумрака, за смислом амбивалентне и изгладнеле људске природе, пласирао је своје шахоризмичне коврџе духа у двема књигама Бранковог кола. Чинио је то са особеним огњем намере, са еросним учествовањем у свим облицима и фазама настајања и емитовања енергије шаха и нашег турнира.

Обе Јовове књиге опремили смо фотографијама кроз историју нашег турнира захваљујући богатим албумима Бранковога кола. У првој књизи, Пегазов гамбит, било је деветнаест фотографија са конкретних поетско-шаховских битака. Сваку сам, уз потписана имена присутних на фотосима, крунисао римованим двостихом који објашњава слику и прилику, на пример: Славни Јов у првом плану/ противнику тражи ману, или, Крстивоје Илић гледа/ ко ће овде да се преда.

Друга књига, Шаховођа, има шеснаест фотографија (8+8), не случајно. Аналогно броју рубних поља на табли, толико стихова има песма Карловачка древна игра, састављена од четири катрена у шеснаестерцу (од два осмерца, римована). Сваки од леонински римованих шеснаестераца (8+8) налази се као потпис испод шеснаест фотографија у књизи, управо редом, од првог до последњег. Ево песме:

 

Шах-дружина, права страва, покрај чесме Четри лава,

Изнад табле руке лебде – до пораза ил` победе,

Шампиону мисли лете противнику да запрете,

Где се крије прави потез, еј, судија додај нотес.

 

Јуродиви прима дарак, остварио давни санак,

Магија је шах играти, јер време се стопут скрати,

Два песника лице држе док проблеми таблом прже,

Коловођа тихо стреми да резултат буде реми.

 

Победнику стигле књиге за шаховске слатке бриге,

Судија се каткад сети матирањем да запрети,

Два боема женскароша играју за пола гроша,

Шахисткиња-мајсторица за песнике посластица.

 

Шампион је дуге косе – многи воду да му носе,

Прва лига овај чова, друго лице Пегаз-Јова,

Шахисти су дивна сорта – стражиловска им аорта,

Време тече – немој красти, ионако мат ће пасти!

 

Ко не игра шах, заиста доста пуно губи, напросто је у некој врсти хендикепа, духовно сиромашнији на овоме свету. Та стара, мистична, непознатог корена, савршена игра, борба белих и црних фигура, надгорњавања добра и зла, ероса и танатоса, представља неисцрпно богатство и за песничку машту, имагинацију и интелигенцију. Шаху ништа нису могли ни компјутери, ни нове технологије, потпуно им се прилагодио, односно, надишао их својом супериорном једноставнишћу са безброј комбинација и нијанси људског ума. Остао је независан и свој, показало се да више даје него што узима.

У време злосрећне пандемије шах је постао још снажније уточиште многима, показао невероватну виталност и снагу, проширили су се и настали  нови, велики кругови присталица, и младих и старих. Још је Аристотел у она давна времена написао Александру Македонском: „Видим да стално путујеш, а када си усамљен, када се осетиш туђином, играј шах, јер ће те он развеселити и бити саветником у ратним подухватима.“

 

Сремски Карловци – Нови Сад, 21. мај 2021.

                                                                                                                                               Ненад Грујичић

На фотографији Гаврила Грујића, из албума Бранковог кола: Први песнички шаховски турнир на 17. Бранковом колу, СПЕНС, 9. септембра 1988.

 

 

Ненад Грујичић

ВЛАДИМИР ЈОВИЋЕВИЋ ЈОВ

 

Шах је игра поетска, преузме ти главушу,

песници се такмиче да тријумфе осете,

а Јов је чак играо и гледао плавушу.

 

Шах има и поразе, па те врази посете,

редај брзо фигуре, крени нову партију,

можда реми извучеш, ето теби утехе.

 

На турниру песничком, где неки и попију,

Јов је газда шаховски, матира те часком он,

ал’ кад треба –попусти, с осмехом до ушију,

 

преполови поен свој, као прави шампион,

неће да те понизи, лако ће до победе,

виртуоз је боемски, сија као лампион.

 

Шахоризме писао, те странице не бледе,

од пешака до краља, од стварности па до сна,

црно-беле фигуре вребају из заседе.

 

У Бранково коло је рукописа дао два,

и књиге су изашле – шаховска два пламена,

прва Гамбит Пегазов, Шаховођа друга, да,

 

која тада била је баш за турнир спремљена.

Промоција књиге, гле, занемели шахисти,

а јуче преминуо – Јов, ан пасан поета

 

којем судба не даде да се игре насити.

 

                (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково  коло, 2020)