СРПСКА КРАЈИШКА БАШТИНА НА ЛЕДУ

ПИСМО МИНИСТРУ КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, ГОСПОЂИ МАЈИ ГОЈКОВИЋ

                Поштована госпођо Гојковић,

На најновијем конкурсу Министарства културе Републике Србије, за финансирање и суфинансирање пројеката из области издавачке делатности – капитална дела, од 16. 1. 2021. године, бр. 451–04–5/2021–03, одбијен је рукопис антологије љубавних ојкача „Ноћу дику љубим у шљивику“ чији је приређивач Ненад Грујичић, а Вечерње новости издавач-предлагач.

Комисију Министарства културе Србије на поменутом конкурсу сачињавали су: Селимир Радуловић (председник), Енес Халиловић и Милан Бјелогрлић. Образложење којим је рукопис одбијен представља неубедљиву бирократску фразу са маском великог лицемерја.

Вечерње новости су усвојиле и, за издавање у популарном тиражу, за народ,  планирале ово специјално издање посвећено нематеријалном културном наслеђу Срба Крајишника, избеглим и прогнаним душама са Баније и Кордуна, из Лике, Далматинске загоре и Босанске крајине.

А одлуком Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Републике Србије од 18. јуна 2012. године ОЈКАЧА је уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа  Србије, под инвентарним бројем 25,  као  "поетско-музички облик Срба Динараца-Крајишника у Србији". Предлагачи и носиоци идеје били су Бранково коло и Завичајно удружење „Никола Тесла“ из Пландишта. Отуда ово писмо са меморандумом Бранковог кола.

Наиме, уписом у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, Министартво културе Републике Србије законски се обавезује да чува и штити, подржава и материјално  помаже ојкачу на својим конкурсима, и у другим приликама. То је, дакле, законска обавеза државе Србије. Ту крупну чињеницу комисија је морала узети у обзир.

Међутим, фамозна комисија то није учинила. Она каже у свом мини-образложењу „да у овим буџетским оквирима предност треба дати делима која су у већој мери усклађена са приоритетима конкурса“. А већег стеченог приоритета од уписа елемента у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије нема.

Поштована госпођо Гојковић, молим Вас да поводом овог случаја преиспитате начин рада поменуте комисије и њенога председника који је одговаран пред Вама и јавношћу. Стицајем случајних околности,  он је одраније у потпуности познавао генезу, значај и вредност ојкаче, почев од првог издања моје књиге „Ојкача“ (1988).   Рукопис „Ноћу дику љубим у шљивику“ се компетентно и најдиректније бави феноменом ојкаче, као вертикалним стубом српске крајишке баштине.

И, с обзиром да се Министарство културе законски одредило према Националном регистру нематеријалног културног наслеђа Србије, молим Вас да нађете начин да ванредно обезбедите средстава за штампање антологије „Ноћу дику љубим у шљивику“. Предлажући министарству културе овај рукопис за (су)финасирање, Вечерње новости су тражиле свега 300 000 динара.  Да је била компетентнија и часнија, ова комисија би по неписаном правилу доделила за овај рукопис бар 150 000 динара. А шта је то за Министарство, ништа, али би се у јавности рекло – ево, Министарство културе Републике Србије помогло Крајишнике.

Иначе, комисија је делила шаком и капом –  до милионских износа, тамо некима, за неке веома чудовите књиге и пројекте, а које нису од националног приоритета. Нека, тако то иде, живот је велико магаре, повуче свашта, па нагло стане, ни макац. А, онда Јово наново – ко је јамио тај је јамио.

Да је злосрећна комисија доделила Вечерњим новостима тих 150–300 хиљада динара за антологију „Ноћу дику љубим у шљивику“, било би то на радост милионског српског крајишког аудиторијума у Војводини, то јест у Србији,  и шире – преко Дрине и Саве, дабоме. Зато, госпођо Гојковић, исправите противзакониту одлуку комисије Министартва културе Републике Србије да одбије рукопис чија је круцијална тема – ојкача –уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Тиме ћете сачувати Ваш углед, правнички пре свега, затим целог Министарства и државе Србије притом, али сачувати и образ, и пред Богом и пред народом.

Указујем и на ширу појаву – да је ове године на конкурсима Министарства културе Републике Србије, за различите видове неговања и очувања традиције из  области нематеријалног културног наслеђа одбијено неколико захтева од животног интереса за српску крајишку (избегличку и прогнаничку) културу.

Неко би могао помислити да огромна српска крајишка популација у Војводини, Београду и деловима Србије служи пре свега као митингашко месо за политичке скупове на отвореном простору, једном годишње поводом обележавања „Олује“.

На овогодишњем конкурсу Министартва културе Републике Србије, бр. 401–01–146/2021–02, одбијен је, на пример, пројекат „Крајишке игре, пјесме и обичаји – Бусије 2021“, предложила га је Координација удружењâ избјеглих, расељених и досељних у Републику Србију. А у тим истим Бусијама, пре неколико година (2016), одржана је 4. августа велика комеморација жртвама „Олује“, то јест манифестација под називом Дан сјећања на страдање и прогон Срба. Највиши представници државе и српског народа обраћали су се непрегледној маси изгнаних Срба из Хрватске. Зар је могуће да у комисијама и самоме Министарству културе данас нема људи који памте шта је све тада обећано Србима Крајишницима у –  Бусијама?

Одбијен је на конкурсу и пројекат „Сакупљање, архивирање и презентација музичког наслеђа Срба Крајишника“, предложен од стране Удружења Срба из Хрватске „Никола Тесла“ у Крагујевцу. Био сам својевремено гост тог удружења у Крагујевцу и одржао предавање о историјској и онтолошкој генези ојкаче. Ту живи велика енклава Срба прогнаних из Хрватске у „Олуји“. У блиској будућности у Крагујевцу могао би да буде одржан нови крајишки митинг, ево прихватам да говорим на тему нематеријалног културног наслеђа Срба Крајишника.

Затим, на конкурсу Министарства културе Републике Србије одбијено је финансирање „Фестивала банијске пјесме, игре и прела“, програм понудило Завичајно удружење Банијаца, потомака и пријатеља Баније. Сви ови пројекти коштају невероватно мало, захтеви се крећу у износима око пар стотина хиљада динара, и мање, никад не добију ни половину – за државу ни испод нокта. А народ пева: „Око кола стоје адвокати/ не дају ми пјесму запјевати.“

Држава мора да одржи реч коју упућује српском крајишком аудиторијуму у нашој земљи, да на конкретан начин, поготово на пољу културе, подржи пројекте који су од виталног значаја за Србе Крајишнике у Србији, за оне групе и заједнице које на конкретан начин негују културну баштину показујући и чувајући тако свој идентитет и континуитет. Поготово, ако је реч о законски уређеној области, о Националном регистру нематеријалног културног наслеђа Србије где се, рекосмо, ојкача налази званично уписана.

Овакви захтеви се не одбијају, за њих се у позитивном образложењу комисије по протоколу каже: „Реализација пројекта непосредно доприноси очувању и видљивости елемента уписаног у Нациоални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.“ А једна ојкача из времена Петра Кочића вели: „Тешко части кад робује власти,/ туђој власти у вријеме пропасти.“

Почевши од подалеке 1988. године, досад је изашло шест издања моје књиге под називом „Ојкача“, од којих је најновије (у издању РТС-а и Бранковог кола) са насловом „Пјевај, ори, прозоре отвори“. Овде не убрајам бројне документарно-уметничке радио и телевизијске емисије на ову тему као трајне трагове у времену поводом српске крајишке баштине. Дакле, ово ново специјално и капитално издање под издавачким патронатом Вечерњих новости –  „Ноћу дику љубим у шљивику“, било би седмо у низу, и потпуно свеже на тематско-мотивском плану.

Рукопис је урађен и припремљен пре свега као антологијски избор љубавних ојкача –  са две хиљаде примера сложених азбучним редом. Вечерње новости и ја намерно нисмо приложили мој књижевно-научни предговор од педесет страна, већ кратко уводно слово с обзиром да је књига планирана као популарно, у већем тиражу издање. Све је то „од злата јабука“, како гласи наслов Попине књиге српског народног блага.

Можда ће личити на дигресију, али важно је да кажем и следеће – због бећарца у Војводини. Пре три деценије, 1991. године, на Смотри југословенског радија у Охриду, емисија Радио Новог Сада „Од бећарца до ојкаче“ (чији сам био аутор сценарија) освојила је прво место. Ево једног лалошког бећарца: „Очи моје – два мала бећара,/ премамише лолу до олтара.“

Да, бећарац и ојкача, са књижевног становишта, јесу иста творевина – римована десетерачка минијатура, али са музичког – панонска и динарска певанија, различите као небо и земља. Хрватска је као ратни плен отела и уписала на листе Унеска и ојкачу и бећарац као своје, као део духовне културне баштине човечанства. А Србија? Још није стигла да упише бећарац у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.

Из свега предоченог –  није се смело догодити да антологија  српских крајишких ојкача „Ноћу дику љубим у шљивику“ буде лишена материјалне помоћи државе Србије. Није тешко наћи спонзора за штампање овог рукописа, ситне су то паре, али Министарству културе Републике Србије припада да пригрли такав духовни пројекат који у народу и времену оставља дубљи траг од многих материјалних грађевина и привремених чуда. 

                   Сремски Карловци - Нови Сад, 2. јун 2021.

                                                                                Ненад Грујичић

На фотографији: Ојкачка група „Трамошњанке“ из Бача, у оквиру традиционалног програма „Нематеријална културна баштина Срба“, на 41. Бранковом колу, у Музеју Војводине, 13. септембра 2012.