НЕМАЧКИ ПЕСНИК ПЕТЕР ФЕЛКЕР НА ЈУБИЛАРНОМ 50. БРАНКОВОМ КОЛУ

Кратка биографија Петера Фелкера, интервју и стихови, а између – мање познати детаљи о Бранку Радичевићу, његовој првој песми и употреби немачког и српског језика у Карловачкој гимназији...

Петер Фелкер (Peter Völker) рођен је 1949. године у градићу Гриндау-Ротенберген близу Франкфурта, где и данас живи. Велики је путник, највише је посећивао Грчку, али и Републику Српску. Звршио је трговачку школу, радио у области саобраћаја и медија, био одговорни уредник за европску политику при једној националној агенцији. Био је и суиздавач једног алтернативног магазина, суоснивач Фонда солидарности с демократским медијима света, руководилац синдиката за медије и филм, те организатор међународних културних програма у завичајним градовима Мерхолц и Гелнхаузен.

Објавио је више песничких дела (три су посвећена јунацима из грчке митологије), два романа, три књиге за децу. Најновије, експериментално дело Животни светлосни трагови написао је скупа са троје других аутора. Песничка књига Агамемнон и Касандра у Лаконији објављена је у преводу Стевана Тонтића на српски језик у Бањој Луци 2008. године. Добитник више награда.

Петер Фелкер наступиће на Свечаном отварању јубиларног 50. Бранковог кола 10. септембра, затим имати сусрет с ђацима Карловачке гимназије, који уче немачки језик. Уз упознавање Новог Сада, планирани су одлазак и наступ на Стражилову, где се налазе два споменика Бранку Радичевићу, један подигнут 1974. године (рад Јована Солдатовића), поводом 150. годишњице Бранковог рођења, и други 1885. (рад Петра Китузија) – две године после преноса песникових земних остатака из Беча на Стражилово.

Као ђак најстарије српске гимназије, Алексије (Бранко) Радичевић у Сремским Карловцима становао је код немачке породице Ауер, мада је, по тврђењу Аце Поповића Зуба, често мењао стан. Зуб наводи да је једне године (вероватно1840/41) становао са Јулијем Радишићем у кући "Јове професора оца", која је касније постала власништво мајора Рајачића. Ова кућа више не постоји. Налазила се у делу простора који данас заузимају Музеј у Сремским Карловцима и институција Бранково коло.

Овај податак је значајан  зато што се данас на тој адреси, Патријарха Рајачића 16, сваког септембра, у Сремским Карловцима, окупљају песници и уметници из земље и света током одвијања наше највеће песничке манифестације, која обележава и слави поезију и име Бранка Радичевића.

У негдањој, омањој згради гимназије, школовао се Алексије Радичевић у Сремским Карловцима. Наравно, нико га не назива Бранко, већ - Аца. У то време, у гимназији наставни језици били су немачки и латински. Српски језик наставници су употребљавали у првом и другом разреду, ако је ђацима требало нешто боље протумачити. Добар део ђака лоше је говорио српски језик (Немци из Баната). Од значајних Бранкових другова у свих шест разреда с њим су ишли Сима Крстић, Илија Округић Сремац и Стеван Поповић. Арса Путник ишао је у трећи и четврти разред, све до своје несрећне погибије 9. јула 1839. године, када се удавио у Дунаву. О томе је Бранко писао у „Ђачком растанку“.

У рубрици за владање код Бранка стоји, осим “classus primae” и “censor inventutis”, што је била реткост, чак, нека врста почасти. Никад није био кажњаван, нити батинан. Недељом је редовно певао у цркви. Своја духовна узнесења понајбоље је показао у песми Молитва, која је образац кристално чисте побожности песникове:  

Фала Боже на дар ови,

О помози благослови,

Да ми како с права пута

Душа млада не залута.

После семестралних испита професори су узимали најбоље урађене писмене задатке и остављали их у архив. Бранкове свеске, већ од првог разреда, разликовале су се од осталих, не само због одличног знања, већ и због калиграфског рукописа. Међу његовим свескама постоји и једна из четвртог разреда, у којој је Бранко два текста, са латинског, уместо на немачки превео на српски језик.

Бранков превод на матерњи језик писан је Вуковим правописом, са јотом. Како се догодило да је Бранко, уместо на немачки, са латинског текстове превео на српски језик? Очигледно је да је Бранко и као врло млад читао књиге и часописе на српском језику и, притом, размишљао о његовој употреби у књижевности. Веома рано имао је слух за оно што ће га, тек уз Вука и Даничића, нагнати да усавршава и негује језик на којем ће објавити своју прву књигу песама у Бечу.

С друге стране, на могућност повременог коришћења српског језика у гимназији, погодовала је смрт митрополита Стратимировића 1836. године. Његов наследник Стеван Станковић имао је више разумевања за употребу народног језика. Та чињеница није за занемаривање, јер су неки професори (Василије Лазић и директор Јаков Герчић) дозвољавали повремено ученицима да преводе с немачког на српски језик. Но, ова “слобода” убрзо је опет нестала доласком митрополита Јосифа Рајачића који није волео Вука и његов правопис. Иако је 1849. године српски језик уведен као научни предмет, митрополит је тражио да се од 1855. године употребљава црквена ортографија.

Као врсни познавалац немачког језика, своје прве литерарне радове Бранко је писао на чистом немачком језику. Ти стихови већ тада, у ђачкој клупи, говоре о песничком генију какав се ретко рађа. Касније, 1841. године, одласком у Темишвар да студира мудрољубије (филозофију), Бранко ће написати своју прву песму на српском језику, „Девојка на студенцу“.

Но, ево Бранкове прве песме, прве уопште његове песме – на немачком језику, у Карловачкој гимназији у којој се, дошавши из Земуна, заједно са годину дана млађим братом Стеваном, школовао од своје једанаесте до седамнаесте године (1835–1841).  Песма је, скоро век и по касније преведена са немачког на српски – „Опроштај од Карловаца“. Та песма уствари ембрионални је заметак будућег антологијског „Ђачког растанка“, који ће млади песник написати у Бечу, где ће са грчког језика превести своје име - Алексиос, на српски - Бранко.

Читајмо, ево, ексклузивно , на немачком, па на српском језику, први Бранков литерарни (поетски) рад, настао у његовој седамнаестој години.

ABCHIED VOM KARLOVITZ

Dіe Sonne küѕzt deѕ Bergeѕ Spіtze,
Dіe Hürde bіrgt daѕ munt're Schaf,
Dіe blanke Senѕe ѕchіckt nіcht Blіtze,
Dіe Eul' erwacht von іhrem Schlaf1
Und Jedeѕ athmet Luѕt
Nur du nіcht meіne Bruѕt.
О Helіoѕ, ѕenk' den Wagen nіcht,
Daѕѕ mіt dem Blіck den lіeben Ort іch umfange
Und an den theuern mіch noch eіnmal labe;
Denn morgen ach! Deіn gold'ner Strahl ја drückt
Den Feuerkuѕѕ dem Wandrer mir
Ам fremden Pfad' ѕehr weіt von hіer. —
Leb' alѕo wohl, du Stadt, gelіebt',
Der Serbe wo den Fіttіg übt
Zu ѕchwіngen ѕіch zum Helіkon! —
Leb' wohl, Gebіrg, daѕ dіeѕen Sіtz
Gleіch wіe dіe Mutter іhren Sohn,
Deѕ Sіrm'erlandeѕ, Karlovіtz,
Den Sіtz der Muѕen
Drückѕt an den Buѕen. —
Leb' wohl, du Donau ѕсhönег Fluѕѕ,
Der dіeѕeѕ ѕüѕѕen Orteѕ Fuѕѕ
Beѕpühlѕt mіt deіner Sіlberwelle;
1 So wäre eѕ, meіne іch beѕѕer:
Dіe Sonne küѕѕt deѕ Bergeѕ Spіtze,
Dіe Herde ѕucht dіe Lagerѕtatt,
Der gold'ne Käfer ѕіch eіn Blatt,
Dіe blanke Senѕe ѕchіckt nіcht Blіtze — etc, etc.
Leb' wohl, о Strom, in deѕѕen Fluth,
Ich oft gekühlt der Glіeder Gluth,
Und oft auch mіt deѕ Blіtzeѕ Schnelle
Bіn über deіneѕ Spіegelѕ Reіn'
Geglіtten іm leіchten Schіffelleіn.

ОПРОШТАЈ ОД КАРЛОВАЦА

Сунце љуби вршак брега,

Стадо тражи преноћиште,

Златна буба лист;

Сјајна коса не сјакти више;

Осим мојих груди све радосно дише.

О Хелиосу, не спуштај кола!

Да обухватим погледом драго место,

Да се милим местом још једном насладим.

Јер ујутро ја путујем у туђину,

И твој златни зрак ће притиснути

Ватрен пољубац на мене далеко одавде.

Збогом, збогом, мили граде,

У коме се Србин уме на крилима на Хеликон да вине!

Збогом, бреже, што ово место,

Карловце у земљи сремској, то станиште муза,

Као мати сина притискаш на груди.

Збогом, Дунаве, реко лепа,

Који ноге овог слатког места

запљускујеш сребрним таласом!

Збогом, о реко, у чијим сам валовима

Често расхлађивао жар свога тела

И често се, брзином муње,

Преко чистоте твог зрцала клизао у чуну.

                        (Превео с немачког Милан Кашанин)

***

РАЗГОВОР С ПЕТЕРОМ ФЕЛКЕРОМ

(Као стари пријатељи, Стеван Тонтић и Петер  Фелкер разговарају на „ти“)

ПУТОВАО САМ МНОГО ПО СВЕТУ

Да ли си већ некад био у Србији?

У Србији сам био као млад човек (1984) само једном врло кратко, кад се Hellas-Express, у којем сам седео на путу за Атину, задржао у Београду пет сати. Али при мојим боравцима у Бањој Луци, сазнао сам, од  људи које сам тамо упознао, толико о српској култури и српском крајолику да Србију у међувремену могу осећајно да појмим.

Шта очекујеш од песничког фестивала „Бранково коло“ и од сусрета у Новом Саду и Сремским Карловцима?

Радујем се реалним контактима са писцима из Србије и надам се да ћу моћу тумарати Сремским Карловцима и Новим Садом и скупљати утиске. То што људи чине, пре свега у књижевности, увек је повезано са околином. Желим понајпре да више научим о српској литератури.

Ти поред поезије пишеш и прозу. Где се, кад је реч о књижевним родовима, више осећаш „као код куће“?

То је поезија. Тек последњих година, у касно већ доба, наступила је ту проза. Био сам у животу много на путовањима по свету и све своје песме написао успут. За мене је увек велика радост да преображавам реалност у поезију... и обрнуто.  О том сам саставио једну кратку песму: „Истинска поезија – Кад се згуснуте речи преобразе у љубав, почиње час истинског живота, истинске поезије“.

Више пута организовао си књижевне сусрете у свом ужем завичају. Знам да то радо чиниш. Ту су били представљени и неки српски и други јужнословенски аутори?

Одувек волим да људе „књижевно“ састављам јер се у сусретима песникиња и песника могу превазилазити границе, догме и конвенције. Један фестивал који сам ја организовао звао се „Између наших речи ... поезија превладава границе“. Било је, наравно, саморазумљиво да позовом пријатељице и пријатеље из Србије као и из Босне и Херцеговине.

Треба такође знати да си скупио велику финансијску помоћ за санацију библиотеке у Челинцу (Република Српска) која је била поплављена 2014. године. После си два пута гостовао у тој библиотеци као песник. Бању Луку такође си посетио више пута, након што је твоја песничка књига Агамемнон и Касандра у Лаконији тамо објављена?

Кад сам 2014. чуо за катастрофалну поплаву у Челинцу, која је разорила библиотеку „Иво Андрић“, било ми је саморазумљиво да организујем помоћ. То сам учинио заједно с књижевницом Љубицом Перкман, која живи у Немачкој, а рођена је у Челинцу. Ја сам први пут 2010.  учествовао на „Кочићевом збору“ у Бањој Луци и тада, поред љубави за Грчку, пробудио и до данас учврстио и љубав за српску културу. На то ћу се надовезати на фестивалу „Бранково коло“. При многим својим посетама Бањој Луци био сам врло обрадован тиме што се поезија код људи на Балкану много више цени него у нашем конзумно оријентисаном, на материјална постигнућа усмереном друштву. У сваком случају то време живи у мени и улива се у моје књижевно стваралаштво.

                                                                                                                                                                                            3. јун 2021.

Петер Фелкер

ДИВЉА ТИШИНА

Ту је чаролија прољетних сати

Што мир и опуштеност разбуди,

И дивљу тишину посије у дане.

Желим ову тишину упознати.

Мисао, чувство изнова се буди,

Ороси муке мог живота знане.

Мој несметан пут ка љетном кутку,

Гдје свјетлосне се радости роде.

Узев ме за руку, незнано ме зове.

Расте правјерност у томе тренутку.

Вјеровах већ, живот ли преброде,

У веселе и спретне кораке нове.

            Препев с немачког: Стеван Тонтић