АНЂЕЛКО АНУШИЋ ОТВАРА ЈУБИЛАРНО 50. БРАНКОВО КОЛО

 Сремски Карловци, 7. јуни 2021.

"СТАТУЕТА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА" АНУШИЋУ ЗА УКУПНО КЊИЖЕВНО ДЕЛО

Највећу песничку манифестацију у Србији и окружењу, јубиларно 50. Бранково коло, својом беседом о Бранку Радичевићу и његовој поезији отвориће Анђелко Анушић, угледни српски песник, прозни писац, есејиста, књижевни критичар, антологичар, публициста и новинар.

Том приликом, за укупно књижевно дело,  Анушићу биће свечано  уручено највише признање Бранковога кола, „Статуета Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића).  Анђелко Анушић је одраније и лауреат двеју престижних награда Бранковога кола: „Стражилово“ и „Печат вароши сремскокарловачке“, и аутор двеју књига у издању Бранковога кола, уз четрдесетак других у разним жанровима. Добитник је награда са именима Иве Андрића, Бранка Ћопића, Саве Мркаља, Петра Кочића, Светозара Ћоровића, Браће Мицић, Драгојла Дудића, Гордане Тодоровић, Младена Ољаче и Радета Томића, те годишње награде Удружења књижевника Републике Српске, „Златна сова“, „Шушњар“ и других признања.

У протеклим деценијама, Бранково коло отварали су најпознатији песници и писци: Стеван Раичковић, Мирослав Антић, Десанка Максимовић, Добриша Цесарић, Миодраг Павловић, Бошко Петровић, Тоне Павчек, Перо Зубац, Хусеин Тахмишчић, Блаже Конески, Љубивоје Ршумовић, Дејан Медаковић,  Драгутин Тадијановић, Милорад Павић, Љубомир Симовић, Светлана Велмар Јанковић, Танасије Младеновић, Слободан Селенић,  Иван В. Лалић, Борислав Пекић, Алек Вукадиновић, Рајко Петров Ного, Душко Радовић, Душан Костић, Павле Поповић, Драгомир Брајковић, Раша Попов, Душко Трифуновић, Ранко Рисојевић, Слободан Ракитић, Драган Колунџија, Крстивоје Илић,  Иван Гађански, Мирослав Максимовић, Миро Вуксановић, Милосав Тешић, Иван Негришорац, Владимир Јагличић,  Милован Витезовић, Ђорђо Сладоје, Радомир Андрић, Стеван Тонтић, Милисав Савић, Милан Ненадић и Матија Бећковић.

Јубиларно 50. Бранково коло трајаће од 10. до 20. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, а свечано ће бити отворено у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији у којој се Алексије (Бранко) Радичевић школовао од 1835. до 1841. године.

        Фотографија из албума Бранковога кола: Анђелко Анушић приликом свечаног уручења награде "Стражилово", поред споменика Бранку Радичевићу (рад Јована Солдатовића), на Стражилову 5. септембра 2015.

Анђелко Анушић

РИДАНИЦА ЗА СРПСКОМ КРАЈИНОМ

To ко није видио, ништа није видио

ту Нојеву барчицу на копну

тај трактор, ту коњску запрегу

у коју је стало све, осим гробова

и грумен земље завичајне на опанцима.

и опанци, и цокуле војничке,

и икона Светог Ђорђа и Јована

и слика из споменара, и успомена на споменар

и ракија и ракијски котао

и гваља сијена за руменку, дората и рићку

који пратише Нојеву поворку,

и јагње и овца, пас и пјевац

и мачка и миш, и мишји брабоњак у житу

и лелек згрушан негдје на дну плућне свирале

и сузе, сузице, шкргут, псовка и гријех

и тупи поглед који дуго сијече, мрцвари гледаног

к’о кољачев нож сустао од клања

a клању су измакли

само за трептај земљаног обртаја око сунца

само за свјетлосну лас.

То ко je видио, видио je самог Христа на крсту,

то лице дјетиње распето на тракторским гумама,

с чавлима чукундједе у стопалима,

с трновим вијенцом крвног раздора,

под небом бездушним к’о лице у Римљанина.

То ко није видио, тај je остао слијеп код очију,

то лице старца и старице, ту живу икону

из Крке, Крупе, Драговића, Комоговине и Гомирја

на путу спаса, на запрези, на тракторској приколици

пјешице, како се поштапа

о невидљиву руку Светога Тодора Комоговинског,

то ко je видио, тај даље може и без очију,

јер видио je дане будуће у данима прошлим

 јер видио je лице своје у раму суђеном

а они су ишли супротно од хода сунца

ходили су од Запада ка Истоку,

у сусрет изгријеву небеског јединца

свог црног сводника који им, гле, окрену леђа

журили су, вршњаци миленија, ка ушћу свога расула

ка Зиду свога плача главињали су

неисплакани, a испијени од невидљивих суза

јер не имаху суђеног путовође

не имаху свога Чарнојевића,

остао je да опоја младе хумке.

       7. августа 1995.