ВЕСНА ЧИПЧИЋ НА ЈУБИЛАРНОМ 50. БРАНКОВОМ КОЛУ

Деценијама Весна Чипчић долази на своје Бранково коло. Она је чедо несвакидашњег континуитета и укетничке лепоте на манифестацији у част Бранка Радичевића, најчувенијег Карловчанина који, гле, није рођен у Сремским Карловцима. Весна је убрала стражиловски пелцер већ при првом доласку на Бранково коло, пре неколико деценија, и однеговала велику ружу пријатељства и љубави у нашим срцима. Бранко и Стражилово, Сремски Карловци и Нови Сад, постали су за Весну много више од пуког гостовања и наступа. Весна је песникиња драмске уметности, људска душа која пева поезију, воли песнике и културу. Она је постала репрезентативним примером на Бранковом колу како се говори поезија и како се славе песници.

Весна Чипчић долази на јубиларно 50. Бранково коло у септембру, оставља све обавезе и мења планове, стиже своме Бранку и свима нама, да са многима одасвуд обележи пола века постојања једне несвакидашње мисије у земљи Србији.

Јавила ми је данас да жели свакако да буде на јубиларном 50. Бранковом колу, на Свечаном отварању, као толико пута досад. Дабоме, одржала нас је обострана радост и вера у поезију, уметност и чуда. Лишени малограђанског доколичарења и дневнополитичке омаглице, изронивши кроз пандемијске таласе, планирамо, ако Бог да, наставити младолико путешествије кроз врхунску поезију, уметност, филозофију и духовност у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду.

Често смо помињали Павла Марковића Адамова који је покренуо чувени лист Бранково коло у Сремским Карловцима (1895–1914). Он је своме сину дао име Бранко. Весна је знатижељна, образована, талентована, носи љубав за лепоту и значај Сремских Карловаца. Колико ли је пута у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији и на Стражилову врхунски говорила Бранка и њеног Мику (Кикинђанина из Мокрина), Црњанског и Десанку, и многе друге, правила изненађења па понекад доносила ретке инструменте, мале бубњеве и слично, и говорила поезију, говорила, сијала, као у трансу, зрачила апсолутном срећом. Брусила сваку реч, давала јој мелодијску ауру само њеног красногласа.

Познато је да своје песме не говорим на Бранковом колу. Никад нисам наступио на Стражилову нити на Свечаном отварању (има један једини, мали изузетак, кад су се подударили Бранково коло и Грожђебал). Нико ме, дакле, није могао наговорити да наступим на Бранковом колу чији сам spiritus movens.

Весна Чипчић је покушавала да ме убеди више пута, чудила се, чак и љутила, тражила да она говори моју песму на Свечаном отварању, на Стражилову поред Бранка, горе и доле, одбио сам и одбијао. „Али ти си, Ненаде, песник пре свега, треба да наступиш на Бранковом колу“, говорила је гласно, пред другима, и помало увређена што је не чујем.  Али не, то је било јаче од мене, постојао је дубоко у мени неки исконски отпор према томе да наступам, па још са именом уписаним у каталог или на плакат Бранковога кола са другим песницима, а ја им домаћин, не, кажем, не и не. Можда је и грешка, али – јаче од мене. Знао сам да то Весну боли, то што не услишавам њену молбу, и није ми било свеједно, и мене је душа болела – неки принцип, дечачки, или не знам какав, нешто ми је говорило да је то добро.

Нисам могао себе замислити да седим у првом реду, а угледна глумица или глумац читају моју песму на Свечаном отварању септембарског Бранковога кола. Једноставно ми није одговарало, не би ми било пријатно. Има песника-домаћина који то раде, изливају своју сујету на кућном прагу институције коју воде, показују да су газде. Међутим, ја то не могу. И тако је било све време, све ове године, и тако ће остати, никад се моје име није нашло на списку за песничке наступе на манифестацији Бранково коло.

Али – Весна Чипчић, враголанка, једном у ресторану  Липа у Новом Саду, пре више од четврт века, где смо имали серију боемских вечери, устала, и однекуд извукла, моју књигу Пуста срећа, и прочитала један сонет, који у акростиху крије име Марије Балковој:

Мени свака реч је невина првина,

Анђео у паклу и небо васцело,

Речи су ми руже распукле од вина

И рана љубавних у срцу зацело.

Ја и када хулим, волим до вечности,

Истурам бркове и свашта лапрдам,

Боли ме кад морам тобом из пакости

Апсолутну љубав пред тобом да врдам.

Лажне речи хрле из сотонског крила,

К`о дете у ватри кад заразно бунца,

О, зар је и тебе нека друга сила,

Винула у забит крвавог врхунца.

Остај проливена посред мога лица,

Ја ћу са белегом летети к`о тица.“

Ово ме је уздрмало, потпуно нечекивано се десило, Весна је нашла начин да јој жеља буде испуњена па таман и на такав начин. Поломљен је један мој принцип, шта да урадим?  Загрлио сам моју драгу Весну, велику пријатељицу, незамењиву сарадницу Бранковога кола, будућу куму – крстила је моју млађу, тада једногодишњу кћерку Даницу у Цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима.

Пре него што је ушао у књигу, поменути сонет, дуго је био усамљен, као самостална песма,  још није постао кључни део венца, тзв. мајсторски сонет у венцу Жижак, који ће бити први од три венца (... Вихор и Тајац)  у књизи Пуста срећа. Била је 1993. година, неожењен, књига још није штампана,  сусретнем Душка Трифуновића у Новом Саду, у Дунавској,  Душка који је већ увелико био измаглица (избеглица) из Сарајева. Седнемо испред ресторана Сечуан, рана јесен, види он да сам нешто пожутео – као лисје Бранково.  

Као оцу или, пак, старијем брату, пожалим му се да сам заљубљен у једну Марију и да сам написао сонет у славу несвакидашњег надахнућа. Баш сам му се био обратио, онако, с великом потребом, њему искусном човеку, песнику из живота, тражио помоћ – шта да радим?  Прочитај ми сонет, вели Душко. И, ја му напамет казах песму. То је Душка изненадило, фришка песма а говорим напамет. То је нарочито ценио и волео, кад наизуст казујеш поезију. Пружио ми руку  и рекао: „Пати и пиши, пјесниче, благо теби!“ 

Весна Чипчић и Душко Трифуновић, и многи изврсни песници (Радован Павловски, Весна Парун, Ранко Јововић,  Бранислав Петровић, Изет Сарајлић, Стеван Тонтић) кроз све ове године Бранковога кола учествовали су у чувеној рубрици  Песничка натпевавања. Весна уме с песницима да прича, она разуме вихорове њихових космогонија, она свим бићем љуби матерњи језик што у песничком таленту расцветава „пјесме над пјесмама“.

Сремски Карловци – Нови Сад, 8. јуни 2021.

                                                                                                                                                 Ненад Грујичић 

На фотографији из албума Бранковог кола: Весна Чипчић на Свечаном отварању 44. Бранковог кола, 4. септембра 2015.