ФИЛИП БОЖИЋ ДЕЈАНОВИЋ

Ускоро у едицији „Савремена поезија“ Бранковога кола, у сусрет песничком првенцу „Збогом, симболи“ Филипа Божића Дејановића, који ће бити промовисан на јубиларном 50. Бранковом колу...

О самоме себи, за краћу биографију на корицама књиге, Божић Дејановић је написао: На овај свет овог пута дошао марта 1999. године у Нови Сад. Из породилишта изашао првог дана бомбардовања – од тада пацифиста. Одрастао као јединац, окружен породицом пуном љубави – тада научио да је у животу пре свега битно волети сваки дан. Похађао основну школу „Светозар Марковић Тоза“, средњу „Светозар Марковић“, уживао у обе, можда због тога често бркао имена. У настојању да боље разуме људску душу и патњу, тренутно на студијама психологије на Универзитету у Новом Саду, а са истим циљем у слободно време допушта мислима да му се роје испод чела. Машта.  Медитира. Чита. И пише. На крају крајева, само још један човек који живи живот са намером да полако ово „живи“ претвори у „је“.

Могућност посматрања симбола као оружја једног ствараоца, код Филипа Дејановића се напушта у оном смислу у ком се и оружје оставља након рата – да би се њиме чувао мир. Естетско у природи човековој, и вечити преплетаји еросног са танатосним, чине нужним константно враћање и остављање симбола, као симбиозе материјалног и мисаоног.

Филип Дејановић, са друге стране, опраштајући се од њих, симболима само одузима ону апсолутну моћ носитеља свеапстрахујућег у песништву, и говори гласом генерације којој бригу представља чињеница да се интереси капитала за приватизовање свих исконских елемената сучељавају са питањима потребе дефинисања сопствености појединаца колико и народа.

Суочавају се представе света у себи и о себи са представама себе у свету; у тој сучељености, на равни на коју могу да падну тек светлаци што заиграју пред нерасањеним погледом трагаоца себе, одвија се ова лирска драма.

Како песник говори у уводу, он без симбола не би „окусио прозирност неба“, иако су га они ставили у кавез. Он је прошао онај дијалектички пут стицања слободе кроз робовање, и зато свој опроштај поставља на почетак, у наслов, тиме остављајући простор да у наставку књиге говори са позиције онога који је искусио.

Сремски Карловци – Нови Сад, 17. јуни 2021.

                                                                                                                                               Растко Лончар

Филип Божић Дејановић

ОНО ШТО ЈЕСМО

веруј ми на реч човече

од глине ми смо саздани

и можемо узети ма које обличје

ако ти ово звучи шашаво

ако сматраш да је немогућно

мора да си се пекао на преврућој ватри

или притискао глинену масу прејако

стискао када стискати није требало

или одмарао прсте када су највише желели милети

заслепљен маштом занемарио облине испред себе

или обузет њима обликовао без трунке сањарења

мора да си просто заборавио

или само нећеш да се сетиш

јер тежак је посао вајарски

веруј ми на реч човече

од глине ми смо саздани 

и можемо узети ма које обличје