Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ПЕСНИЧКИ ПОДМЛАДАК БРАНКОВОГА КОЛА

slika

Сремски Карловци - Нови Сад, 20. јули 2021.

 

Поезија је огледало лепоте природе и човека, одраз божанског у голој стварности, примордијална снага матерњега језика, највиши облик књижевне, а тиме и духовне писмености. Поезија је младост наше цивилизације, онтолошки зазив апсолутног говора и смисла. И коначно, поезија је емоција која нас чини људима са боголиким силуетама на Земљи, бићима обележеним небом  на свакој земној стопи. Без емоција и загрљаја човек не може певати, не може изразити своје животно Ја, не може живети. 

Прича о крају културе, уметности, књижевности и – поезије, бесловесна је прича духом клонулих и распамећених. Истина, живимо у времену демонизованих односа међу људима, у шунд-наплавинама ријалити програма и простаклука, медијског вашаришта рециклованих вести са непрестаним повраћањем истих и вртоглавог надирања нових. Обитавамо на сметлиштима друштвених мрежа и неписмености од које заболи глава, сведоци смо суманутог дневнополитичког (ново)говора којим се не могу васпитавати деца и култивисати одрасли. Живимо у времену ускраћених слобода и ђавољих замки на целој планети. Помози Боже, говоре и највећи атеисти данас.

Поезију најчистије пишу млади, она се појављује у адолесцентском периоду као надљудска копча са временом које улази у њихове животе. Ко успостави ту везу са старењем у младости, тај се креће ка генијалним открићима свога урођеног талента. А опет, оно чувено – таленат за таленат,  презува нас у свакој земној промени и даје алат за савладавање нових искушења.

Ево нас над песмама најмлађих песника Бранковога кола, ево нас са зором и освитом људског  језика и говора:  Алекса Вилић, Исидора Антонијевић, Наталија Ђорђевић, Ива Максимовић, Николина Дикић и Хелена Будимир. То су ђаци чувене Карловачке гимназије, који су управо завршили четврти разред и крећу у живот на све стране, како ко и - којекуда. Неки су већ уписали књижевност, неки нису, иду на друге факултете, новим путевима у живот. Али – с поезијом у попудбини, то је већ нешто, са талентом који ће тражити дар за дар –  моћ артикулације живота и сопственог талента у не баш милосној стварности. Имајући у виду да оне који израна стекну таленат за теланат, и Бог чува, то јест Поезија даје крила и снагу, штити од свакодневних глупости и манипулација, ови млади људи имају шансу.

                                                                                                                                                  Ненад Грујичић

 

Алекса ВИЛИЋ

ЧЕКАЊЕ

 

седела сам сама

на клупи за недостижно

у даљини сам виђала плаво

не тако често колико сам мислила

 

седела сам сама

међу злим силуетама

са словима на челу

и слушала како полако шкрипе

 

седела сам сама

полуспуштених капака

ослушкујући црвено

како постепено све јаче зуји у ушима

 

посматрала је све што чулима није знано

 

 

 

Исидора АНТОНИЈЕВИЋ

СЕНКЕ ДАВНО ИЗГУБЉЕНИХ ЉУБАВНИКА

 

Сунце зађе.
Таласи наранџасте и ружичасте боје неба
полако се умирују и буде се звезде.
Улице постају све хладније
док се становници вароши
полако спремају за пут
ка граду снова.

Једне вечери, спазих у даљини
сенке давно изгубљених љубавника.
Двоје младих, муж и жена,
красили су својом љубављу улице
попут најдаљих звезда на небу.
Њихове осмехе и брижне речи
осијавала је прозирна, хладна месечина.
Очију светлих попут бисера са највећих дубина,
плесали су у раним сатима тмурног јуна. 

 

 

Наталија ЂОРЂЕВИЋ

Малиновый закат* 

 

Мислим да су тог лета малине богато родиле

Толико да су обојиле небо и залазак сунца

Мислим да сам носила плаву хаљину

Плаву као твоје очи

 

Мислим да смо се држали за руке

Док је ветар разносио наше речи

Мислим да си на лицу имао пегице

Подсећале су ме на семе пољског цвећа

 

Мислим да си ми гледао десну страну лица

И да си се благо смешио

Мислим да сам ја гледала у небо

И размишљала колико сам спокојна

 

Сада се на малине ухватио мраз

Ветар ме шиба по смежураном лицу

Погурена гледам сетно у небо

Мислим да си ме волео

 

          *Боја неба када свиће.

 

 

 

 

 

Ива Максимовић

СМАРАГДИ

 

Гледам ту дивну боју,

то драго камење.

Кроз мисли ми пролази

колика је то драгоценост.

Али ти се смарагди

нису могли купити

никаквом сумом новца

јер баш ти смарагди

биле су очи његове.

 

 

Николина ДИКИЋ

КАСНИШ

 

Седимо и даље

За она два стола у дворишту

Где журиш?

Хајде сад ћемо

Још једна песма само

Па где журиш?

И певамо и певамо

Док за та два стола седимо

Касниш!

Не слутећи крај песме

Остали смо негде на рефрену

 

 

Хелена БУДИМИР

ЗНАШ

 

Наше очи

Помешале су

Боје. Твоје

плаве као

да бургијају

кроз моје.

Први пут видим

нешто у њима.

Себе. Видим

себе у теби.

у твојим

0чима.

 

Осмехујеш се

благо. Ја се

губим. Нестајем

са ове планете

и схватам шта

ми је срцу драго.