ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ БУДИО ДУХОВНУ КЛИЦУ У СВАКОМ СМРТНИКУ

Недељни Блиц, 25. јули 2021.

Пише: Ненад Грујичић

У сусрет јубиларном педесетом Бранковом колу, сећање на Владету Јеротића не јењава.  Напротив, неки људи недостају снажно, и за свагда, нико их не може заменити. Такав је био Јеротић, духовна појава од комада, саговорник  за сва времена. Ако га привремено заборавите, он ће се појавити у сну и казати вам Истину. Познавао је и друге религије света, умео да прави паралеле, и налази исходишне тачке, препознаје исти извор из којега буја и расте човеков духовни зазив.  Оно што га је чинило особеним и драгоценим јесте његова пракса, рад са обичним и мање обичним људима, помагао је да надиђу сопствене кризе и трауме, давао утеху и савете. Некима говорио да сами себи напишу, и кад поштар донесе, одмах прочитају то писмо.

Три деценије сарадње, из године у годину – нови сусрети и садржаји у  Сремским Карловцима, богоугодни разговори и звонколике беседе у оквиру „Хришћанских тема“ на Бранковом колу. Спрва, у Карловачкој гимназији, најстаријој у Срба, а потом,  у континуитету од четврт века, у богословији „Свети Арсеније Сремац“. Владета Јеротић дочекиван је у Сремским Карловцима песмом младих богослова.

У Бранково коло долазио је радосно, улазио с осмехом, младићки окретно, као да је тиме нашао рецепт како да се одупре умноженим годишњим добима што халапљиво надиру на људско тело.  Већ у првој размени реченица, одређен је однос, мера потребне комуникације и узајамног поштовања.  Свему је прилазио „с очима изван сваког зла“, са прозорљивим зеницама што уочавају невидљиво помицање сенки и  најситнијих детаља у разговору или ћутњи.

Као у својој кући, осећао се и домаћином у Бранковом колу, али и жељеним гостом, великим пријатељем коме је до духовне размене добара, ни до чега више. Видело се у свему на њему, у њему, и с њим, у свему што говори и чини, у јединственом човеку, да је сачињен од подвижничке светлости којом је исткан нематеријални свет.

Но, и те како је држао до стварносног,  до земаљскога живота, до човека, обичног, и тиме великог. У свачијем лицу видео је Божје, и тако се обраћао свима који траже његову реч и помоћ. Није се узносио и другога умањивао, говорио је јасно, директно, из богатог искуства, чврст и уверен, неокрњен распуклим аурама других кроз време. Зацељивао је уцвељене душе, давао конкретне савете из праксе и живота, будио духовну клицу у сваком смртнику. И сâм знао да је телом, као кап росе, облачић паре, и пролазан, као и ми уосталом који сричемо ово одано мало слово. То га је стављало у раван с онима што слушају његове беседе.

Када бисмо Јеротића понудили карловачким ђаконијама у Бранковом колу, понајпре грожђем, црним и белим,  које узри у септембру, у јеку чувене и опеване карловачке бербе, без устезања или нећкања одмах је бирао ово или оно зрно од приспелих плодова на омаленом столу, седећи на ораховој столовачи испод великог портрета Бранка Радичевића (рад Лазара Микулића, ученика уроша Предића). Знао је да упита и слуша одговор из погледа преко пута, а онда – размена нових књига са посветама!  И после надахнутог еглена над гроздовима са Стражилова,  наједном би подсетио, устао – да би требало кренути у Богословију, на програм „Хришћанске теме“.

Лакокрилог хода, као да није у старачким годинама, Владета Јеротић је са адресе Бранковога кола до Богословије корачао одлучно и право, повлачећи нас све за собом,  као да смо везани оним светлосним нитима које га чине другачијим, са јасно испољеном намером да и у Сремским Карловцима настави своју особену духовну мисију на овоме свету. Неко је рекао да је Јеротић годинама у лицу изгледао као да никад неће умрети.

После наступа у Карловачкој богословији, обично смо ишли на Дунав, на једну од чарди. Увек су ту били по Јеротићевој жељи рибља чорба и свеже печени смуђ и сом, уз хладно бело карловачко вино, неког од врсних винара и виноградара стражиловских, чувених по породичној лози, вековима. Ту су се тек заметале приче о поезији и животу. Надахнут рече да је узео из моје Антологије српске поезије (1847-200) једну њему непознату Десанкину песму која му је послужила као психотерапеуту – да помогне другима.

Пре четврт века замолио ме је да омогућим његовој супрузи и њему уз дозволу и благослов владике сремског господина Василија да посете део поставке у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима, која обухвата  из најновијег рата спасене и склоњене пред усташком најездом иконе и благо из наших манастира и цркава у Далматинској загори.  Био је много заинтересован за то, и он и супруга му, а кад смо се нашли под сводовима негдање зграде Патријаршије у Карловцима указао је на икону која има јединствен мотив – Исус Христ у крилу Господњем.

О свакодневном животу и чудима, духовним и световним, о тајни стварања и постојања,  о таленту и души, песми и молитви, Владета Јеротић је одговоре налазио и у Бранковој поезији, у песми Молитва. Бранко Радичевић је на Васкрс 1844. године написао, или боље рећи у чистом надахнућу испевао своју антологијску песму Молитва, којом уствари започиње моја, у Бранковом колу штампана (2011, 2012)  Антологија српске поезије (1847-2000):

Месец јасни, звезда јато,

И сунашце умиљато,

Зору што нам небо шара,

А и муњу што га пара,

И ту силну грома буку,

И олује страшну фуку

Ти сатвори вељи Боже,

Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,

Стадо, врело и планину,

Ти’у реку, силно море,

И под небом орла горе,

И над орлом шарну дугу,

И славуја у том лугу,

И још његов глас умилни

Ти сатвори Боже силни.

Осим другог овде свега

Мене створи из ничега,

Ду’ом својим ти подуну,

У менека душу суну;

Па ми Боже јоште таде

И у душу нешто даде,

Та и моја песма ова

И њу мени ти дарова.

Фала Боже на дар ови,

О помози благослови,

Да ми како с права пута

Душа млада не залута!

Каква је поезија Бранка Радичевића? Она синтетише народне песме, естетику класицизма и манифестну снагу романтизма. „Нема један Бранко, него их има тројица“, открио је Милан Кашанин у изврсном есеју о Радичевићу, Између орла и вука.

Песма Молитва предочава свет као Творевину Божју, у којој је човек центар живота, са свим искушењима и гресима. Бранко захваљује Господу што је окитио земаљски живот разноврсним чудима, а посебно на дариваној му души, којој „јоште таде... нешто даде“ – таленат да пева у језику свом, матерњем, да твори поезију, песме, па и ову – Молитва,  у којој вапи и моли Створитеља: „Да ми како с права пута/ душа млада не залута!“

Без молитве, познато је, не можемо замислити ни једну религију на свету. На молитви се заснива вера која се тиме утврђује у приватном и јавном животу. Молитва је најјачи (над)језик међу  језицима. Молитва се остварује у контакту с Богом. О молитви говори и Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије у свом првом интервјуу за дневне новине после устоличења  у најсветији трон Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског:

„Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој. Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: Бескрајни Боже, чујеш ли где ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“

Знамо колико Његова Светост, нови српски Патријарх господин Порфирије поштује Бранково коло и љуби Сремске Карловце.   „Хришћанске теме“ и даље постоје на живој програмској палети духовне манифестације у славу вечито младог Алексија Бранка Радичевића.  Зато смо га богомолећиво позвали да  средином септембра дође и наступи на јубиларном 50. Бранковом колу. А све  са обостраним душевним усхитом и братском љубављу којом ћемо осветлити успомену на незаборавног духовног пастира – Владету Јеротића.

На Богословском факултету националног и каподистријског универзитета у Атини 2004. године, Патријарх Порфирије одбранио је тезу „Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златуостог“. Исте године постао је доцент на Катедри за катихетско и пастирско богословље Православног богословског факултета у Београду. На тој катедри наследио је академика Владету Јеротића с којим је годинама блиско сарађивао на многим пољима. Кад год би један од њих први стигао на Бранково коло, одмах би питао за овог другог – да ли долази?

Прилика је да се детаљније присетимо специфичне и духовно веома широке лепезе „Хришћанских тема“ на Бранковом колу.  У оквиру тог програма, тадашњи игуман Манастира Ковиљ, а потоњи епископ јегарски господин Порфирије, био је годинама наш драги гост. Као пријатељ и брат наступао  сваког септембра, најпре три године у Карловачкој гимназији (1994, 1995, 1996),  а потом непрекидно, с Јеротићем, све до 2014. године, у Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“.

Заједно са Владетом Јеротићем и Небојшом Дугалићем чинио је духовни трилинг који је зрачио богонадахнутим беседама на Бранковом колу. Најпре као игуман па епископ,  дакле, наступао је и сâм привлачећи велику пажњу публике и медија на Бранковом колу.  Говорио је о  гордости, о среброљубљу, о милосрђу, о зависти, о туђиновању и  о љубави. Затим, с Јеротићем – о гневу, о прељуби  и о ћутању. Потом, у низу наступајућих година, све до одласка у Хрватску (2014) на место митрополита загребачког и љубљанског, на Бранковом колу усталио  се са Јеротићем и Дугалићем као редовни предавач. А Небојша Дугалић редак је драмски уметник изузетне духовне снаге и интуиције, поуздан хришћански тумач разноврсних тема, који је на оригиналан начин отварао и надахњивао људске душе у Карловачкој богословији.

Тако се установила духовна светковина на чије беседе је долазила однегована публика Бранковога кола разних генерација, којој су присуствовали и млади богослови што су нас са молитвеном песмом дочекивали стојећи у свечаној сали Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“. Била су то незаборавна  предавања  о кајању, о созерцању, о кротости, о злоћи, о савршеној љубави, о женском,  о мушком, о исповести, о фарисејству , о молитви, о невиности, о лицемерју, о крштењу...    

Чувени програм „Хришћанске теме“ живи већ три деценије и представља један од најважнијих и најдуговечнијих на Бранковом колу. То је духовни садржај чији континуитет никад није прекидан на песничкој и културној  манифестацији у славу Алексија Бранка Радичевића. Бранково коло траје од 1972. године настављајући традицију истоименог листа (1895-1914) у Сремским Карловцима. У овом српском Сиону, по духовности и култури чувеном месту у Срему, хиротонисана су двадесет два српска патријарха и митрополита.

Тек да припоменем да у крипти Горње цркве у Сремским Карловцима, данас Манастира Ваведења Пресвете Богородице налазе се мошти двојице наших патријараха, Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића. Први је познат, поред осталога, и по томе што је, уз помоћ даровитог архитекте Владимира Николића, подигао све оне лепе грађевине у Карловцима, којима се дивимо при првом сусрету. А други, Лукијан, последњи је карловачки српски патријарх, нажалост, мучки убијен, обезглављен, у аустријској бањи Бад Гаштајн, десет месеци пре атентата Гаврила Принципа. И, о томе мало, готово ништа не знамо, школски програми не маре, баве се нечим другим.

Важно је прецизно припоменути да је програм „Хришћанске теме“ на Бранковом колу кренуо 1991. године у Свечаној сали Карловачке гимназије. О покајању говорио је епископ сремски господин Василије. Већ наредне две године (1992,1993), о праштању и о греху, такође у Карловачкој гимназији, говорио епископ бачки господин Иринеј.

Пре непуне три године, требало је на Бранковом колу, заједно са јеромонахом Клеопом Стефановићем, да говори и Владета Јеротић на тему Смисао земаљскога живота. Није нам се посрећило. А годину дана раније по први пут видео сам знаке сиве старости и уочљиве клонулости  на Јеротићевом лицу и у очима у којима је замакла једна светлица.  Био је неко време и болестан. Помислио сам, није ваљда да се нећемо више видети у Сремским Карловцима. Нико не зна ко ће пре с овога света. Све је у Божјим рукама, и када су оне пружене, треба им без страха прићи и прихватити светлосни звук.

Ценио је Владета Јеротић и волео песнике, знао да је поезија највиши облик испољавања матерњега језика у чистом Божјем дару. И да се ту ништа не може симулирати, нарочито не политичким алаткама и утицајима, већ да је све дато по мери неба, која припада сваком од нас. И сâм је писао песме, не хвалећи се. То је онај човек што за себе, пред другима, никад не би изјавио да је песник. Али, не само по стиховима које је у тајности спевавао,  већ по свему што је написао, чинио и радио, Владета Јеротић јесте песник. Стражиловска лоза српскога језика добила је и тај грозд,  непоновљив и свој, духовни виноград Владете Јеротића.

       Ненад Грујичић

      ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

        У Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“

          Млађа је од Карловачке гимназије три године,

          али рад је прекидала, једном се и загасила,

          угарске су власти знале чељустима  империје

          задавити постојање, јер је сјала и значила.

          Бранково се коло данас у септембру сваког года

          укључује у наставу богословску са гостима.

         Само један, али вредан, за публику програм родан,

         на хришћанске вечне теме, о гордости и прелести,

         сребљољубљу, тиховању, садржај је увек плодан,

         и о нади, и о вери, о љубави и обести,

         о злу, добру, пролазности, о зависти и прељуби,

         све што можеш доживети, у животу своме срести.

         А о томе зборио је Јеротић што душом љуби ,

         Владета са надахнућем као младић ведар, чио,

         волео је поезију, никад веру не изгуби:

         какве мисли имаш, брате, колико си опростио,

         искрено се покајао, молитвено, у свом посту,

         плодове ћеш такве жњети, Господ није погрешио.

         А шта може смртан човек, у прашини блата костур,

         чему стреми у театру на планети званој Земља,

         он је стално на испиту, котрља се као котур

         који дете тера штапом, к’о што вуну преде преља.

         А млади се богослови, понеки се такав нађе,

         у паузи предавања, ах, животна искушења,

          искраду до прве баште, тако ће им бити слађе,

          па припале цигарету да на стрица свога личе,

          не замерај дечацима, то је попут прве крађе

          кад комшијске трешње сазру, а газда са плота виче.

          Помози ми, драги Боже, да очистим самог себе,

          и слабога и худога, из ког прелест нова ниче,

          да другоме не замерам, да реч моја не загребе

          туђу душу, да не вређам колегу и ближењег свога,

          да помогнем и дарујем, да заволим, Боже, тебе.

         Јеротић је то учио, најпре себе пролазнога,

         онда све нас пуне страсти, напраснога беса, гнева,

         мене првог, телеснога, горљивога и палога.

         С Владетом је беседио, када збори к’о да пева,

         млади монах и професор,  да – Клеопа Стефановић.

         те раније и владика Порфирије што реч снева,

         а онда и глумац, чудо, и Небојша, и Дугалић.

         На дунавској старој чарди рибљи перкелт, вино бело,

         с Јеротићем наздрављамо, мало греха нам не фали,

         брод немачки у пролазу, галеб такну воду смело.

                                   (Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)