Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

С ПУТА ПО РУМУНСКОМ БАНАТУ

slika

УЗ НАГРАДУ "ВЕЛИКА БАЗЈАШКА ПОВЕЉА"

"Недељни Блиц", 22. август 2021.

Пише: Ненад Грујичић

Више пута сам одлазио у Румунију, али сада, по први пут – да тамо свечано примим угледну награду –  „Велика базјашка повеља“, названу по чувеном манастиру Базјаш у Банатској клисури, на ушћу реке Нере у Дунав.   Дабоме, импонује ми да сам нови лауреат ове угледне награде која српским песницима представља прворазредно признање што га додељује лепо организовани и агилни   Савез Срба у Румунији. Најважнија књижевна награда у српском расејању, тако говоре и домаћини и гости,  јер за непуне три деценије досадашњи добитници –  прва лига: Иван В. Лалић, Миодраг Павловић, Слободан Ракитић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Стеван Тонтић, Рајко Петров Ного и други.  
Већ та чињеница обавезује да насупрот свим пандемијама света нађем начин и одем у Темишвар. А јавио сам домаћину Славомиру Гвозденовићу да планирам доћи са супругом Миленом и деветогодишњом кћерком Даницом. Успешни организатор и градитељ нових облика културног живота Срба у Румунији,  пре свега врсни песник, Славомир Гвозденовић, одмах је прихватио и рекао: Добро дошли! 
Требало би знати да је манастир Базјаш – мученички, и да је досад много пута био уништаван до темеља. Осим Турака који су га у више наврата разарали, у новија времена, 1944. године са Дунава немачка војска га је торпедовала у више наврата, а по завршетку рата све до 1950. служио је румунској војсци чак и као штала. Из Христових мука манастир Базјаш је васкрснуо, данас је опорављен и за Преображење Господње неки дан блистао као сунце са многобројним верујућим народом у Румунији. 
Зато, ова награда носи посебну духовну димензију лишену пуке књижевне или земне славе и тражи једну врсту скрушености, то јест катарзе и релативизације успеха на земаљском шару. Кад се примакнеш овом манастиру, осетиш да ти биће тражи преобразбу, да попут змије, како народ каже, свучеш стари свлак и оставиш га на овој обали и кренеш ка новој.  Базјаш је после Првог светског рата припао Румунији. Поглед на другу обалу Дунава све време у души носио је бол и љубав за Србијом. Овдашњи Срби под Чаушескуом деценијама су маштали да пређу на осветљену другу обалу где се, на пример,  налази Бела Црква илити Кикинда, да у продавници мешовите робе купе недоступан у Румунији слаткиш „Ципирипи“.
Био сам неколико пута у Темишвару и Букурешту, као и на „Светском фестивалу поезије“ у монденском месту Курте Де Ардјеш у Румунији. Добро познајем несвакидашњи рад и велику посвећеност Срба у Румунији на очувању сопственога језика и културе. Они су пример у светским оквирима како се брани и штити идентитет и континуитет сопственога корена. Био сам дирнут неки дан наступом њиховог ансамбла, са талентованом солисткињом,  који је извео сплет банатских српских песама – као да су све време живели и стварали у Србији, као да нема Дунава. Све време цупкао сам на ритам антологијских наших песама. Чух и чувене Бранкове стихове: „Где си, душо, где си, рано,/ где си, данче мио,/ где си сунце угрејано,/ где си досад био?“
Данас се у Темишвару налазе земни остаци оца Бранка Радичевића, Тодора, и млађег брата, Стевана. После Карловачке гимназије, Бранко и Стеван одлазе у Темишвар (1841) да наставе школовање, Бранко две године студира мудрољубије (филозофију), а Стеван млад умире у Темишвару где му отац ради као цариник. Данас, са великим пијететом и пажњом Срби одржавају две хумке Радичевића на делу гробља, који је српски.
 Бранко брату посвећује песму „Кад млидијах умрети“. Иначе, своју прву песму на српском језику, Бранко је написао, не у Сремским Карловцима (то греше и професори књижевности), већ управо у Темишвару (1843) – „Девојка на студенцу“. Ево, певушим поетак чувене песме: „Кад сам синоћ овде била/ и водице заитила,/ дође момче црна ока,/ на коњицу лака скока.“ А излазак Бранкове прве књиге у Бечу (1847), што у то време није био мали трошак, највише финансирају имућни Срби из Темишвара. Дабоме, Темишвар је значајна животна прича и за Доситеја и Црњанскога, и за многе друге, али о томе неки наредни пут.
У непрестаној борби за опстанак, српски народ је познат по Војној граници која се у прошлим вековима протезала од Лике, Кордуна и Баније, те дела Босанске крајине, па све до Темишвара. Та граница од седамсто километара била је тампон-зона измедју великих царстава (Аустоугарске и Турске), где су се одвијала непрестана регрутовања и велике изгибије за туђега цара. У Војводини, на пример, у Шајкашкој области на Дунаву и Тиси чувана је поменута граница. Чудом селидбене судбине, као дете живео сам у месту Шајкаш у близини Новог Сада. 
Крајишник и шајкаш значе исто – граничар. То сам поменуо на конференцији за новинаре у конзулату Србије, где смо се сусрели ми, песници из Црне Горе, Србије и Румуније. Затичем Будимира Дубака,  Душка Новаковића, Радомира Уљаревића, Милана Лукића и друге. Овде су песници добро дошли, и тако ће бити, стасава књижевни подмладак Савеза Срба у Румунији. Гвозденовић помиње младога песника и афористичара Горана Мракића као свога наследника.
Док сам радио на антологији и студији „Ојкача“(1988) био сам, наравно, упознат са раније штампаном антологијом „Бећарац“ Младена Лесковца која је садржавала преко 400 бећараца, римованих десетерачких двостихова. Моја антологија имала је, пак, преко 500 ојкача, такодје римованих десетерачких двостихова, али који се другачије певају, у динарском кључу, за разлику од бећарца који је у панонском. 
А онда се догодило чудо, до руку ми је доспела антологија „Бећарац“ Срба у Румунији, коју се приредили темишварски интелектуалци Стеван Бугарски и Светозар Марков. Била је изашла 1982. године у Букурешту, на чистој српској ћирилици. А у антологији 2000 ( словима – две хиљаде!) бећараца! Четири-пет пута више него у Лесковчевој, односно мојој антологији овог специфичног народног блага које се јавља као књижевни феномен ( римована десетерачка минијатура у дистиху). При повратку у Нови Сад из Румуније, у даровима које нам је домаћин спаковао, проналазимо и друго прегледано, свеже издање антологије „Бећарац“ Срба из Румуније, сада штампаној у Темишвару (2021). Ево насумце отвореног примера: „Уја, уја, дунула олуја/ па донела кога сам волела.“
Дакле, та творевина покрива управо поменуту Војну границу, говори о својој динамичној и прилагодљивој улози и снази, о моћи да настане у сваком тренутку, промени и изненадјењу. Да сведемо, обимна антологија „Бећарац“ Срба у Румунији говори да ми не познајемо довољно разбацане делове српске културе у тзв. дијаспори. Богатство српске културе у Румунији је очигледно веће од наших увида. То је много раније морала да проучава и Матица српска. То се односи и на друге делове нашег расутог народа на Балкану, и другде. Темишвар је крајем 18. и с почетка 19. века био већи и значајнији културни српски центар од Новог Сада и Београда.
Дан уочи празника Преображења Господа Исуса Христа, испред манастира Базјаш, по климатским променама беше више него пријатно.  Нестале су оне несносне врућине и замор који долази с њом, а поготово ако вам ништа друго не преостаје него да буљите у информативни програм, сад већ било које телевизије. Испоставило да сам им као нови лауреат донео хладније време. Налазећи се испод планинских врхова у зеленилу и на обали неуобичајно широког Дунава што подсећа на неко ново море, осетили смо у сумрак то пријатно захлађење  које је прерастало у ледено вече. Требало је огрнути још нешто на себе, Даници смо донели џемперче из аута. 
Чудесни базјашки амбијент препун лепих духовних лица бројнога света, те монаха и православних свештеника, захтевао је да се на неки начин поистоветите с њима, разголитите своју душу и избегнете по сваку цену фразеолошки и празни протоколарни говор какав се сусреће у сличним приликама. Требало је да се обратим изузетном аудиторијуму сачињеном од тзв. обичног народа и монаха са срцем које им је призвало Божју љубав. 
Време је цурило и довлачило плаву помрчину са звездама. А мени се све време вртело у глави како је најважније да кажем праву песму која потпуно одговара том тренутку, праву песму на правом месту. Пре тога рекао сам да се сматрам одговорним за сваку изговорену реч пред мученичким манастиром Базјаш, и пред окупљеним народом, монасима и монахињама. И, да свака изговорена реч мора бити као она на почетку – кад беше у Бога, а Бог беше реч.  Можда изгледа претенциозно, али – једино могуће је то осећање када примате књижевно-духовну награду „Велика базјашка повеља“. Јер, и у поезији, ако је пребрзо и олако употребљена, Реч лако може да се преобрази у богохулну. Зато је наше, песничко, да пазимо да нам се Реч не изврне у своју супротност. 
Говорио сам песму „Голуб и змија“, која указује на духовну моћ човека, често прикривену –  да се не плаши дневних искушења и опасности. Ако си с Богом, немаш се чега плашити, а ако ниси, чему ли се надаш, рекао је, не једном, незаборавни патријарх Павле. Песма је прихваћена, то је рекао аплауз на отвореном, и звезде су затрептале, чини ми се.  И један млади монах у пролазу похвали ми песму, засјаше нам очи, преображењски, братски. 
Гле, то је онај младић што ми је принео омању столицу без наслона да седнем док сам стојећи подуго чекао да ме домаћин позове и уручи ми награду. Бранко Радичевић би на све то рекао: „Хвала, Боже на дар ови,/ о помози, благослови,/ да ми како с права пута,/ душа млада не залута.“

 

 

Ненад Грујичић


ГОЛУБ И ЗМИЈА

 

Не бој се људских подвала, 
оне ће закратко сјати, 
овде је друга обала, 
одавде божанско чати.

Не бој се тудје сујете,
и она слепило има,
и мржња када трује те,
остани чист у мислима.

Не бој се брзе промене,
ни оне што излаз нема,
јер све се очас окрене

и буде како треба.
Ма како живот ћарлијо,