ЈЕЛЕНА ВУЈАНОВИЋ И ФИЛИП БОЖИЋ ДЕЈАНОВИЋ НА ЈУБИЛАРНОМ 50. БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци, 13. септембар 2021.

МЛАДИ, ПЕСНИКИЊА И ПЕСНИК, ПРВЕНЦИ ОВЕНЧАНИ СТАРИМ „СТРАЖИЛОВОМ“

Данас су на јубиларном 50. Бранковом колу представљене две нове књиге Бранковога кола овенчане наградом „Стражилово“, која је у суботу, 11. септембра свечано уручена на Стражилову код споменика Бранку (рад вајара Јована Солдатовића). Представљене су збирке песама „Ма није ми ништа“ Јелене Вујановић и „Збогом, симболи“ Филипа Божића Дејановића. Модератор програма био је Милан Громовић. Аутори су говорили по шест својих песама у три наврата (3+2+1).

Пре поезије, наступио је млади саксофониста Вук Петровић, у класи проф. Зорана Кмицкијевича, из чувене Музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду, која је недавно добила нову зграду, идеалну за рад и неговање озбиљних музичких талената.

Пред однегованом публиком Бранковога кола разних генерација, и уз присуство ђака Карловачке гимназије, чија Панорама поезије (приредила др Маја Стокин, професорка српског језика и књижевности из наше најстарије гимназије)  ове године има важну улогу у именовању младоликости манифестације, Милан Громовић је водио лакокрили разговор са младим песницима о начину како су објавили свој првенац у Бранковом колу, о схватању поезије и самога чина стварања, о плановима за нове песме и рукописе.

Потпуно различитих поетика, млада песникиња и још млађи песник, освојили су публику својим начином казивања песама, вером у поезију и живот. Надахнути Сремским Карловцима, и Стражиловом дан раније, лепотом Баште Бранковога кола, изузетно ведрим и пријатним даном који је један у низу божанских септембарских дарова, исијавали су потребом да се друже са читаоцима, људима који желе духовни контакт у времену медијски разуларених прича о пандемији. Тумачили су и друштвене мреже као, ипак, инфериорне (сведена на тзв. лајковање) у односу на сам чин штампања књиге и њеног додира са рукама из којих аутор, наспрам живе публике, чита или напамет говори своје песме.

Јелена Вујановић

ПЈЕСМА СВАКЕ ЖЕНЕ

Ех што није неки рат, па да гинем за идеале.

Послије смрти да ме сви хвале

како сам храбра и пожртвована била.

Боље то, него што овако умирем због нас,

па ће рећи крепала је као пас

луталица, сама и остављена.

Ех, што није неки рат, да погинем од бајонета

па да се опростим од овог свијета

достојанствено дигнуте главе.

Боље то, него да издахнем биједно овако,

па да у чаршији прича свако:

„Јадница, вјеровала мушкарцу“.

Ех, што није неки рат, јер нико не памти будале

што су због неузвраћене љубави пале

без иједне капи крви.

Филип Божић Дејановић

ОНО ШТО ЈЕСМО

веруј ми на реч човече

од глине ми смо саздани

и можемо узети ма које обличје

ако ти ово звучи шашаво

ако сматраш да је немогућно

мора да си се пекао на преврућој ватри

или притискао глинену масу прејако

стискао када стискати није требало

или одмарао прсте када су највише желели милети

заслепљен маштом занемарио облине испред себе

или обузет њима обликовао без трунке сањарења

мора да си просто заборавио

или само нећеш да се сетиш

јер тежак је посао вајарски

веруј ми на реч човече

од глине ми смо саздани 

и можемо узети ма које обличје