Недељни Блиц, 3. септембар 2021.
Пише: Ненад Грујичић
ЗБОГОМ ДА СИ ПАНДЕМИЈО СУРА,
ТАМБУРА ТЕ ДАЉЕ ОД НАС ГУРА!
Јубиларно 50. Бранково коло успешно је приведено крају у Сремским Карловцима, месту школовања (1835-1841) Алексија (Бранка) Радичевића. Програми су одржани и на Стражилову и у Новом Саду, време нас послужило, Божји дар Бранку, учесницима и публици. Ведро небо над Фрушком гором и Дунавом, песнички матинеи пуни сунца што умива и младе и старе жељне живота и стварања.
Била је велика привилегија учествовати у планирању и вођењу јубиларног 50. Бранковога кола које је трајало од 10. до 20. септембра. У времену пандемијских и других ирационалности, успели смо без изостављања или пролонгирања садржаја у потпуности реализовати замишљену целину пројекта.
Широк круг младих и искусних сарадника, вредних и талентованих људи, нових и посве надахнутих песника и уметника, актера и учесника жедних врхунских наступа и здраве афирмације. Наш ентузијазам и наша вера, рационалност и агилност, снажно осећање значаја јединствене песничке, духовне и културне мисије Бранковога кола и на тој основи постављених Сремских Карловаца и Стражилова. Све то представљало је предност у односу на друга скоро загашена или заустављена догађања у сфери културе, али и, гле, све учесталија експериментисања ту око нас, у покушајима збрзаног етаблирања пошто-пото нечег „новог“ на јавној сцени, а у време пандемијско-медијске хистерије.
На Свечаном затварању јубиларног 50. Бранковог кола главни догађај било је свечано уручење Међународне награде „Бранко Радичевић“. Овогодишњи лауреат Хусеин Дервишевић долази из Босне и Херцеговине, наш комшија и стари пријатељ. Досадашњи добитници били су из Русије, Велике Британије, Немачке, Грчке, Француске, Румуније, Швајцарске, Мађарске, Хрватске, Јерменије, Црне Горе...
Видно обрадован и узбуђен, Дервишевић нам је захвалио на тако високом признању у знаку имена Бранка Радичевића који је од раног детињства у родном Бихаћу представљао његову лектиру. Навео је детаљ из прича свога земљака Крајишника, из Хашана, Бранка Ћопића који је говорио да је име добио по Бранку Радичевићу много популарном и у његовој младости. На неким од ранијих својих гостовања на Бранковом колу, на Стражилову и у Карловачкој гимназији, Дервишевић је говорио песму посвећену Бранку Радичевићу, што је и сада поновио.
Као главни облик награде, у име Бранковога кола, предао сам му у руке свежу, управо штампану његову нову књигу песама „Понављање градива“, коју смо издали у едицији „Међународна награда Бранко Радичевић“. Нагласио сам да Сремски Карловци и Бранково коло имају моћ да створе, како су неки ранији лауреати већ приметили, да „произведу“ песнике, па тако и њихове важне књиге, што је у овом случају избор из поезије Хусеина Дервишевића. Ову престижну награду досад су на Бранковом колу добили Валериј Латињин, Керол Ен Дафи, Насо Вајена, Јирген Израел, Филип Танселен, Енес Кишевић, Никита Данилов, Бабкен Симоњан, Будимир Дубак и други.
О Дервишевићу мало знају у књижевној Србији, осим они старији песници и писци, и читаоци, дабоме, који га памте још из раних осамдесетих година прошлог века када је живео у Београду и дружио се с боемима: Амбром Марошевићем, Милисавом Крсмановићем Крцом, Александром Секулићем и Андрејем Јелићем Мариоковим, ту је био и Милан Ненадић управо прстигао из Сарајева. Дервишевић је песник такве провенијенције, кафанске. Боље казати – био је такав.
Има код Дервишевића нешто од Селимовићевског осећања припадности српском језику и етносу. Многе је песме и књиге исписао екавицом, претрпео рани утицај поетике Рајка Петрова Нога, ослободио се, ипак, и срећом; сваки неизлечиви утицај претвара у епигона. Сећам се у својој младости Хусеинове књиге „Кад ме узме луда рима“ (1978), наслов који се годинама врти у глави. Штошта се изменило у његовој поетици и у односу према боемији. Једино се није изменио он сâм; наставио је да ради, да пише и ствара.
Дервишевић је занесени познавалац рокенрола и то га је на неки начин спасило током рата у Босни и Херцеговину. На РТВ Бихаћ, имао је своје емисије за које је писао и читао рокенрол-бајке и пуштао такву музику. Познавалац је и љубитељ и озбиљне музике, и уопште музике. Облачи искључиво џинс-одећу, тако одевен дошао и на свечано уручење Међународне награде „Бранко Радичевић“ у Сремске Карловце.
Хусеин Дервишевић, рођен је 28. децембра 1948. у Бихаћу, гдје и данас „живи, чита и пише“. Први пут га на сцену попео Душко Трифуновић далеке 1966. године и од тада, како сам каже, „више не силази“. Преко пола века објављује поезију, прозу, есеје, књижевне и ликовне критике, хронике, репортаже, колумне, уводнике, предговоре, поговоре, текстове за музику и све што му дође на врх пера. Неки га знају и као сликара, илустратора, графичког дизајнера, фотографа, рецитатора, ДЈ-а и новинара разних медија, у којима је једно вријеме био запослен. Аутор је бројних радио и ТВ емисија, као и документарних филмова. Ипак, дабоме, највише је познат по свом књижевном делу.
Иако често (зло)намерно прећуткиван, овај енфант террибле је од самих почетака награђиван и за песме, и за приче, и за књиге, и за музичке текстове, и за документарце... Од 1968. године, па надаље, узимао је важне награде Књижевне омладине БиХ, а затим му је роман за децу Продавац осмеха (1984) проглашен за књигу године у Босни и Херцеговини. После је постао писац из читанки и лектире, и добио следећа признања: награду Фондације Сорош за рукопис књиге Незгодне згоде Малца и Блеска (1997), Гран при на међународном Фестивалу документарног и туристичког филма у Сплиту (2002) за филм Ријеком Уном, награду Бихаћког љета (2003) за књигу прича Борхес и мјесечина, Повељу града Бихаћа (2004) Гран при на првом интернационалном фестивалу дечје песме Дрисма у Зворнику (2006) за пјесму Деца хоће, за коју је музику написао Јован Адамов из Новог Сада. Поред тога добио је 2015. године, гле чуда, и споменик у Новом Месту (Словенија), и то крај Николе Коперника. А у 2021. години, ево, Бранково коло овенчало је Дервишевића престижном Међународном наградом „Бранко Радичевић“ за укупо песничко и књижевно дело.
Дервишевић је аутор тридесетак књига поезије (и за децу), а проза и поезија су му превођене на више језика, нарочито Продавац осмеха, који се нашао у мађарској лектири одмах након првог издања код београдског издавача „Вук Караџић“, да би тек касније дошао у БиХ као обавезна лектира и доживео неколико издања, рачунајући и оно на немачком језику и оно с Брајевом азбуком.
Као песничко уздарје угледном лауреату из Бихаћа, на Свечаном затварању јубиларног 50. Бранковог кола, наступиле су песникиње и песници Бранковога кола: Јелена Алексић, Јулија Капорњаи и Филип Божић Дејановић, говорећи своје репрезентативне песме из ранијих и нових књига. Млада драмска уметница Даница Петровић, осим читања образложења жирија за награду, говорила је надахнуто две антологијске Бранкове песме: „Девојка на студнецу“ и „Укор“. Лауреат је повремено „ускакао“ и заједно с глумицом говорио напамет Радичевићеве стихове: „’Де си, данче мио, ’де си, сунце огрејано, ’де си досад био“. Дабоме, наступио је и дугогодишњи одани сарадник Бранковог кола, глумац Бошко Петров са врсном интерпретацијом Бранкове песме која почиње чувеним стиховима „Никад није вито твоје тело,/ рука моја млада обавила. “
Свеже уходану на Бранковом колу „уметничку вињету“ приредили су млади флаутисти (дуо): Катарина Теофанов и Урош Гргић, у класи проф. Јасне Марковић Вујановић из Музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду. Посебну духовну боју дао је млади квартет Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“ који је извео композицију „Симонида“ Љубе Манасијевића. Дабоме, наступили су и незаобилазни даровити ђаци-песници Карловачке гимназије: Хелена Будимир, Ива Максимовић и Исидора Антонијевић.
Сремски Карловци и Стражилово, у аури бесмртног Бранка Радичевића, наслоњени на новосадско-београдску мрежу институција, одавно представљају велики изазов за сваког путника намерника и градитеља културне слике нашег поднебља. Хоћу да поверујем да би садашња државна акција и напор за развој и културно уздизање Сремских Карловаца и Стражилова из вишедеценијског немара, уз присенак радне поетике и формуле концепта Бранковога кола, могли да уроде плодовима који ће остати у времену као сведочанство истинске посвећености овом светом српском амбијенту духа и културе.
С друге стране, сведок сам и оних збитија у протеклим деценијама када су Сремски Карловци постајали „бермудски троугао“ за разне остапбендеровске авантуристе и минухаузеновске пустолове, напрасне осниваче разних „клубова“„галерија" и тзв. „центара“ заснованих на патетичним сновима или пуком пресликавању туђих идеја које се нису могле накалемити и примити у специфичним Сремским Карловцима. Такви назови пројекти постајали су потемкиновска села рециклованих привида и потпуних промашаја, које би први „стражиловац“, један од шест чувених карловачких ветрова, одувао у дунавске ритове.
Сетимо се преамбициозне изградње од стране државе једног позоришта у Сремским Карловцима пре тридесет година. Из старих и славних карловачких кровова, деценију-две потом стршала је франкенштајновски недовршена грађевина нарушавајући ионако рањену душу запуштеног чувеног града са великим успоменама и надирућом влагом. Сетимо се и тзв. „Института српског народа“ у просторијама Стефанеума, који је започео наоко солидно, а онда се изгубио у лавиринту визија које нису биле реалне. Све то нестало је као велика утопија, збрисано из нашег времена, прогутано у дубинама поменутог карловачког „бермудског троугла“, ту испод Фрушке горе.
Јубиларно 50. Бранково коло радосно је „протутњало“ кроз десетак дана по, рекосмо, изузетно пријатном сунчаном времену, дар Божји на отвореном простору, у Башти Бранковога кола (у рајачићевској сенци чувену Палате „Илион“ која захтева унутрашњу рестаурацију, нарочито на плану поменуте влаге), у зеленилу бујних крошања и покрај извора „Патријарховац“ подигнутог 1864. године, чији је заштитиник Свети Јован Крститељ.
Посебну пажњу на јубиларном 50. Бранковом колу изазавао је долазак Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Порфирија, који је беседио о миру у Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“. Беше то радосна и недвосмислена подршка Бранковом колу, Божји благослов у Сремским Карловцима. Патријарх српски господин Порфирије наш је вишедеценијски драги сарадник, пријатељ и брат, који је је још од 1994. године, тада игуман манастира Ковиљ и потом викарни епископ јегарски, учестало наступао на Бранковом колу, најчешће са Владетом Јеротићем и Небојшом Дугалићем.
Први пут се догодило да један српски Патријарх одржи парастос песнику Алексију (Бранку) Радичевићу, овога пута заједно с епископом сремским господином Василијем (који иначе већ годинама чинодејстује на парастосу Бранку непосредно пре Свечаног отварања Бранковог кола), карловачким свештенством и младим богословима. Долазак Патријарха српског Порфирија, дакле, припада генези његових ранијих бројних наступа на Бранковом колу у оквиру традиционалних „Хришћанских тема“. Надамо се и верујемо да ће се посете Патријарха српског господина Порфирија, у славу Божју, наставити на Бранковом колу и наредних година.
Песници су барјактари Бранковог акола, без њих нема живота у овом послу: Анђелко Анушић (беседио о Бранку и свечано отворио јубиларно 50. Коло, добитник „Статуете Бранка Радичевића“), Стеван Тонтић, Петер Фелкер (Немачка), Слободан Зубановић, Радомир Стојановић, Иван Лаловић, Драгица Стојановић, Бранислав Зубовић, Зоран Хр. Радисављевић, Милан Ракуљ, Растко Лончар, Никола Раусављевић, Милан Ћосић, Зденка Валент Белић, Милан Громовић, Милош Пуђа и други, највише на чувеном „Стражиловском митингу поезије“.
Дабоме, ту су били и они најмлађи песници, талентовани ђаци Карловачке гимназије, по први пут сабрани у једну панораму поезије, коју је ексклузивно за ову велику годишњицу, једну и другу, објавило Бранково коло: Алекса Вилић, Хелена Будимир, Николина Дикић, Ива Максимовић, Наталија Ђорђевић и Исидора Антонијевић. Они су наступали неколико пута на 50. Бранковом колу уз асистенцију своје вредне професорице др Маје Стокин (приредила панораму „Песме после нас“), чиме смо желели манифестацији да дамо печат бранковске младости и генијалности, које су потекле управо из Карловачке гимназије.
Цвеће на Бранков гроб положили су млади новосадски песници Никола Раусављевић и Милан Ћосић, а свећу прилужио бањалучки млади поета Милан Ракуљ. Сви су они аутори књига у Бранковом колу и ранији добитници наше награде „Стражилово“. Одлазак на врх Стражилова до Бранковог старог споменика и гроба представља песничко-духовно ходочашће у којем су, након много година, поново учествовали и ђаци-песници Карловачке гимназије која сада обележава 230 година постојања. Гимназија би требало да то уведе као неку врсту обавезе првог септембарског викенда – да цела школа направи поетски излет на Бранково Стражилово, на свеж ваздух, у аркадијску лепоту несвакидашњег амбијента где, сликом и приликом, најснажније живи успомена на великог песника српског романтизма.
Томе нас учи, и к томе тера, и ова пандемијска демонијада великог притиска на људску психу. Свакодневно шкрипе тамни зглобови отуђености човека од човека, бег од глагола: загрлити, волети и љубити. Бранкова поезија нас учи супротном, учи нас здравом животу пуном ероса и дионизијске игре: „Свирац свира,/Срце дира,/ Ој, ти секо,/ Кâно млеко/ Белолика,/ Кâно винце руменика, / Кâно паун поносита,/ Кâно јела, селе, вита,/ Ајде брже, па наточи,/ Да ти браца боље скочи!“
Велика радост и и код родитеља ове талентованде деце, усхићење код свих поводом релативизације тмурних вести и орвеловских визија на седлима пандемијских јахача апокалипсе. Бранково коло је дало наду у боље дане, у смисао и лепоту живота на Земљи – и за младе и за старије, за сва лица људска на земаљском шару у знаку лика Божјега.
А у Спомен–библиотеци најстарије наше гимназије, школски час на немачком језику одржао је гост из иностранства, угледни песник Петер Фелкер. Ту је модератор био неуморни Стеван Тонтић који иначе са немачког говорног подручја предлаже Бранковом колу врсне песнике. Петер Фелкер, срдачан, ведар човек, светски путник, први пут се нашао у Србији. Истина. био је близу – у Републици Српској, у Челинцу пре неколико година. Одушевљен је Сремским Карловцима, и несвакидашњом причом о Бранку, задивила га и красота богате Спомен-библиотеке Карловачке гимназије, најстарије српске. Лепо га је својевремено угостила и челиначка библиотека (и Фелкер јој је дао донацију за књиге), али ова наша Спомен-библиотека у Карловачкој гимназији, по капиталном фонду и значају нема премца.
Славна драмска, телевизијска и филмска глумица Светлана Бојковић добитница је „Велике повеље Бранковог кола“ која јој је била уручена на Свечаном отварању јубиларног 50. Бранковог кола, у знак вишедеценијске незаборавне сарадње, стваралачке лепоте и песничке љубави. Одлазак са насмејаном Цецом на познату карловачку чарду на Дунаву, уз распеване тамбураше, са младим песницима и глумцима, и драгим гостима из Поткозарја, остало је да се памти.
У једном тренутку, Цеца Бојковић рече да јој је похладно, ветрић с Дунава беше мало јачи: „Ветрић пири, липа мири,/ ко и пре,/ ја сам млада овде сада,/ ко и пре,/ сунце бега, а нема њега, као пре,/ нема сунца миленог,/ нема мог...“. Међутим, наш пријатељ, Мирсад из Поткозарја, скиде свој сако и џентлменски стави на Светланина рамена. Тамбураши додаше још радости и загрејаше нас новим песамама, а утом подневно сунце ојача и свима беше потаман. Силним Дунавом пловили велики бродови и тегљачи из Немачке, Мађарске, Украјине...
Тамбураши добри, али се подоста спетљаше око „Бранкове жеље“ из Змајевог надахнутог пера давне 1877. године : „Стражилово, дивно Стражилово, Бранко те је у звездице ков’о!“ Дао сам им задатак за следеће, 51. Бранково коло – да науче целу славну песму, деведесет један стих, па да и ту легендарну певанију с тамбурама, и на тај начин (било је раније уз гајде), укључимо у званични програм поред Бранковога споменика и гроба на Стражилову. Дао сам им на дар и каталог јубиларног 50. Бранковог кола, где се налази штампана поменута култна песма коју, овако и онако, изводе многе тамбурашке „банде“ у Војводини и – на Скадарлији.
Е, сад што карловачки тамбураши нису знали да отпевају песму Ђуре Јакшића „Зрачак вири кроз гранчице“ (коју је волео и уз њене звуке сахрањен Богдан Винокић, нагдањи председник Бранковог кола), остаје за причу неки други пут. Но, чуле су се уз тамбурицу, најпре, Бранкове антологијске песме („Де си, душо, де си, рâно,/ де си, данче мио“, „Кад сам синоћ овде била/ и водице заитила“, „Певам дању, певам ноћу,/ певам, селе, што год `оћу“), а ми домаћини припомагали, и те како, па настављали уз староградске од Сомбора па до Срема и Баната, те севдалинке од Мостара до Приједора града, те песме врањанске, косметске, црногорске, далматинске и друге.
Дабоме, и бећарац из Војводине, и ојкача из Крајине, све из овог нашег напаћеног, а велике душе и лепоте региона притиснутог „љутом пандемијом“ и још којекаквим караказанима. О, како се уз тамбураше живот на трен био распомамио и заздравио све нас окупљене на широком Дунаву у Сремским Каловцима! Збогом да си, пандемијо сура,/ тамбура те даље од нас гура!
Велику захвалност за вишегодишњу сарадњу и овога пута заслужују јединствени младолики хор и ансамбл Змај Јовине гимназије из Новог Сада, на челу са надахнутим диригентом и професором Јованом Травицом, чији ентузијазам и креативни замах досежу највише позитивне тачке уметничког ангажмана и јавног наступа и код нас и у свету. Без њихове појаве у Башти палате „Илион“ у Карловцима тешко би било достићи бранковску ауру љубави.
Уручене су, потом, престижне награде Бранковог кола – „Стражилово“: Бојани Кулиџан Громовић, Милану Вићићу, Јелену Вујановић и Филипу Божићу. Таленти, таленти, све божански таленти у ватри и лепоти матерњега језика – „слатки часи умиљато с’ роје“. На Стражилову су присутни били и актуелни лауреати „Печата вароши сремскокарловачке“, који су се пролетос окитили овим високим признањем (Р. Стојановић, Б. Зубовић). Има оних ретких, нажалост, који нису до краја свесни значаја наступа на Стражилову, српском Парнасу, па питају колико ће песама говорити поред Бранковога споменика, и кад чују – једну, то им буде мало, те пуни себе попут каквих занесених политиканата одлуче да не дођу. Срећно!
Монодрама „Прича о Десанки“ у извођењу младе глумице Данице Петровић, по тексту Растка Јевтовића, био је догађај за памћење, за лирски окадити душу – како рекоше жедни праве културе и поезије, програм којим је осветљена успомена на велику српску песникињу што је походила Бранково коло још од његовог првог издања 1972. године. Са много уметничког шарма, у даху лакокрилог разумевања Десанкине судбине, Даница Петровић је успела да одигра лик песникиње која живот доживљава пуним плућима и – побожно, поносна што што потиче из Србије „велике тајне“. Била је то и својеврсна одбрана Десанке од вулгарних паметњаковића и преамбициозних састављача школских уџбеника.
Пажње вредан је, дабоме, већ увелико уходани 29. филозофски симпозијум на тему „Живот као филозофско и научно питање“. Учествовали: Зоран Аврамовић, Јован Бабић, Борис Братина, Зоран Димић, Драго Ђурић, Слободан Кањевац, Вишња Кнежевић, Саво Лаушевић, Стеван Мићић, Петар Нуркић, Вања Суботић, Милан Попић, Уна Поповић, Душко Прелевић, Саша Ж. Радовановић, Горан Рујевић, Дејан Вук Станковић, Драган Хрнчић, Ненад Цекић, Давор Џалто, Срђан Шаровић и Стојан Шљука. Ту су се заиста могле чути изванредне мисли и идеје потребне данашњем човеку насупрот фраза којима нас медији засипају сваки дан.
Није случајно да су се филозофи нашли на Бранковом колу, и то ево већ три деценије. Донео их је сам Алексије Радичевић који је, отишавши под тим именом из славне Карловачке гимназије, у Темишвару заједно с братом Стеваном студирао (1841-1843) мудрољубије илити философију. На Бранковом колу филозофи у песницима виде део свога лика, ту проговоре са лирским проблеском сопствене мисли. Они воле дружења и разговоре с песницима. И ту је Бранково коло јединствено, несвакидашње на нашој културној сцени.
Млади таленти из Музичке школе „Исидор Бајић“ красили су својим „уметничким вињетама“ цело јубиларно 50. Бранково коло уз флауту, кларинет и саксофон: Исидора Перуничић, Стефан Тодоровић, Вук Петровић, Катарина Теофанов и Урош Гргић. Заједно са својим професорима стизали су на време у рајску башту Бранковог кола да коначно почну радосно наступати, да побегну из летаргичних дана некаквог хтонског света невидљивих вируса што су нас, ко зна како и зашто, окупирали скоро две године. Међутим, младост је победила.
Одржан је и 33. песнички шаховски турнир, ове године у форми "Шаховске симултанке – за поезију". Против младих талената на 24 табле играли су Жељко Медар (ФИДЕ мајстор), и Милан Гагић, актуелни омладински првак Србије, из Новог Сада. Читаво царство даровите деце, озбиљних попут већ формираних шахиста. Иако избегавам као домаћин да играм шах на Бранковом колу (и као песник не наступам), одлучих са деветогодишњом кћерком Даницом заиграти на симултанки против омладинског првака Србије.Дивно чудо се догодило, Даница је играла чак до двадесетог потеза, а ја, мада већ подоста заморен од радосног посла, извукох реми вредан целог поена.
Ми смо поднебље и народ дисконтинуитета, па је сваки континуитет, попут ових педесет година Бранковога кола на пољу културе од огромне важности за Сремске Карловце и Србију. У Сремским Карловцима могу успети само реално постављени пројекти који су у сагласју са духовним вибрацијама српског Сиона и српског Парнаса испод свете Фрушке горе, али и ововременог пакета (пост)модерних могућности стваралачког израза. Затим – са реалним увидима у кративне капацитете становника данашњих Сремских Карловаца. Морамо се реално оријентисати наспрам локалне заједнице и њене потенцијалне публике за врхунске културне догађаје, те компетентних посленика и радника, стваралаца и визионара у овој области.
Данас ово чувено место нема ни девет хиљада становника, међутим, то не треба да онеспокојава. Близина Новог Сада и Београда омогућава осмишљавање сложене и богате карловачко-стражиловске тврђаве културе. У време Алексија (Бранка) Радичевића, Сремски Карловци су имали дупло мање становника, па су ипак по својој духовној снази и просветно-културно-историјским дометима прочули се надалеко и васпоставили оригиналну животну слику у Аустроугарској.
Успешно обележено и богато реализовано јубиларно 50. Бранково коло изванредан је увод у прославу 200. годишњице рођења Бранка Радичевића за три лета (2024), што и за Бранково коло, и Сремске Карловце, али и за целу Србију представља културни догађај првога реда, велику годишњицу од националног значаја. До тада, уз пружену руку и понеки скромни савет из Бранковога кола, Организациони одбор за обнову и развој Сремских Карловаца има идеалан период, историјску прилику да постигне конкретне и необориве резултате, да покаже да је заиста био дорастао тако надахнутом и огромном задатку о коме су сањале старе и сањају нове генерације: „Ој, Карловци, место моје драго,/ к’о детенце дошао сам амо,/ игра беше једино ми благо,/ слатко звах ја мед и смокву само./ Дете мало – голушаво ’тиче,/ дође ’тиче па се ту навиче...“.
Ненад Грујичић
ДВОРСКА БАШТА
(Љубичасто-белим цветовима пауловније)
Али ми смо карловачки ђаци...
Сећаш ли се оне дворске баште
кад мириси расцветају чула,
када младост са песмама расте
у бојама стражиловских чуда,
миг пролећа и загрљај лета
у цвркуту славуја-булбула,
липа мири, џенарика цвета,
утом јесен, младог Бранка знаци,
мили Боже, велика је штета
што сви нису карловачки ђаци,
златно лисје у бојама дуге,
око оку пољубац добаци,
у даљини, уз писак са пруге,
оде јесен, а шуња се зима,
пахуље ће у ноћи предуге
лептирати нечујним крилима;
чим пролеће нову светлост баци
по гранама и по пупољцима,
дворску башту населиће ђаци,
а небо ће постати још веће,
без младости нема живе глади,
љубав никад уминути неће.
(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)
Цветник песама (о) Бранку Радичевићу "Ао, данче, ала си ми бео"
Штампано поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића.
Сто четрдесет девет песника од средине 19. века до данас, двеста песама!
Ненад Грујичић: КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Појаве и портрети
Књига записа и сећања о знаменитим песницима и уметницима поводом полувековног трајања Бранковога кола
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Други том књиге Ненада Грујичића КОЛО, КОЛО, НАОКОЛО - Стражиловски времеплов: трагови и сећања, цртице и коментари
Историјат Бранковог кола, хроника (1972 - 1992)
Штампано о двестотој годишњици рођења Бранка Радичевића
Беседарник СВЕЧАНЕ РЕЧИ - Беседе на отварањима септембарског Бранковог кола (1972 - 2024)
Приредили: Ненад Грујичић и Растко Лончар
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Зборник радова ЖИВОТ ПЕСНИЧКОГ ДЕЛА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
Приредили Ненад Грујичић и Растко Лончар
Са Округлог стола о Бранку одржаног 28. марта 2024.
Штампано о 200. годишњици рођења Бранка Радичевића
Капитална књига
Антологија српске поезије
Друго издање
ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ
Антологија српске избегличке поезије