Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

НА ТРАГУ БОЖАНСКОГА ДАРА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

slika

Сремски Карловци – Нови Сад, 11. октобар 2021.

СВЕТЛАНА БОЈКОВИЋ: ПОЕЗИЈА ЈЕ ХИГИЈЕНА ДУХА

Запис: Ненад Грујичић

 

Фотографија је важан и снажан траг у времену. Тако и ова, настала пре тридесет година у подножју Стражилова. Управо смо сишли с врха, били поред Бранковогa гроба, а поред чувеног пирамидалног споменика подигнутог 1895. године, два лета после митског преноса песникових земних остатака из Беча на Стражилово. Светлана Бојковић казивала је Бранкове  „Враголије“.

И ове године, 10. септембра, говорила је ту антологијску песму на Свечаном отварању јубиларног 50. Бранковог кола. Послужила се двоструким папиром на којем је била исписана песма, нека се нађе - да не би случајно заборавила који стих из те поприлично дуге и прелепе песничке творевине, и рекла: „Папирић је, папирић.“

Из Светлане избија чудесно радосна светлост, све је у знаку потпуне посвећености уметности, у овом случају поезији. Кад разговарате с њом, она вас посматра с огромним поверењем и одано таленту који поседује. Она и неће застати или сести да разговара с вама ако већ у првом контакту није проценила и осетила да имате сродне уметничке душе, да се разумете по многим питањима живота и уметности.

Светлана Бојковић је, као што је познато, ове године  добила Велику повељу Бранковога кола „за надахнути допринос лепоти поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанскога дара Бранка Радичевића“. Све ове деценије узвишене сарадње недриле су њено прворазредно казивање поезије, љубав према песницима из свих времена. То је одликовало ауром вишег реда целину уметничког бића Светлане Бојковић. Песнички језик би у тим тренуцима у парампарчад разбијао окамењене облике колоквијалне несавршености и дневнополитичке ограничености говора.

Недавно у обимном интервјуу у једном дневном листу, новинарка је уочила: „ Добитник сте наших највећих награда, од Стеријине до Добричиног прстена, а недавно је стигла још једна,  Велика повеља на 50. Бранковом колу?“

Светлана Бојковић је одговорила: „Ово признање ми веома значи, јер то потврђује да постоје људи који негују хигијену духа, о којој сам причала. Још увек постоје кругови људи који је негују. То није тако велики проценат, али ту је. Уметници су дужни да, као што се некада ширила писменост, да шире ту веру у хигијену духа, да шире лепе, племените, праведне мисли. А ова награда на Бранковом колу ми посебно значи зато што је везана за поезију, која је суштина човековог живота. Без обзира да ли неко уме или не уме да пише поезију, верујте праву поетску реч сваки човек, па макар на планини, усамљен са овцама и кравама, може да разуме поезију. Поезија је суштаство човекове мисли, искристалисана мисао.“

После Свечаног отварања 50. Бранковог кола, сели смо на једну лепу чарду на Дунаву у Сремским Карловцима, време нас послужило, Божја благодат. У друштву малом али одабраном, ведра Светлана је стигла да ме упита и како је Милица, моја старија кћер. Заједно су играле у телевизијској серији Santa Maria della Salute, Милица – Јулку Паланачки, жену Лазе Костића, а Светлана – њену мајку. И лепе комплименте сам чуо за Милицу и њен глумачки таленат.

Утом су тамбураши запевали Бранкову „Девојку на студенцу“, коју је Цеца такође раније говорила на Бранковом колу, а једном приликом, у студентским данима, и Милица са својим другарима и другарицама  наступајући у име Академије, у класи Мише Јанкетића. Утом се сетим да су се Светлана и Милица, десетогодишњакиња,  упознале давно на Бранковом колу, на једној песничкој вечери у ресторану „Боем“ у Сремским Карловцима.

А ове године, на поменутој чарди, ветрић стражиловац, сишавши са врха Фрушке горе, омиловао је таласе Дунава на чијој другој обали указивао се велики шумарак, и притом, поветарац, попут каквог зврка направио кружне трагове неколиких малих вирова на површини . И, као да је, потом, заиграо некакве карловачке враголије и по нашим рукама и лицима, чули смо ону антологијску песму и Светланин непоновљиво леп глас у стиховима.

 

Бранко Радичевић

ВРАГОЛИЈЕ

 

Момак иде враголан,

По гори се шири,

Леп је ка’но лепи дан

Што кроз гору вири.

 

А са горе, крај потока,

Стазица се дала,

Једна мома милоока

Ту је рубље прала.

 

Ал’ кад смотри враголана,

Повикала сека:

„Ој, стазице, ој, танана,

Донес’ га менека!“

 

Викну мома, па ти брже

За жбун један зађе,

А момак се чисто трже

И чудо га снађе:

 

„Јао мене, и до сада

Шета’ ја по горе,

Али не чу’ још никада

Да славуји зборе!“

 

Тако рече момак туна,

Па с’ млађан захуја

Да он види иза жбуна

Тог чудног славуја.

 

Ал’ и мома из заседе

Поскочила ома –

Бежи, селе, ето беде, –

Бежи мајци дома!

 

Бежи мома, ману рубљe...

Бежи л’ дому своме? –

Све у гору бежи дубље,

А момак за њоме.

 

Бежи мома, до колена

Ноне јој се беле, –

Беле ноне до колена

Момка су занеле:

 

„Та да имаш крило лако

Да пр`неш облаку,

Не би мене, чедо, јàко

Утекла јунаку! “

 

Па се, млађан, за њом стисну,

До’вати је саде:

„Јао мене!“ – она врисну,

Па под липу паде.

 

О, да чудна ваљушкања

По зеленој трави,

О, да чудна љуљушкања

Да т’ подиђу мрави!

 

Лаки ветрић осме’ну се,

Листак лиска дирну,

Бели данак покрену се

Па кроз липу вирну.

 

Липа брсне гране шири,

Шапће дану сјајну:

„Вири, дане сјајни, вири,

Али чувај тајну! “