А колико је свест о Бранку Радичевићу била деформисана у глави становника друге Југославије, видело се приликом њеног распада деведесетих година прошлога века. Нико није уочавао српски патриотски ореол Бранка Радичевића, сви су га сматрали Југословеном, чак претечом југословенства као идеологије коју су тадашњи кетмани приграбили.

 

" /> КАКО ЈЕ "НЕСТАО" БРАНКОВ СРПСКИ ПАТРИОТСКИ ОРЕОЛ
Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

КАКО ЈЕ "НЕСТАО" БРАНКОВ СРПСКИ ПАТРИОТСКИ ОРЕОЛ

slika

Недељни Блиц, 28. новембар 2021.

Пише: Ненад Грујичић

 

КОМЕ ЈЕ ПОСВЕЋЕНА АНТОЛОГИЈСКА ПОЕМА "ЂАЧКИ РАСТАНАК" (2)

 

А колико је свест о Бранку Радичевићу била деформисана у глави становника друге Југославије, видело се приликом њеног распада деведесетих година прошлога века. Нико није уочавао српски патриотски ореол Бранка Радичевића, сви су га сматрали Југословеном, чак претечом југословенства као идеологије коју су тадашњи кетмани приграбили. Када би се, у неким свечаним приликама, Бранково коло изводило као музичко-фолклорна творевина, онда би се на сцени међу актерима у  виловитој игри могла видети одећа разних народа, на пример традиционална шиптарска капа, што никако није одговарало стиховима  (тексту) Бранкове поеме. Толико тога је убацивано, брисано и фалсификовано.
Ево једног догађаја на свечаном отварању 28. Бранковог кола 1999. године, после бесомучног бомбардовања Србије од стране ученог и дарежљивог Запада. (Ко би рекао да су тако варварски агресивне земље из којих потичу, на пример,  велики песници Хелдерлин, Гете, Данте, Рембо,  Лопе де Вега и други).  Наступао је хор „Свети Арсеније“ из Сремских Карловаца, са диригенткињом Данијелом Ходоба Леш. И на самом почетку, уз директан телевизијски пренос, по традицији певана је наша химна, „Бранково коло“, композитора Јована Пачуа или, понекад,  Светолика Пашћана Којанова, онако како диригентима и хоровима одговара.
И тада се догодило, по први пут и једини пут, без мога знања, да је отпеван текст „Кола“  без помињања Хрваћана, Дубровчана, Босанаца и Херцеговаца. Била је то цензура од стране хора,  помислио сам, или кога већ. Тога тренутка то је деловало много непријатно и невероватно, јер годинама се певало по аутентичном Бранковом тексту из „Ђачког растанка“. 
На свечаном отварању био је присутан и Живко Марковић, славни кустос са Петроварадинске тврђаве, мој добри пријатељ, који је и те како знао шта је „Бранково коло“ у „Ђачком растанку“. Отишао је без поздрава, видело се разочаран, љут. Након два дана у „Политици-еxпрес“  појавио се Марковићев текст, напад на мене директора Бранковога кола, да сам ја цензурисао хор. О, Боже! Неко је могао помислити да сам се можда уплашио да, после бомбардовања Србије, на Свечаном отварању Бранковог кола,  буду поменути Хрваћани, Добровчани, Босанци и Херцеговци, јер смо као народ и земља у налетима авиона Нато алијансе били потпуно сами, а са простора суседних држава дат је пристанак да одатле могу да полећу и надлећу нас бомбардери свих врста. 
Разговарао сам потом са диригенткињом, али ме је убедила да ништа није скраћивала, да се није удубљивала у текст, сматрала да је то – то, није знала за другу праву варијанту. Напросто, нашла је негде неке ноте композиције „Бранково коло“ и припремила наступ. Увидео сам, доцније, да заиста постоје неке сужене варијанте „Бранковог кола“, где су приређивачи разних песмарица са нотама, својеглаво, накнадне памети,  мењали, то јест скраћивали Радичевићев текст, па и на начин, и у облику,  који смо чули на свечаном отварању 28. Бранковог кола. А онда, гле чуда,  проверио сам то, и нашао,  у књизи „Ал’ што певах неће пропанути (ноте на Бранкове стихове) Ане М. Зечевић, која је баш те године изашла у издању Бранковога кола. 
У једној кафанској, незаборавној седељци у Новом Саду, пре три деценије, поменути, глагољиви, и пун знања о Бранку, Михиз ми је рекао: „У овој земљи нико не зна да Коло у Бранковом  Ђачком растанку није југословенско, већ српско.“ Колико је то тачно и колико је дубоко била уграђена погрешна парадигма о Бранку у свест људи, ево и овог примера. Деведесетих година прошлог века, на бројним народним митинзима за целовитост Србије, на прочељу окупљених маса, у кретању  улицама, сећам се у Новом Саду, и не само ту, могли су се видети људи који носе велике портрете Вука Стефановића Караџића, Петра Петровића Његоша, Доситеја Обрадовића ... али не и Бранка Радичевића. Које ли црне ироније?! Онај што је у поезији био претеча свесрпског кола, сматран је заметком идеологије Титове Југославије, братства и јединства тога типа. И тако схваћен, потпуно је потиснут из тзв. првог ешалона новокомпонованих, недовољно образованих националиста или, блаже,  недовољно упућених патриота,  који појма нису имали ко је Бранко Радичевић. А колико је он велики родољуб и борац за слободу показује и увод у „Коло“ у „Ђачком растанку“:


 
Ој, ви српски витезови,
Ви змајеви, соколови!
Та има вас на ’иљаде,
Ал’ бројити немам каде:
Та кад би’ вас све бројио,
Кад би’, јадан, винца пио!
Ој, Шубићу, Јуранићу,
Турске главе бе’у траве,
Мачи ваши – бритка коса,
Крвца ваша беше роса:
Роса росну, јавор с’ диже,
Певац и за њ гусле здеља,
Па бугари што сте били,
Што л’ десницом починили!
Дела ваша, сунцу равна,
Неће скрити нојца тавна
Ноћи, ноћи, тавна ноћи! —
Ко би Србу у помоћи?
Ој, Чупићу, љута гујо!
Ој, Ћурчијо, мрки вујо!
Ао, Луко, турска муко!
Ао, Петре, пла’и ветре,
Што до’вати турско море,
Па о српске разби горе!
Ој, Поцерче, ој, Милошу,
Наш соколе, славо мила,
Ал’ на славу Турком лошу,
Јеп им сломи пуста крила,
Сруши Дрини у дубину
Ону страшну орлушину!
Ви, звездице нашег неба,
Што сијасте к’о што треба!
Звезде трепте, звезде сјају,
Али данка још не дају:
Ђорђе дође, сунце грану,
А Србији дан освану.


 
Зароњен дубоко у прошлост, у 14. век, Бранко Радичевић види и Павла Шубића, кнеза далматинског, који је владао Задром и Трогиром, једно време господар Босне, слави његове борбе и победе против Турака. Бранко пева:  „Ноћи, ноћи, тавна ноћи/ Ко  би Србу у помоћи?“  Не помиње битку на Косову крајем 14. века, тај пораз га боли, о томе жели да пева на посебан начин. С Косовом живи од младих дана, помиње га и у Бечу. Како сведочи његов отац Тодор, желео је свим бићем да оде на Косово. Бранко је говорио: "Ја желим епос писати, али пре нећу ни слова написати докле Косово не видим, Косово на којем је српска слава угашена, слобода изгубљена, а сужањство настало."  Жеља му се није остварила, небо га је, по земаљским мерилима, прерано узело.
У „Колу“ у „Ђачком растанку“ Бранко се посвећује највише Првом српском устанку као најважнијем историјском догађају – збацивању османлијског јарма с врата. У поеми Бранко прецизно наводи славне јунаке. Најпре,  војводу Стојана Чупића, који се одликовао бојевима на Мишару и Салашу, народ га звао Змај од Ноћаја, Турци га 1815.  године убили у Зворнику.  Даље, Бранко призива харамбашу Ђорђа Ћурчију, родом из Босута у Срему, касније најчувенијег харамбашу у дринском крају, али због сукоба са Карађорђем, на превару убијен  1804. године. Потом следи Лука Лазаревић, један од највиђенијих војвода у Првом српском устанку, истакао се у боју на Мишару, умро тек 1842. године. Петар Добрњац, прво хајдук, доцније трговац, у устанку буљубаша код Миленка Стојковића. Истакао се у боју на Иванковцу и при одбрани Делиграда. Вођа опозиције против Карађорђа, умро у емиграцији 1831.  године. Поцерац Милош – Милош Стојићевић из Врањске у Поцерини, године 1806. постао војвода. Истакао се јунаштвом код Китога, у боју на Мишару и у биткама дуж Дрине и преко Дрине, где је ратовао све до своје погибије 1811. године Погинуо у потери за одметником, некаквим хајдуком Прелом. Ђорђе – Карађорђе, вођа првог српског устанка: Ђорђе дође, сунце грану,/ А Србији дан освану.
А онда, након централне слике „Кола“ у Ђачком растанку, у испеваном историјском прегледу српске борбе са империјалним угњетачем,  иду стихови који су мешавина ероса и танатоса, односно дионизијске слике стражиловске бербе и сунца, кола и вина, с једне,  и хтонске дубине вековне патње и трагизма, с друге стране.  Дакле, „Коло“ има српски родољубиви печат са животним сликама из дионизијске свакодневице и тешке историје у сталној борби за живу главу.  Указују нам се јарко преплетене слике ероса и танатоса, са визијом насушне потребе за уједињењем српских области и (по)крајина, за независношћу и слободом пуних плућа.
О Бранковој поеми Милан Дединац је написао: „Ђачки растанак испевао је песник који је већ упознао мелодију и много тајни матерњег језика, песник широка замаха, музикалан, понесен плаховитим темпераментом, занесен младошћу”. А Исидора Секулић вели: „Бректао је као змај врео и пун потреба животних; и умиљавао се као младо маче. Количина је био гладан тај на кратак живот осуђени песник. Његовој младости требала је велика количина живота. Тако је са онима ретким који страсно воле своју савременост. ”

Ватите се кола тога,
Од вишњег је оно Бога:
Руком држи братац брата,
Близу срца њега вата.
Свирац свира,
Срце дира,
Рука с’ диже на посао,
Да л’ ће коме бити жао?
Нога лупа, диже пра’,
Наоколо свуда стра’.
Нога лака, срце здраво,
Коло лети, коло ђаво,
Поскочица ђаволица,
Што је ’тела, то и смела,
Ал’ је жеца одолела.
Ој ти секо
Кâно млеко
Белолика,
Кâно винце руменика,
Кâно паун поносита,
Кâно јела, селе вита,
Амо брже па наточи,
Да ти браца боље скочи,
Амо, селе, а за Бога,
Видиш е сам изнемогâ,
Тако, злато, тако, тако,
Сад је коло играт лако,
Амо, чедо милооко,
Дај да т’ љубне браца око.
Она бежи — за њом с’вини,
Љубни, брате, пипни, штини,
Така игра, шала така
Таман, брате, за јунака!
Ајдук Вељко зна љубити,
Ал’ и сабљом дивно бити,
Ајдук Вељко љути вуја,
Турци стадо јагањаца,
Ајдук Вељко кâ олуја
Кад у јесен из кланаца
Свати лишће то по гори,
Па обори,
Крши грање, па силена
Чупа раста из корена —
Сече Вељко и натиче,
Гони, стиже што измиче,
Сече аге посред паса —
„Ала, Ала!“ оде с гласа,
Ломи коње и јунаке,
Чини јаде свакојаке,
Кушља тлачи, сабља сева,
Кликће Вељко, Туре зева,
О тле чалма, о тле глава,
Ал’ под небо српска слава!

 
Овим фрагментом „Ђачког растанка“ показан је велики песнички таленат Бранка Радичевића –  тако млад, а тако стар, да парафразирамо, то јест  обрнемо један чувени Ујевићев стих. Певао је спајајући лирско и епско, био српска варијанта амалгама Пиндара и Хомера. С једне стране, виноградарска цика и вика, дугине боје грожђа и винове лозе, крошања и неба, тактилни укус бермета и зрна, у очима  буктиња сунца и сремскокаловачког крајолика, а с друге – силе мрака и подземља, ништавило и смрт, у историјском огњу мача и барута, кала и муке, изгибије и страдања. И, све испреплетено у клупку чија Аријаднина нит води кроз време, и тамо и овамо. Срећом,  остаје траг у поезији,  у матерњем језику, као наук и завет.  То је божанска моћ песничког талента  једног српског песника који је духовно ту и – траје у времену. А  тело његово део је земног пепела свих нас, који смо се утврдили на Стражилову као српском Парнасу. И тако ће остати.
       


Ненад Грујичић


БРАНКОВО КОЛО

 

Оно прво, на прелому претпрошлог и прошлог века,
жртвом Павла Марковића, прославило српски Сион,
у Карловце навраћали, пријатељу свом из прека, 

Стеван Сремац и Матавуљ, Бен Акиба, био и он,
елита се окупљала, наздрављала листу снова,
све цареви књижевности, нико пацер, нико пион,

„Коштану“ је своју Бора штампао код Адамова,
и Сремчев се ту „Вукадин“ и „Поп Ћира и поп Спира“
премијерно појавили, ту су песме Љермонтова,

Јован Дучић, Густав Матош, стихови им к’о с клавира,
ту Алекса Шантић трипут о Бранку је спев’о риме,
Бајрон, Хајне и Петефи, Бодлер, Рилке, све до Лила,

па Силвије ту Крањчевић, и сомборски Вељко с њиме,
славни Јанко – Хајдук Станка народ хоће као ’алву, 
те Радоје Домановић, сви надиру попут плиме,

то Бранково коло било. Адамов је своју главу
заложио за пројекат каквог тада на Балкану
није било ни у снима, донело је Коло славу

Карловцима, нашем роду – све било по Божјему плану.
Два су светска рата прошла, Словени се јужни грле,
цвета Југа, Срби дају, а себи одузимају.

Оживело опет Коло, песници одсвуда хрле,
Стражилову стижу синци све до гроба Бранковога
на ком пише: српски народ, и чују се песме врле.

А камене коцке стоје као букет око гроба:
Фрушка Гора, Пљешевица, Клек, Велебит и Авала, 
Брег од Вршца и Динара, Ловћен – нема са Косова.

Десанка је са шеширом направила свима хлада,
Антић муца, али сева, његов напев народ воли,
а Петровић Брана клеца, шири руке, светом влада,

Иван Лалић дим отреса, а Ракитић тихо збори, 
Светлана се Велмар краде кроза сенке, мислиш – пашће,
Раша Попов очи бечи, сваку речцу рукотовори,

посматра их све Црњански, Стражилово са „р“ збори,
Пекић, Павић и Селенић пристижу на ходочашће, 
прозна свита, к’о песничка, таленат их таквим’ твори,

са квргавим штапом Душко пење се, к’о младић дахће,
помешани лете к Фрушкој славуј – кобац, исто јаје,
песма живот повезује, матерњи је језик саће,

Бранко меда стражиловског при доласку сваком даје.

 

             (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)

 

Бранков портрет, треће дигитално-ликовно решење Ивана Кршева, по дагеротипији (1847) Анастаса Јовановића, првог српског фотографа