С ПЕТРОМ КРАЉЕМ НА БРАНКОВОМ КОЛУ

БОЖАНСКИ ДАР КОМЕ НИСИ МОГАО УМАЋИ

Недељни Блиц, 12. децембар 2021.

Пише: Ненад Грујичић

Дланом о длан, прође десет година од земаљског одласка Петра Краља. Песничка душа глуме и уметности,  незмењиви гост на Бранковом колу и пријатељ од првог тренутка. Разумео је песнике и писце као своју браћу. То је онај човек од драмских уметника који не прави разлику између врсте талената, њихове уметничке – родовске и жанровске, поделе.И, припадао је оним глумцима који би на Стражилово и у Сремске Карловце долазили да окаде своју душу, придодају важан ослонац у борби са демонима у свакодневним пословима и животу.

Дивно је имати таквога госта који зна где долази када крочи преко прага Бранковога кола. Напросто, то је обострана привилегија, радост у очима, бити на истој таласној дужини у професији која захтева да што пре стекнете таленат за таленат, ону моћ артикулације сопственог (урођеног) талента на јавној сцени, која вам држи пламтећу главу на раменима.

Говорио је подједнако страсно и контролисано, нико као он, краљевски, и Бранка, и – Брану Петровића. Овога другога лично је познавао, дружили се скадарлијски, и стражиловски, људски и братски, нашли се на сличним фреквенцијама бића, у  осећањима за тамо неке, понаособ сваком,  жене и земну им пролазност: „Пролеће је опет// Киша пољубаца!/ Љубећи ме/ Љубиш будућег мртваца.// О реци ми реци/ Да ли си у стању/ Да замислиш моју /Главу ко лобању?“

Изводио је Петар Краљ на Бранковом колу, поред осталога, и позоришну представу (монодраму) „Живео живот Тола Манојловић“, по роману Моме Димића, а у режији Петра Теслића. Премијерно је одиграна 1967. године у Атељеу 212, а на Бранковом колу два пута, у размаку од двадсесет пет година. Први пут, 1982. године, ова монодрама   изведена на Стражилову, поред „Бранковог чардака“. Интересантно је да су тада приређене  још две монодраме: „Љубица, прво лице множине“ у извођењу Мире Бањац и „Сећање конспиратора, илегалца, комунисте г-ђе Кристе Ђорђевић“, у извођењу Анкице Јајчанин Цвијановић, уз пратњу пијанисткиње Србиславе Лопушански и глумца Владислава Матића.

Ево да припоменем да је Бранково коло 1982. године у Карловачкој гимназији  свечано отворио Душко Радовић који је поред осталога рекао: „Бранко Радичевић имао је ту историјску част и срећу да буде међу првима на почетку наше политичке и културне револуције.“ Ово је  личило на оне његове мисли из култне емисије „Београде, добро јутро“. Затим је Радовић истакао свој ранији предлог да би Бранково коло могло да додељује неку врсту признања оним љубитељима живота и песама, „који највише личе на Бранка“.

Током Бранковог кола ’82 (тако се тада писало), ови су песници наступили на Стражилову и у Карловачкој гимназији: Бранко В. Радичевић, Мира Алечковић, Душко Трифуновић, Мирослав Антић, Флорика Штефан, Перо Зубац, Братислав Милановић, Мирослав Настасијевић, Рале Нишавић, Андреј Тишма и Мирослав Демак. Песник и драмски уметник Енес Кишевић наступио је са члановима Клуба Југословена Бранко Радичевић из Беча. У Извештају поводом одржане манифестације, написаном пола године пре мога доласка у Бранково коло, проналазим и своје име: „Песник из Загреба Горан Бабић учествовао је на Песничкој трибини заједно са песницима Књижевне заједнице Новог Сада: Ђуром Лаћаком, Ненадом Грујичићем, Вујицом Решином Туцићем и Отом Толнаијем.“

Но, поводом четрдесетогодишњице извођења (2007), у галерији "Палета" Милана Кечића у Сремским Карловцима, особеном простору (годинама запуштеном), који је славни уметник, са сталном поставком својих слика, уредио за програме ове врсте у лагуму из снова. Петар Краљ наступио је радосно за публику Бранковога кола која је ценила и волела његову уметност, није штедела аплаузе, са очима у полумраку што су мачји светлуцале. И ту се осетило колико су Петар Краљ, још као младић, и његов млади колега-писац Мома Димић поседовали и остваривалу јаку (судбинску) симбиозу на пољу уметности.

А сећам се и једног нашег заједничког наступа, зими, на Коларцу у Београду. Неким чудом, у време оне големе инфлације пре три деценије, Петар Цветковић из „Књижевних новина“ позове ме да, уз материјалну асистенцију једног нашег ктитора из Канаде, одржим беседу о Радичевићу, а Петар Краљ да казује Бранкову поезију. У то време Коларац је имао поуздану и редовну књижевну публику, па смо оба били надахнути да се обратимо таквом аудиторијуму.

Ту смо се и договорили о Перином наступу на Стражилову, о томе да говори Лазину „Санта Мариа делла Салуте“, односно да потом наступи на програму посвећеном значајној годишњици овога великог песника.  Много година касније, моја кћерка Милица играће у истоименој серији РТС-а Јулку Паланачки, жену Лазе Костића.  Недавно смо Светлана Бојковић и ја попричали о томе, уз тамбураше, на обали Дунава у Карловцима разгонећи пандемију. Она и Петар Краљ били су велики пријатељи и сарадници на сцени, на филму и у тв-серијама. И ту смо се присетили Браниних стихова које је Пера волео: „Простори страшни и простори сиви/  одајте тајну зашто човек живи.“

На једној фотографији (рад Бранка Лучића) налазимо се у просторијама Бранковога кола у Сремским Карловцима, поред чувеног бидермајерског огледала, пре свечаног отварања, у петак, 11. септембра 1992. године. Беседом о Бранку Радичевићу, Рајко Петров Ного отворио 21. Бранково коло. Наступили  песници: Душко Трифуновић, Танасије Младеновић, Бранислав Петровић, Момир Војводић, Ранко Јововић, Ранко Рисојевић, Крстивоје Илић, Гојко Ђого,  Дара Секулић, Даринка Јеврић, Милосав Тешић, Слободан Костић, Бошко Ивков, Здравко Крстановић и Бећир Вуковић. У драмском делу програма: Петар Краљ, Милош Жутић, Јелена Жигон, Весна Чипчић, Мирјана Вукојичић, Оливера Ђурђевић и Александра Ивановић. У музичком делу: Павле Аксентијевић и брујари, Љиљана Петровић, Јулија Бисак и Светлана Стевић, те Хор музичке омладине Новог Сада.

Петар Краљ је наступао много пута на Бранковом колу, на Стражилову, у Карловачкој гимназији, у Српском народном позоришту где смо, на пример, у више наврата приредили изузетно посећене програме. Рецимо, у великој сали 1985. године поводом 75. годишњице смрти Лазе Костића, учествовали: Петар Краљ, Љиљана Петровић, Мирјана Вукојичић, Томислав Кнежевић, Миодраг Радовић и Синан Гуџевић.

То како Краљ говори Лазину чувену песму припада реду најоригиналнијих начина казивања поезије уопште. Никада ништа такво нисам чуо. А глумци махом говоре поезију као јаје јајету (па ми је дражи и најуњкавији песник кад говори своје стихове), нарочито студенти глуме, никако да уоче да је говорити поезију највиши облик брушења сопственога језика, уметности и талента.

Кад Петар Краљ говори песму, учини ти се да он и не говори поезију, да је то, онако, неки свакодневни еглен, скоро па на улици или пијаци, међу људима из народа, који нешто од својих производа с њиве нуткају и цењкају се. (Сетих се једног стиха Вујице Решина Туцића: „Ја вас ценим, не цењкам се.“) Али те онда ухвати Костићев симетрични десетерац, та музика небеса, па видиш да се ту о нечем веома чудовитом и хипнотишућем ради. А кад се више пута појави оно Санта Мариа делла Салуте, тад схватиш да си у раљама божанског талента, и песниковог и глумчевог, којима умаћи више не можеш. Неки глумци (један мој земљак, на пример) покушали су  да копирају Краљев облик говорења поезије, али им није успело, пали су у нешто друго, ни своје ни туђе.

На „рајском Стражилову“, Краљ је посебно волео да се надише ваздуха и цвркута, тако и пре три деценије у друштву несвакидашње глумачке екипе: Раде Шербеџија, Јелена Жигон, Лазар Ристовски, Мирјана Вукојичић, Бата Стојковић, Весна Чипчић, Лидија Вукићевић, Ивана Жигон и Александар Алач. Десет врхунских драмских уметника на Бранковом Стражилову, у друштву са десетинама и десетинама песника, у ватромету казивања поезије.

Сећам се, тад је дошао и Бора Ђорђевић – Чорба, као рок-песник, па сарајевски кантаутори Мустафа Шибрић и Миодраг Трифунов, по предлогу Душка Трифуновића. Као велико коцепцијско изненађење Бранковога кола на Стражилову – прва труба Драгачева: Оркестар Бобана Марковића! На томе је инсистирао наш стари сарадник, глумац Томислав Кнежевић, све време под крошњама био с трубачима, водио рачуна како и шта ће свирати на „Бранковом чардаку“. И Петар Краљ дао је себи одушка, није крио жар сопственога расположења. Чини ми се да му је пристигла и чашица гроздоваче.

Био је нов тај звук на Стражилову, донео некакву солдатску димензију, осећање библијске победе у Првом светском рату налетом српске војске са Крфа преко Албаније насупрот бугарских и аустругарских утврђења на висовима, до напуштених кућних прагова и својих најмилијих, преживелих. Поготово кад смо чули химнични „Марш на Дрину“, као да су се све те слике преселиле из средишње Србије, из Шумадије, па онда и са познатог фестивала трубе из Гуче. Лишће на стражиловским гранама окренуло се за пола длана, у омађијаном песничком простору казаљке време окренуле уназад, а Бранкова рука, најежена, наставила да  бере цвеће и биљке за најбољи школски хербаријум у Карловачкој гимназији.

Како је то збиља изгледало кад Краљ наступа? То сам најбоље исказао у песми коју прилажем на крају овог текста. Поезија је највиши облик свести о свему чега се дохватимо у матерњем језику. Но, земаљски гледано, пре Периног наступа – једна чашица, онако за здравље, нека врста лека. На једној фотографији (док сарадница Бранковога кола поставља Петру Краљу беџ са ликом Бранка Радичевића), он држи карловачку чашицу у руци. Но, увек је то било господски, с мером, никад прекардашено. Био је то мали ритуал овог изврсног глумца, али – и после наступа, стражиловска чашица. Има то код глумаца – потребно је наћи снаге па се вратити после наступа у стварни живот.

Петар Краљ је држао у власти свога бића, у равнотежи, сваки свој поступак. Држао се на ногама с огромним талентом, као са врећом сремачког пасуља на леђима, мушки и витешки. Носио је велико човечје плаво око у себи, свевидеће, уметничко, недремано око што обухвата цео свет. То имају ретки, обележени уметници, они које краси миг неба пред олују и кишу, па онда и после разведравања. Било да је на „Бранковом чардаку“ на Стражилову, било поред Бранковог гроба, било у самом Бранковом колу, или у Карловачкој гимназији, на отвореном или у затвореном простору, било где, увек је Пера био принц казивања поезије, неко ко носи дар за дар, награду за сваког ко присусутвује, слуша и незадрживо аплаудира овом уметнику свемогућег талента.

Ненад Грујичић

ПЕТАР КРАЉ НА СТРАЖИЛОВУ

Крај гроба Бранка, музе то слуте,

Петар Краљ жели песник да буде,

да с браћом слуша горске цвркуте,

да каже песму рајске пожуде:

Санта Мариа делла Салуте.

И крену глумац, ту нема муфте,

зазвони рима лепоте суште,

да од милине дуси заћуте

као уз жице златне лауте.

И да не буде неке заблуде,

и да се многи томе не чуде,

Лаза је Костић, о, апсолуте,

живео песму сваке секунде,

где свих времена разлике ћуте,

ширио крила за надахнуте

богове силне, камоли људе,

љубећи срцем Ленкине скуте

и младе очи к’о у кошуте.

О, глумче-краљу, моћни унцуте,

дајеш нам компас и азимуте

да на нов начин чујемо слуте

Лазине љуте бољке, грануте,

да у све куте зоре заруде,

где за љубављу смртници жуде.

О, светски сломе, о, страшни суде,

зар да разлика година буде

казна за чар што сиђе мед’ људе

на угод живу пакости жуте,

у земне замке, ситне феуде,

трачеве, завист и предрасуде.

Песниче-краљу душе луцнуте,

чујеш ли, глумац казује гуде,

оригинално речи се муте

тамо, овамо и којекуде,

други не могу тако да гуде,

то изабрани само полуде.

Поезија је срећа за људе,

она је излаз кад нема друге,

донесе сунце, обасја спруде,

душине жице да све прогуде,

Лаза је им’о Божје сасуде,

сву вечност за те, дивни тренуте.

Чујеш ли, Бранко, ове гргуте,

и ти си дао лирске гугуте

за Минин пој уз звуке флауте,

сву своју душу, све своје жуде,

љубавне сне и гол-ауте,

да, живот носи и нокауте.

Све је то с ове главе, са луде,

опрости, мајко, црне шкргуте,

разлог и запон памети худе,

које сам слао као регруте

безбраде у рат, и у залуде,

а да још нисам им’о адуте

за мисли круте и сумануте,

опрости моје грешне залуте,

нисам хтео да иком науде.

Лаза је дао оштре пресуде

Змају и Бранку, па га још куде

да је испао гори од Јуде.

Генији носе разне побуде,

имају право и на заблуде,

у њином дару семене руде

са Божјом клицом, недотакнуте,

генији могу и да полуде

и да испију чашу кукуте.

Све то нестаје, те амплитуде

временом тону к’о баракуде,

остају само дела да суде,

а арлекини нека се чуде

зашто прилике истини нуде

лаж и ђавоље силе, надуте.

Чујеш ли, Лазо, стари лабуде,

како Петар Краљ сипа пелуде,

грленом жицом кади усуде

да нам не шаљу црне скауте,

него да песмом ниште злослуте,

све ће се жеље ту да пробуде:

глечере к небу дићи смрзнуте,

оживети из стена мамуте –

то у заносу пророци слуте,

створити свет без новца, валуте,

задивићемо светске колуте,

пронаћи младе Ајнштајне, луде,

да праве сасвим нове маршруте

са мајке Земље мало нагнуте,

звездама ћемо померит’ путе,

у космос слати аргонауте

да им пронађу сестре расуте

и живу душу Ленке згаснуте,

Санта Мариа делла Салуте!

        (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)