Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

О ЛЕГЕНДАРНОМ ЧИКА ИВИЦИ, ГЛУМЦУ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

slika

САМОРОДНИ ГЛУМАЦ ИВАН ХАЈТЛ

"Недељни Блиц", 6. фебруар 2022.

Пише: Ненад Грујичић

 

Чувен је Шекспиров стих: „Приспели су глумци, гоподару!“ Да, без глумаца Бранково коло било би сиромашније и другачије. Што је њихово присуство изразитије, поезија и песници добијају на висини. Глумци другачије „прерађују“ стих, изговарају га на „њихов“ начин, понекад је то као јаје јајету, онако како су учили на академијама. Међутим, када се сусретнете са самородним глумцем, који се притом уопште није школовао на глумачкој академији, већ му Бог дао „оно нешто“, тада се уверите шта је то таленат – нека врсти узвишене јуродивости међу људима. Такав је био Иван Хајтл, природна аристократија врлине и талента, глумац кога је живот штеловао за „даске“ које тај исти живот значе.

Већ при првим сусретима с чика Ивицом на Бранковом колу, осетио сам, млад као пролећни кукурек, оно што би филозофи рекли, онтолошки извор доброте. Почев од погледа, поздрава, руковања и првих речи, топлих и пријатељских, скоро својтинских, речи пуних животне млечи и искуства. По уметности у коју смо оба били загазили, без обзира на разлику у годинама и различите родове уметности, ми и јесмо били својта, он рецимо стриц или чак деда-стриц, а ја синовац (поунук).

Нека надвремена марама залепршала би изнад наших глава у сусрету и, раширена на све четири стране света, нечујно задахтала указујући на присусутво нечега што би се могло назвати светим духом уметности. Иван Хајтл волео је да говори стихове из Бранковог „Ђачког растанка“, онај чувени почетак:  „Ој, Карловци, место моје драго,/ ко детенце дошао сам амо,/ игра беше једино ми благо,/ слатко звах ја мед и смокву само.“.

А директор једне културне установе ме упитао: „Шта значи онај Бранков стих – слатко звах ја мед и смокву само“?“ О, Боже, схватих и тада да је поезија заиста језик над језицима кад, ето, човек на челу културне установе не разуме Бранков стих.  Дошапнух му да је Бранко хтео казати да је као дечак био посве невин и да још није био осетио друге сласти живота осим слатког „меда и смокве“. О том другом слатком, о еросу девојачком,  Бранко ће и те како запевати у том истом „Ђачком растанку“, што беше неуобичајено храбро и ризично средином деветнаестог века. Због тога су га нападали пуританци (има их и данас) и многи други, чак и Светозар Милетић и Јован Стерија Поповић. Ево тих стихова: „Коло лети, зној пробија,/ Ал у твоји недри туде/ Окле снега до две груде?/ Чудо, селе, дивно чудо,/ Ала би се млађан грудо.“

Сећам се једног колажног програма на 12. Бранковом колу, 24. септембра, 1983. године, у Карловачкој гимназији. Изврсни уметници на делу: Иван Хајтл, Раша Попов и Љиљана Петровић – уз виолончелисту Решада Јахју. Тај програм је носио богат садржај и с њим снажан доживљај.  Иван Хајтл, са громовито урођеним глумачким талентом и дубоким гласом,  па с очима које круже и траже извор света.  Из драмског текста „Село Сакуле а у Банату“ Зорана Петровића, он казује фрагмент о дебелој паорској пити чија масноћа док је приносиш к устима цури низ лакат. Толико је то јако и аутентично да и нама у публици цури вода на уста, неки се и облизују, тако дочарава паорску питу чика Ивица у својој уметности.

Овом великом и без сујете глумцу и те како је пријало да наступа с Рашом Поповом и Љиљаном Петровић.  Раша – магични свезнадар са рукама које напипавају звезде у начас створеном свемиру тема, а ноге поскакују на ведринама великих открића у науци и уметности; Љиљана – јединствена певачица и кантауторка  суптилне културе,  са проживљеним избором песама и песника, понекад и са својим стиховима,   увек у надахнутој  интерпретацији коју је попут детета на свом виолончелу прати  сензитивни Решад Јаха. Аплаузи су били дуготрајни и искрени.  Било је занимљиво видети и чика Ивицу како насмејан аплаудира. Ех, да нам је данас у овој демонској пандемији такав анђеоски уметнички трилинг,  била би то душевна окрепа јача од свих медикамената и лекова. Много година касније написао сам, а потом у књизи Сремскокарловачке терцине објавио песме посвећене и Ивану Хајтлу, и Раши Попову, и Љиљани Петровић.

 Иван Хајтл (1918-2005)  био је громада у богатом спектру глумаца Српског народног позоришта.  Остварио се као позоришни и филмски глумац, изванредан тумач разноврсних карактера, и тиме припадао, поред осталога, и најпознатијим комичарима у бившој Југославији. Одиграо је преко сто педесет позоришних улога, те глумио у многим филмовима, телевизијским серијама, радио и тв-драмама.

Увек се одазивао Бранковом колу (и пре мога доласка) и значио пуно и институцији и публици. Памтим његове наступе и разговоре на Стражилову, у Сремским Карловцима, као и на нашим путовањима стазама Бранка Радичевића, у Вуковар и Славонски Брод, те на „Гораново прољеће“ у Загреб и Луковдол.

Црне обрве што високо лете, лево-десно, горе-доле, скоро па иза ува, а изнад разрогачених тамних очију са пуно белине, на стреловит повукле су ме до духовитог стиха-афоризам Вујице Решина Туцића „Живео наш народ на челу са – обрвама!“ Крупан глас као из бачве илити каце боље рећи, лице у непрестаном чуђењу, па се ту и уста отворе и занеме, жеља да се чује и каже потом нешто о свему томе а на начин како досад нико никад није, е то је избијало, тако и никако другачије, из незаборавне појаве чика Ивице на Бранковом колу.

Ја сам био објавио прво издање књиге (1984) о Бранку, па свеже крцат сликама и детаљима из песниковога живота, нашао сам се и с Иваном Хајтлом у Сремским Карловцима.  Занесен Радичевићем, у готово свакој прилици волео сам понешто од тога да испричам,  што је чика Ивицу изненађивало и радовало. Имао сам утисак да он то све намах уграђује у накакав свој „уметнички мотор“ што упија сваку честицу, греје и припрема се за нову интерпретацију, негде и некад. Тако прави глумци раде, узимају оно што и не очекујеш, и са твога лица, и из твојих речи, из туђе гестикулације, све упијају и „варе“,  и слике и звуке, и тикове и мигове, они непрестано раде.

Тако сам на Рибарском острву у Новом Саду, на ручку, после наступа на Свечаном отварању 15. Бранковог кола, затекао се, столица уз столицу, са Фабијаном Шоваговићем, загребачким славним глумцем, како подбочен шаком, посматра групу песника што разговарају у друштву двеју дама за столом преко пута. „Радим“, рече ми нетремице.

Још младићем у родном Осијеку, Иван Хајтл био је омамљен храмом богиње Талије, али му се није посрећило да одмах ступи на „даске које живот значе“. Пето дете у сиромашној породици, морао је после мале матуре да ради разне физичке послове да би опстао и он и његови најближи. Пре Другог светског рата запошљава се у фабрици обуће „Бата“ у Борову као радник за машином за прераду гуме. Одлази у војску у  времену великих искушења, али га присилно мобилишу у домобранске јединице, из којих је побегао. Следи хапшење, војни суд, и робијање у Гоњој Шлезији.

И кад то све знаш, и седиш и разговараш с чика Ивицом, замишљаш га као младића хитнутог на „бурну брежину“, што би рекао никад остарели Његош. Живот носи човека  на све стране, и збиља, све је морало бити онако како се случило. Ето, веома млад, мојих година при доласку у Бранково коло, Хајтл се био нашао  на слободи у Сомбору, где је завршаио курс за конобара и запослио се у хотелу. Али јака жеља за позориштем укључује га активно у сомборски театар, где проводи десет година, и формира породицу. Утом прелази у Српско народно позориште, у Нови Сад, где остаје до краја живота. Са супругом Маром донео је  на свет седморо деце говорећи: „Новца и деце никад доста.“

Обиловао је многим успоменама и догађајима, па је једном  причао како је дошавши у Нови Сад живео као подстанар, одвојен од породице. И како је време пролазило, пожалио се управи Српског народног позоришта да мора назад у Сомбор, да не може више живети у Новом Саду без супруге и деце.  „Ено ти, Иване,  бивша кројачница СНП-а у Лазе Телечког улици, ту остани до даљњега, годину-две, па ћемо да видимо“, рекоше му из позоришта.

И дабоме Иван Хајтл то прихвати, и сећајући се, након скоро двадесет година,  рекао и ово: „Обрадујем се, шта год да је, само да је кров над главом, да превучем своје из Сомбора. Из улице улази се кроз дугачко двориште,  с обе стране са многим дозиданим избама и становима, терасама, шупама, а у дну дворишта креће моје спирално степениште из прошлог века, још добро држеће, и води у будући стан, а у њему велика фуруна која зими толико загреје зидове дебеле пола метра да се осећаш као у лето. И ту останемо Мара и ја још много, много година, деца се рађала, укупно седморо.“

На 13. Бранковом колу, 14. септембра 1984. године, у Сремским Карловцима био програм „Брже браћо, амо, амо, да се скупа поиграмо“. Наступио фолклорни ансамбл „Максим Горки“ из Вуковара и Борова,  те одатле вокални солисти и рецитатори. Њихови гости Иван Хајтл и Рајко Петров Ного. Вуковар је био важно место за Бранково коло, одатле је родом Бранкова мајка Ружа, из богате трговачке породице Михајловић. Ујаци Бранкови такође студирали у Бечу, кад је стигао тамо они су га дочекали и упознавали са метрополом, па се млади поета чудио дугачком асфалтирном путу, мислећи да је то огроман камен, чему су се рођаци слатко насмејали. Бранко је из Беча долазио лети на Добру воду код Вуковара да се одмара.

А ми, ишли смо из Бранковог кола у тај  Вуковар и у то Борово, озбиљно и посвећено као у Славонски Брод, родно место Бранково Успоставили одличну и на обе стране радосну сарадњу. Бранково коло је наступало и у великој фабрици обуће Борово, међу радницима, био с нама и Иван Хајтл, дабоме, па он је ту као младић био запослен пре Другог светског рата.  Занесе и понесе публику на ногама у хали – да и машине стану. То је било веома необично, у оној држави се практиковало да песници иду у фабрике,  ту се увек изненадите колико радника пише поезију, и воле сусрете с уметницама. Нисмо мистификовали своју „изабрану“ позицију, већ знали да је живот широк и дубок, и да носи многе лавиринте и тајне, а да га чине људи разних дарова и карактера, судбина и занимања.

Него да не заборавим – да је у вечерњем програму на Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима било места и за два велемајстора својих жанрова, за глумца Ивана Хајтла и песника Рајка Петрова Нога. Два наоко различита света, у истом језику, са другачијим нагласцима и изразима, но величанствен доживљај за публику што је дошла да чује нешто другачије, нешто што не може сваки дан, и не може свугде.

На 15. Бранковом колу, 12. септембра  1986. године, у 20 часова, у Српском народном позоришту, у Новом Саду, незаборавно „Бранково вече“. Уз Ивана Хајтла,  Светлана Бојковић, Весна Чипчић, Фабијан Шоваговић, Олга Савић, Љубица Ракић, Соња Савић, Гордана Ђурђевић, Тијана Максимовић, Весна Ждрња, Александар Алач, Љиљана Петровић, Раша Попов и – Бечејски хор са диригентом Миленком Шустраном. Вече да се не заборави, мајстори уметничког еглена, дванаест врхунских глумица и глумаца разних генерација, са чувеном новосадском кантуторком да уз гитару зачини све, те хор прави, чувени, у споју професионализма и љубави.  Било публике, човек до човека, неки и стајали, таква времена, чудо једно, бранковско!

Памтим и прогам „Портрети глумаца“, одржан је 26 септембра 1987. године у „Културном дворишту“ у Новом Саду, при Градској библиотеци у Дунавској 1. Наступили прваци Српског народног позоришта: Милица Кљаић-Радаковић и Иван Хајтл, обоје самоуки, антологијски глумци. Програм водио Милорад Црњанин, у младости објавио добру (и једину) књигу песама „Лети небом Стефан Црњанин“, а потом се потпуно посветио цодитељским пословима на радију и телевизији.  Умео је на шалу да окрене разговор и тако своје госте одведе у отворену и непоновљиву причу.

Милица Кљаић-Радаковић (1928-2012) почетком Другог светског рата, под налетом усташа с породицом избегла из родног Славонског Брода. Привремено се настанила у Ковину где се први пут сусрела, као део  публике, са театарском уметношћу приликом гостовања Бановинског позоришта током рата. А онда је породица 1944. године преселила у Сомбор. Запослила се у фабрици теста напустивши гимназију због породичног сиромаштва. Повремено се дружећи са сомборским глумцима, заиграла је у Голсвордијевој „Сребрној кутији“. Показавши се одличном, наставила је да добија улоге, а онда по годину-две играла у позориштима у Суботици, Сарајеву и Зрењанину. Године 1959. постала сталном чланицом СНП-а у Новом Саду и ту остала до краја своје богате каријере.

Милицу је одликовала силна емоција коју је на необичан начин успевала да укроти дајући меру постигнуте осећајности. О својим позоришним улогама рекла: „Никада нисам могла да кажем – сада сам се толико трансформисала да сам изашла из своје природе и потпуно отишла у лик који тумачим, то је немогуће.“ Њено казивање поезије Бранка Радичевића, њеног суграђанина по месту рођења,  оживљавало је романтични лик овог рано преминулог песника. И зато је Бранку прилазила као неком њеном, најрођенијем. Десет је година од њеног одласка са овог света.

Глумац Иван Хајтл, уметник харизматичног белега, самосвојан и снажан, где год би наступао приман је „као свој“. Успомене надолазе и пролазе као облаци, и увек се  појави нови који нас подсети на прохујало време и људе. А и тај облак кад мине, отвори се поглед  ка у сазвежђу Талија –  крупни чика Ивица са светлећим трагом несвакидашњег човека и уметника. Глумчина је то од кога и те како могу и данас да уче млади тражећи светлицу талента у себи, светлицу што захтева брзометно стицање дара за дар на овом не баш милостивом свету.                                                                                                                                                        

 

Ненад Грујичић

 ИВАН ХАЈТЛ

 

Самородан глумац бити, самог себе надвисити,

са Талијом као сестром у театру безгранично

нова чуда доносити, нови живот осмислити,

 

и седморо деце с Маром на свет дати, несебично.

А младићем, сиротаном, кубурити кô сезонац,

све физички и најамски, у Борову с „календером“,

 

у преради живе гуме, уз машину – све под конац,

и конобар у Сомбору, за опстанак, годинама,

а пре тога у Шлезији, затвореник – казна војна.

 

Таленат је развијао и хранио улогама

жедног бића што не стари, којем такав закон годи,

равницу са хоризонтом носио је у ногама,

 

у очима видело се да га чиста љубав води,

кад загризе масну питу низ лакат му уље капље,

свака реч се калемила оном главном која плоди.

 

А ти жмуриш: гром се чује, гласнице му тутње лавље,

спајају се сила земље и хук неба – сфере струје,

то се глумац-див надимље у клокоту живе лаве,

 

из нежности сунца он је вулкан који огањ бљује.

Изненада све утихне, шапат цвета рајским миром,

у гугуту и тепању од миља те успављује,

 

Стражилово зашумори, аплаузи крену широм.

 

       (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)