Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

УСКОРО "ТРАГОВИМА..." ДРАГАНЕ ЛИСИЋ

slika

У ШТАМПИ ПРВЕНАЦ  ПЕСНИКИЊЕ ИЗ НОВОГ САДА

       До краја фебруара биће штампан песнички првенац Драгане Лисић, Траговима..., који представља горњу тачку њеног сизифовског пута што, ево, урађа плодом – камен је подигнут на врх. Пред нама је књига што на длану показује аутобиографске слике одрастања, то јест призоре процеса индивидуације. Тако се и сâм назив књиге спаја са насловима циклуса и гради семантичку огрлицу животног искуства: Траговима љубљења, Траговима опажања, Траговима самоспознавања, Траговима  играња и Траговима укорењавања.

       Пред нама је књига која има јасну композицију и поетички оквир, првенац што се дрзнуо да буде и више од тога – збирка поезије написана са животном потребом и разлозима, и која ће бити стваралачким извором и за неке наредне рукописе. Станислав Лец рече: „Да би се стигло до извора треба пловити против струје.“

       Овај првенац плени набујалом емоцијом која показује свест о себи демистификујући сопствене предрасуде и заблуде у раним фазама, то јест стварања поезије. То је бедекер кроз трње до звезда (Per aspera ad astra), што давно рече Сенека. Водич  кроз животне замке разних сцила и харибди за оне што у раним годинама желе да освоје свет. Иво Андрић рекао је и ово: „Често у животу, успех је оно што човеку ломи врат.“ А Вељко Петровић додао: „Вера у успех, успеха је пола.“ А онда, неко је казао да је тајна успеха у постојаности намере.

       Поезија има различите облике остваривања, многолике стилско-језичке варијанте и поступке, видљиве и невидљиве разлоге. Овде се сусрећемо са истинитом причом која би, обнародована, изазавала катарзу не само код ауторке, већ и код многих читалаца, нарочито оних сличне животне путање и искуства. Ово је књига која не глуми, речено сленгом – ништа не фолира, не (пре)узима предмете и зоне свога интересовања из друге или треће руке, туђе (нечије). Све је овде проживљено и интимно, отрпљено и одболовано.

       Ово је, дакле, поезија импрегнирана голим животом у судару са неумољивим и неправедним законима социјалног и психолошког, историјског и друштвеног миљеа. Поезија као јединствени и једини (последњи) улог у руски рулет опстанка, начин да се микро-свет поистовети са формулама макро-света, да се локално са својим обележјима и принципима уздигне до универзалног. 

       Када Драгана Лисић  пева о породици, на пример, песме су пуне љубави, али и кајања и жеље за опростом поводом младоликих искушења и грехова. Опевано је ново гнездо живота савијено у великој ратној турбуленцији на Балкану крајем прошлога века: „Кроз Олују измештена/ Ишчупаног корења/ Дом добих нови/ Од равног опанка/ До високе штикле/ Директним летом/ Са њиве и шуме/ У џунглу велеграда/ Без игде икога.“ Бачени на ледину, у нове околности, без игде икога свога, већина јунака ове песничке збирке, иако рањиви, у породичном знаку, грчевито се бори за опстанак, води борбу да преживи дан и уђе у нови.

       Из таквога миљеа клија таленат Драгане Лисић – да опева свој свет, спољњи и унутарњи, да укаже на снагу песничког језика који може да обујми и савлада, подмири и уравнотежи тектонске силе светлости и мрака.

                                                                                                                     (Из рецензија Ненада Грујичића)